Mr Dragan Dimić, akademski slikar, o jubileju – pedeset godina istraživačkog rada u likovnoj umetnosti.
Zašto je ova godina za Vas posebno značajna? Bili ste planirali da je obeležite kako i pristaje umetniku Vašeg kalibra. Međutim, u tome Vas je omela pandemija virusa korona?
-Radovao sam se kao dete 2020. godini i marljivo pripremao izložbu kako bih dostojno obeležio jubilej PEDESET GODINA mukotrpnog istraživačkog rada u umetničkom radu. Bio sam pažljivo razradio koncepciju izložbi sa špiglom za svaki ponuđeni prostor.
Šta je sve trebalo da sadrži izložba?
-Prethodne jubilarne izložbe sam realizovao u Užicu. Prva izložba, a povodom dvadeset godina umetničkog rada bila je u holu Narodnog pozorišta: prizemlje hola, sprat hola i izložbeni prostor Narodne bibliteke. Te, davne, 1990. godine sprat hola bio je izložbeni prostor i jedini ozbiljan prostor u Titovom Užicu. Na spratu hola pozorišta nisu bili butici, a Gradska galerija tek je kasnije oformljena. To je bila retrospektivna izložba sa preko 150 radova raspoređenih u više ciklusa. Tadašnje „Vesti“ na naslovnoj strani najavile su tu izložbu kao kulturnu senzaciju. Kasniji jubileji realizovani su u Gradskoj galeriji u Užicu (2000. i 2010. godine). Ovogodišnji jubilej trebalo je da bude samo retrospektiva skulptura i crteža, nešto slično kao u Požegi u Gradskoj galeriji 2019. godine, s tom razlikom što bi se menjala koncepcija i broj radova u zavisnosti od mogućnosti ponuđene galerije. Za tu priliku sam uspeo da štampam treće dopunjeno izdanje „Monografije“ iz 2017. godine.
Da li uopšte znate koliko ste do sada uradili radova, slika, skulptura, grafika i gde se oni sve nalaze?
-Tačan broj radova, zasigurno, ne znam. Po evideciji iz moje sačuvane sveske koja datira od 1980. godine upisano je 2.429 radova, uglavnom onih koji su otuđeni. Onih radova što su moje vlasništvo sigurno ima još toliko pa i više. Radovi se nalaze, grubo rečeno, širom sveta. U više navrata u intervujima i predgovorima kataloga nabrajao sam zemlje gde se sve nalaze, a sada ne mogu ni da se prisetim.
Vaša retrospektivna izložba bila je planirana u mestima koja su za Vas veoma značajna: Vlasotince, Leskovac, Čajetina (Biblioteka „LJubiša R. Đenić“)? Koliko je do sada bilo izložbi i nagrada?
-Ovaj jubilej sam hteo, pre svega, da proslavim u zavičaju i sa mojim drugovima iz detinjstva i stečenim prijateljima, a prema Biblioteci u Čajetini imam moralnu obavezu jer su mi oni izdavači „Monografije“. Do sada sam imao 82 samostalne izložbe i preko 300 kolektivnih žiriranih u zemlji i inostranstvu. Dobio sam 10 nagrada i preko desetak zahvalnica za doprinos na polju kulture i umetnosti. Objavio sam petnaestak članaka i izdao dve stručne knjige iz oblasti konzervacije, koje se koriste kao udžbenici za studente.
Užičani Vas, čini mi se najviše prepoznaju po slikarstvu, ali ste im u više navrata pokazali i dela Vaše velike ljubavi – vajarstva, zašta ste dobijali i značajne nagrade. Koliko ste ove godine uopšte radili, čemu ste se najviše posvetili i jeste li konačno obezbedili i prostor i vreme za grafiku?
-Prosto sam se iznenadio kada sam čuo za nezvaničnu informaciju da najviše radova po užičkim domovima imaju Đorđe Stanić, Dragan Tasić i moja malenkost. Prva polovina ove godine protekla je u intezivnoj pripremi pomenutih izložbi, kao i štampanju trećeg dopunjenog izdanja pomenute „Monografije“. Što se tiče grafike, počeo sam sa grafičkim listovima davne sedamdeset i neke, pa je sad red da sa njom i spojim krug u umetnosti. Iskoristio bih ovde priliku da kažem nešto o reprodukciji koja je objavljena uz ovoj razgovor. Naime, rad se zove „RIKALO“. U istočnoj Srbiji poznat je pod tim imenom narodni muzički instrument, a svi narodi, pogogotovu stari Sloveni imaju rogove-duvaljke kojima oglašavaju, upozoravaju, skreću pažnju, pa čak i kod čuvanja stada. Bila mi je namera da ovim radom simbolično predstavim moj pedesetogodišnji opus od 12 ciklusa kroz koje sam sa manje ili više uspeha prošao.
Neumoran ste radnik, veliki istraživač ste uvek bili, kako se sada osećate, kolika je sada Vaša energija?
-Manjak energije, višak iskustva, pa mu to dođe na isto.
Kako kao umetnik promišljate o vremenu koje je pred nama?
-Samo nas optimizam može spasiti.
Dragan Dimić, akademski slikar, magistar slikarstva, ceo radni vek proveo je u Užicu, a rođen je u Crnoj Travi. Školovao se u Nišu, Skoplju i Beogradu gde je diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi profesora Miloša Bajića, na kojem je završio i postdiplomske studije kod prof.Slavoljuba Čvorovića. Član je ULUS-a od 1980. godine. Likovnim istraživačkim radom bavi se od rane mladosti nezavisno od redovnog školovanja. Bio je na studijskim putovanjima u Francuskoj, Engleskoj, Španiji, Austriji, Nemačkoj i Mađarskoj. Dimićevi radovi se nalaze širom sveta, najviše u Užicu, Beogradu i Nišu skoro na svim kontinentima u privatnim kolekcijama, zbirkama, državnim ustanovama, muzejima, galerijama, bibliotekama. Od više radova koji se nalaze skoro na svim kontinentima, jedan je u Državnoj bolnici u Tokiju, u državnim institucijama u Ukrajini, Moldaviji i Rumuniji. U privatnim zbirkama po više radova nalazi se najviše u SAD, Južnoafričkoj Republici, Londonu, Parizu, Petrovgradu i mnogim drugim gradovima i zemljama.
Dimić je radio u užičkom Narodnom muzeju odakle je od pre dve godine otišao u penziju, ali nije prestao da se bavi umetnošću.
