Pesnička trilogija Ljubomira Simovića o Užicu i užičkom kraju objavljena u jednoj knjizi pod naslovom „Tragajući za Konderom“ i u časopisu „Međaj“ Narodne biblioteke Užice
Otkako su pre više od pola veka u Slovenskim elegijama (1958) propevali „Epitafi sa karanskog groblja“, Užice i užički kraj u tematsko-motivskom vidokrugu pesništva Ljubomira Simovića imaju povlašćeno mesto. Ne samo zbog činjenice da je reč o pesnikovom rodnom gradu u kojem su njegovo detinjstvo, dečaštvo i mladost trajno obeleženi burnim istorijskim i društvenim preobražajima, već, pre svega, i mnogo više zbog toga što se na lirskoj mapi srpske književnosti pojavilo Užice sa značenjima koja daleko prevazilaze njegove geografske granice i istorijske datosti.
To prvorazredno literarno preimućstvo Užica kroz poeziju Ljubomira Simovića utemljeno je na prožimanju različitih glasova u ispovednom, dijaloškom ili pak retoričkom obliku. Svi zajedno, neretko u crnohumornom tonu, živo i neposredno izražavaju kolektivno iskustvo, uvek na ivici životne ugroženosti. Vremenske razdaljine od mesta događaja prestaju da važe, jer to svedočanstvo veselog očaja, ta radost preživaljavnja, te raspojasane ale i vrane što nadleću donje i gornje svetove Simovićeve božanstvene komedije, od Užica i okoline čine jedinstveno književno poprište, gde sva vremena miri pesnikov jezik, gde reke, vatre, šume i snegovi govore tim jezikom i gde duh podneblja hrani pesnikov jezik znacima prvobitnosti.
Jezik je, dakle, bog Janus Simovićevog pesništva: kad je okrenut prošlosti on pokušava da uljudi sadašnjost, kad peva pod uticajem savremenosti on je u saglasju sa zvucima iskona i drevnosti.
U jednom autopoetičkom iskazu, istakavši da je zavičaj njegov najprikladniji materijal, koji najbolje razume, kojim najbolje vlada, i kojim se najbolje izražava, pisac Užica sa vranama kaže: „U tom odnosu pisac – zavičaj mene, opet, zanima nešto drugo: ne samo to koliko je pisac od zavičaja dobio, i koliko ga je koristio kao kao literarni materijal, nego koliko ga je svojim pisanjem dogradio i promenio.“
Umesto komentara, pomalo retoričko pitanje moglo bi da glasi: Može li se o pesnikovom zavičaju više bilo šta suvislo reći ako iza onog vidljivog i svakodnevnog ne prepoznajemo njegov nevidljivi a istinitiji lik u pesmama koje skidaju prašinu sa zavičajnih mitova, predanja, legendi i otkrovenja sačuvanih u jeziku?
Trpno stanje istorije Simović takođe prepoznaje u jeziku. Dovoljan mu je jedan katren, ponekad samo jedan stih da ubedljivije od tomova istorijskih hronika sagleda određen događaj iz prošlosti. Baštineći i nadograđujući folklornu i urbanu leksiku, kolokvijalni jezik i usmenu književnost, on odslikava neposredno životno iskustvo. Njegove punokrvne pesničke slike osvajaju nas gotovo čulnom konkretnošću. Tako, na primer, vešala na Žitnoj pijaci i Zlakuškoj rampi, javna kujna na Carini, poljoprivredno dobro u Turici, grob na Vardi ili Jokina ćuprija, železnička stanica i kantardžinica iz vremena koje ima sve manje svedoka, kroz sugestivno prožimanje zvuka i znaka u Simovićevim pesmama prisutni su do začudne bliskosti, do toga da živo osećamo njihovo prisustvo. Stoga je više nego jasno da u brojnim zavičajnim toponimima koje susrećemo u „Traganju za Konderom“ pesnik ne vidi samo geografske činjenice. On u njima prepoznaje svedočanstva duhovne kulture, riznicu mitskog jezičkog i istorijskog pamćenja iz koje crpi nove poetske prostore. Na taj način obnavlja svežinu pogleda na stvarnost koja nas okružuje, a duh vremena koji Simovićevi stihovi oživljavaju i kroz toponime čuva njegov rukopis od zaborava.
S pesnikovim izmenama i dopunama, prvi put ukoričene u jednoj knjizi i priređene kao definitivno kritičko izdanje, tri Simovićeve zbirke inspirisane zavičajem sada čine jedinstvenu celinu. Ta „užička trilogija“ kao da je napisana u jednom dahu. Po nekom dubljem, prirodnom sledu pesme i ciklusi se nadopunjuju, određene slike su izoštrenije, a predosećanje pomrčine, najavljeno u knjizi Vidik na dve vode (1980) – koje se inače tri godine kasnije sudbinom Istočnica (1983) u ideološkoj hajci obistinilo – ciklusom o Konderu „sa koga se vide svi svetovi“, planinskom vrhu i jezeru izmeštenim iz jelovogorskog pejzaža u mitske predele, iz zbirke Igla i konac (1992), usložnjava se u apokaliptičnu viziju sveta u kome su „neslana mora i jela“.
Pa ipak, opominjući nas s početka knjige stihovima da „ko se iz čoveka / ne penje u Boga / silazi u zver“, Simović nas ne ostavlja bez nade, smestivši kao završnu pesmu u svoj zavičajni koloritni triptih brojgelovske snage „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj“.
U jednom novinskom razgovoru Simović primećuje da u poeziji ne možemo imati Bodlera, ako nemamo Pariz. Niti možemo imati Domentijana i Teodosija, ako nemamo Hilandar i Studenicu.
Ne možemo imati ni Simovića, ako nemamo Užice. Niti možemo imati Užice ako nas na putu iz donjeg u gornji grad ne vodi njegov pesnik.
Zoran Jeremić
