Bitno je samo da ne odustaneš. Legneš, prespavaš, javi ti se nova ideja. Kreneš iz početka, jednom, dva, pet puta i rešićeš problem.
Osim po velikom talentu i upornosti, Užičanin Kristijan Pavlović poseban je i pome što je jedan od retkih koji će ovu godinu pamtiti po dobrom. Mnogo rada na sebi, niz neprospavanih noći, manjak slobodnog vremena, rezultirali su velikim uspesima. Od talentovanog, ali samoukog informatičara, Kristijan je sebe izgradio do vrhunskog 3D dizajnera, koji stvara vizije najluksuznijih destinacija na svetu. Ovu, burnu godinu, pamtiće i po tome što je proglašen za radnika godine na Akademiji za 3D u Skoplju, gde je zaposlen kao glavni koordinator i instruktor.
Sa manje od 30 godina postao si veoma tražen stručnjak u oblasti 3D vizuelizacije. Kada si prepoznao taj talenat kod sebe i shvatio da ga možeš unovčiti?
Sve se desilo spontano. Po završetku Visoke škole u Užicu, razmišljao sam šta i kako dalje. Radio sam 3D za svoju dušu, na početnom nivou, ali sam ipak stvarao nešto. Kratko sam se bavio i programiranjem, ali nisam se pronašao u tome, težio sam nečemu kreativnijem.
U međuvremenu, preselio sam se u Skoplje i oženio. Tamo sam stigao sa punim koferima, nije bilo lako, od sebe sam očekivao prave odluke za novi život. Kako sam već radio 3D na početnom nivou, nekakav portfolio sam imao, pa sam otišao na Autodesk Akademiju za 3D da vidim mogu li dobiti svetski priznat sertifikat. Porazgovarali smo, videli su u meni talenat i posle 7 dana me pozvali da, ni manje ni više – predajem na Akademiji. Nestvarno. Pomoglo je to što sam često boravio u Skoplju i makedonski jezik perfektno naučio. Naravno, posao sam prihvatio i počeo da krpim „rupe“ koje sam imao jer sam bio samouk. Kada predaješ, moraš imati odgovor na svako pitanje, pa su usledile neprospavane noći i sati sedenja pred računarom. To je period u kome sam shvatio da bih mogao dodatno da unovčim talenat i znanje, u kome sam odlučio da počnem da radim vizuelizaciju arhitekture, odnosno da kreiram 3D prikaze restorana, zgrada, vila… Kockice su se sklopile, uspeo sam da plasiram sebe na strano tržište. U međuvremenu, moj ćale, Peđa i ja stupili smo u kontakt sa klijentom kome je 3D bio neophodan. Ta saradnja traje već četiri godine.
Kako izgleda proces u kome nastaje 3D prikaz?
Uz konsultaciju sa stručnim timom, dostavlja nam se celokupna
arhitektonska dokumentacija uz pomoć koje nastojimo da što približnije vizuelizujemo objekat, eksterijer ili enterijer. Prvo modelujemo zidove i strukturu objekta, zatim dodajemo razne materijale, osvetljenje i kamere, gde su parametri isti kao u stvarnosti. Ukratko: to što arhitekta ili dizajner zamisle, mi pretvorimo u render (kompjutersku sliku) i prezentujemo klijentu ideju, pre početka izgradnje. Za to je potreban jak kompjuter koji brzo procesira, odnosno renderuje sliku. Trajanje procesiranja slike zavisi od svetla, refleksije, kompleksnosti materijala… Ako na običnom, trenutno aktuelnom računaru traje 5 sati, na super brzom kompjuteru koji je tome namenjen, trajaće pola sata. Tako se uštedi mnogo vremena.
Kakve su reakcije klijenata kada se prvi put susretnu sa 3D prikazom koji si radio?
U suštini, klijenti se ne razumeju baš u arhitekturu i nemaju predstavu kako će njihov restoran, kuća ili vila izgledati samo na osnovu arhitektonskih 2D projekata. Zato im prezentujemo 3D, uz objašnjenje i prikaz koji materijali i gde će se koristiti. Bavimo se i najsitnijim realističnim detaljima. Najveći kompliment mi je kada klijent pita: „Da li je ovo kompjuterska slika ili je slikano foto aparatom?“ Upravo tu se ispolji sav moj trud, kvalitet i znanje. Pri tom, aktivan sam na društvenim mrežama gde često izbacujem sopstvene 3D rendere, a reakcije kolega, prijatelja i ostalih, su velika lična satisfakcija.
3D prikazi koje si radio izgledaju kao da možeš da napraviš sve što arhitekta zamisli. Verovatno ipak postoji nešto što je posebno zahtevno i sa druge strane, poslovi koji te podstiču na još veću kreativnost?
Godine učenja i unapređivanja daju sliku da je ovo lako raditi, a
nije tako. Klijenti su veoma zahtevni, vremenski rokovi kratki, proces kreiranja specifičan, interaktivno se radi mnogo izmena. Dobra strana posla je to što je veoma dobro plaćen, a loša su prekratki vremenski rokovi. Neki projekti su bukvalno od danas za sutra, neki se razrađuju čak i ceo mesec. Svejedno, pri kraju svakog, atmosfera postaje jako tenzična, svi su u frci da se posao završi na vreme i da bude sve pod konac. Drugačije ne bi opstali, najbitnije je da klijent bude zadovoljan.
Jedan si od retkih koji će ovu godinu pamtiti kao uspešnu, jer si, između ostalog, odlikovan kao radnik godine na Akademiji za 3D u Skoplju. Koliko je dug put bio od tvog dolaska na Akademiju do tog priznanja?
Ova godina je za mene bila neverovatna, jer mi se desilo dosta lepih stvari, među kojima i unapređenje u Autodeskovoj Akademiji za 3D. U Akademiju sam primljen kao asistent, držao sam vežbe i fond časova mi je bio mali. Kako je vreme prolazilo, dosta sam napredovao, nadređeni su to uočili i tako sam stigao do trenutne pozicije. Vodim Akademiju, organizujem prezentacije, predavanja i raspored predavanja. Ključni faktor je posvećenost poslu i studentima, sa kojima imam veoma dobar i drugarski odnos. Na časovima se uči u laganoj atmosferi uz mnogo interakcije. Nesebično delim znanje, jer znam koliko je meni bilo teško. Da je u moje vreme postojala Akademija za 3D, put ka napretku bi bio mnogo kraći. To poštujem i uvek sam tu za njih. Kada završe ciklus studija i kurseva obavezno se ide u neki restoran na turu piva. Trenutno nam to korona ne dozvoljava, druženje i časove realizujemo onlajn.
Sarađuješ i sa partnerima iz Dubaija. Nameće se pretpostavka da su ti poslovi, s obzirom na standard koji Dubai ima, ujedno zahtevniji i za tebe?
Dubai je nestvarno mesto, čudo od arhitekture! Milioneri koji tamo žive i luksuz koji traže ga čine najjačim u svetu i u dizajnu i 3D dizajnu. U početku, radili smo manje restorane i kioske. Sada radimo najveće i najskuplje vile na Palmi, jednoj od najpopularnijih lokacija u Dubaiju. To su veštačka ostrva od peska u obliku velike palme. Klijenti su uglavnom milioneri koji žive u Emiratima – Rusi, Amerikanci, Italijani, Kinezi… Pored Dubaija, radimo objekte i u Abu Dabiju.
Zanimljivo je da si sa ocem, na neki način, započeo i porodični biznis, na daljinu. Kako se organizujete i ko je zahtevniji u toj saradnji?
Peđa je legenda. Ne bih bio ovde gde sam da nije njega. Taj čovek uvek gazi ispred svog vremena. On je 3D „čeprkao“ još 2006., kada ljudi nisu ni čuli za taj pojam. Još čuvam velike i teške biblije i knjige 3D-a koje je kupovao, jer internet nije bio mnogo aktuelan i nije bilo tutorijala na Jutjubu. Naša saradnja za sada je odlična, verujem da će tako i ostati. Radimo onlajn preko Skajpa. Glavna odgovornost za kvalitet 3D-a je na meni, dok Peđa modeluje sve što mi treba, traži primere, priprema materijal za renderovanje i slično. Posao je razrađen i kada nam proslede projekat, svako zna svoj deo posla. Specifična je poslovna saradnja na relaciji otac i sin, bude sitnih prepirki i svađa, ali izgladi se brzo, kako kažu: „Družba je družba, služba je služba“. Dok nam kvalitet bude dobar, radićemo. Ja sam dolazio do tačke da odustanem, jer put je bio trnovit, a nije imao ko da mi pomogne. Bitno je samo da ne odustaneš. Legneš, prespavaš, javi ti se nova ideja. Kreneš iz početka, jednom, dva, pet puta i rešićeš problem.
Sa poslom koji ne ostavlja mnogo slobodnog vremena, verovatno ti je bila neophodna velika podrška porodice?
Radim dva posla, što zaista ne ostavlja mnogo vremena. Nekada
znam da zapostavim poslove u kući i da se ne posvetim dovoljno supruzi Viktoriji, što nije za pohvalu, ali radim uporno, kako bih mogao da nam pružim bolju budućnost. Najbitnije mi je da me razume i podržava, ne dozvoljava da posustanem, već me bodri da postanem još bolji. Njene oči i blagi osmeh, dok me neko hvali, sve govore. Njena uloga je i to da me „spusti“ kada preteram, jer ponekad znam da „poletim“. Kada je kod kuće, neumorno kuva kafice, jer uživam u njima dok radim, to je moj ritual. Slobodno vreme težim da iskoristim sa njom. Naravno, tu su i moji roditelji- Peđa koji navija da sve bude na najvišem nivou i mama Verče, koja s vremena na vreme podeli dobar savet i jako nas bodri. Jednom mi je rekla, a pamtiću zauvek: „Sine, ti si sa 30 godina postigao nešto što tvoj otac i ja nismo za života“. To mi „stavlja prst na čelo“ da razmislim gde sam i koliko sam postigao do sada. Veoma sam zahvalan za sve što su uradili za mene, da postanem bolji čovek i profesionalac, što su bili uz mene uvek, čak i kada sam imao jasne namere da prestanem da se bavim 3D-om.
Nedostaje li ti Užice?
Zbog mnogo obaveza, retko dolazim, jednom ili dva puta 
godišnje. Moji često dođu u Skoplje, ali nedostaju mi ljudi, prijatelji, kumovi, komšije, oni sa kojima sam odrastao. Nedostaju mi šetnje od parka do plaže, kroz tunele… Dolaske na godišnjice mature planiram unapred i ne propuštam. Posebno mi nedostaje ribolov! Kada dođem u Užice, odvojim dan ili dva i idem na Đetinju, u taj prelepi kanjon na ribolov. Deda Boban, stari užički alas, me uvek vodi sa sobom. Još kao detetu mi je ostao negde u dubini duše i srca taj osećaj, sreća, mirno stanje… fokusiraš se na plovak, u pozadini se čuje cvrkut ptica, žubor vode. Potpuna reinkarnacija. Nema mejlova, telefona, brzog života. Sve je opušteno, a za doručak, naravno – mesni narezak i pola hleba!
