Radije bih se iskrivila od rada na selu nego od rada u gradu. Ipak, shvatam da su livada i krava postali tabu, zaboravljena tema, idilična slika na omotu čokolade, kanti sira i reklami za žvake
Strah od bolesti i gradski život pun tenzije mnogima su ove godine na listu prioriteta postavili boravak u prirodi, zdraviju ishranu, psihički mir koji selo nudi. Ipak, seoska imanja u Zlatiborskom okrugu tiho se urušavaju zarastajući u korov. U svetlu ne baš sjajne današnjice, pitali smo vas: „Da li biste živeli u selu?“
Milutin Majstorović: Odrastao sam na gradskoj kaldrmi ali selo pamtim još od ranog detinjsta kao najlepšu destinaciju u vreme letnjih i zimskih raspusta. Imao sam tu privilegiju da jedno od roditelja potiče iz najbogatijeg dela Šumadije i sela Medveđa. Livade, pašnjaci, vinogradi, šume i reka Morava su bili za mene najlepše mesto za uživanje. Malo rada, malo odmaranja, jer u selu se ne lenčari… Sve zdravo i organsko u našoj kući na trpezi je poticalo iz tog kraja. Miris dunja i ukus tek obranog grožđa je i danas prisutan u mojim čulima. Vremenom selo se promenilo ,modernizovalo, industrijalizovalo i izgubilo na lepoti i prostornosti. Upravo ta potreba da svako selo dobije sve neophodno za življenje je i ugušila lepotu sela. Autentičnost je zanemarena. Znam da nisu sva sela doživela takav preobražaj ali vidim da idu ka tome. Oko mog grada i dalje ima puno sela i zaseoka koja se nisu dala modernizovati i ta sela volim i živeo bih u jednom od njih. Netaknuti deo prirode, čista voda i vazduh ih krase. I kao poželjne turističke destinacije su vrlo poželjna i pristupačna, putevima dostupna. Samo se treba osvestiti i prirodi i selu okrenuti. Dolazi vreme kada će ljudi sami odabrati selo kao destinaciju i mesto za život. Zagađenost vode i vazduha, kao i pandemije raznih bolesti ih neminovno teraju na taj iskorak i najbolji mogući izbor.
Katarina Radovanović: Mom karakteru je bliskiji život u gradu, 
ali to ne znači da ne bih živela u selu, ukoliko bi ono nudilo dobre uslove za život. Pri tom, ne mislim da mora biti poput, recimo švajcarskih sela, ali je neophodno da nema problema sa osnovnom infrastrukturom. Verujem da bi mnogo više ljudi ostajalo u selima ako bi se u njih ulagalo, ako bi meštani znali da će imati vodu, struju, kanalizaciju, puteve, škole, vrtiće, zdravstvenu zaštitu… Lično bih, u takvim uslovima rado živela u selu ili još bolje – na takvom mestu realizovala neke poslovne ideje.
Milan Jakšić: Naravno da bih voleo da živim u selu: mir, čist vazduh, mnogo manje cimanja nego na gradskom betonu. Iz ovih razloga pravim kuću u selu. O selu se brine samo tokom predizborne kampanje, tada su svima puna usta sela, a posle nigde nikoga nema. Ipak, ovo ne važi za moje selo, Krivu Reku. Mladim ljudima koji su ostali u selu treba omogućiti neke manje bespovratne kredite ili veće uz neku stvarno povoljnu kamatu, ali i ono glavno – obezbediti tržište za plasiranje njihove robe.
Danijela Borojević: Lično ne bih mogla da živim u selu, samo zbog navike. Celog života živim u gradu, ali selo volim i smatram 
da je takav život puno zdraviji. Jedino čovek sa sela će opstati i fizički i mentalno. Prednosti sela su naravno, zdravije okruženje, hrana, vazduh, generalno priroda. Nije svuda isto, ali tu su i mane, jer dosta puteva je neprohodno, zapušteno. Nije svuda jednostavno zadovoljiti neke jednostavne potrebe, poput zdravstvene zaštite, medicinske pomoći. Mislim da je zato potrebno da, pre svega, država pomogne ljudima koji se opredele da žive u selima. Te ljude treba stimulisati da ostanu u selu, olakšati im finansijski da uzgajaju svoju hranu.
Božana Petrović: Za mene, po malo, uvredljivo pitanje. Da li bih živela na selu? Podrazumeva se da bih, ali, kako posmatram nove generacije, shvatam da su livada i krava postali tabu, 
zaboravljena tema, koreni, sloboda… idilična slika na omotu čokolade, kanti sira i reklami za žvake. Da li bismo voleli da dišemo punim plućima, da se telo i um bude sa prvim zracima sunca i sami vape za snom kad odmakne nešto dalje od 20 časova? Volela bih, ali ne spominjem i drugu stranu medalje. Spremanje drva za zimu, snegove, eventualnu nestašicu vode, vrt, štalu, konstantnu prisutnost na svim planovima koji podrazumevaju život na selu. Pucanje kičme od posla. Ali ako bih već mogla sada da izaberem, radije bih se iskrivila od rada na selu nego od rada u gradu. Ako ništa, pogled i atmosfera su pozitivniji, a kako znamo da psiha mnogo diktira i fizičko stanje, šta reci dalje. Na žalost, nisam tu gde bih htela da budem. Razlog je, ne finansijska situacija, nemanje sredstava koja fale da bi se neke stvari dovele u formu ili manjak novca. Razlog je odsustvo para koje su potrebne da bi se, u normalnim situacijama, stvorili pristojni uslovi za život i rad na selu. Znajući kako su naši preci živeli nekada, mi smo, većinom navikli na određeni nivo komfora. Mada, izlazak iz zone komfora može da napravi veliki preokret, tako da se nikada ne zna do kada ću odlučivati o tome da tražim izgovore zašto nisam tu. A selo vapi, kuka i doziva da se obnovi, da selom potrče deca, stada, da se iz svakog dvorišta čuje petao, ovca… da se ode kod komšije na kafu, pomogne u poslovima, pozdravi ujutro sa traktora ili u prolazu. Selo moli da se voli, a ta ljubav izostaje sa svakim mladim čovekom koji zbog betona, fabrike, kafane, blizine hipermarketa i novogodišnjih popusta, izuje vunene carape i navuče sintetiku, što na nogu, što na oči, srce a neretko i na dušu. Da se selo propagira malo više od turističke ture, vikend turneje, mesta da se raspali roštilj i iz kola posmatra stara i oronula kuca prababe i pradede, možda bi se mladi vraćali ili ostajali da traju tamo odakle su potekli. Živeti u selu nije nužno needukacija, izolovanost od grada. Sela užičkog kraja su bliža centru od nekih delova velegrada. Ipak, kraća je daljina u gradu. Selo je priroda, rad, opstanak, naše iskonsko stanje, još samo mrva onoga što nas veže sa nama samima. Selo bi da bude bliže, ali kolektivno mi bežimo od njega. Neuzvraćena ljubav, tužna priča. Naš početak i pretpostavljam, kraj u svom punom značenju.
Projekat „Vesti“ “ Sela bez dečijeg smeha” sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
