-Mladi se sada u odnosu na starije više druže, ali su i dalje prisutne posledice ograničene slobode. Tako je i kod učenja jer nema razmene mišljenja, novih ideja, zdrave komunikacije uz smeh i spontanost. To se izgubilo-ističe za „Vesti“prof. dr psiholoških nauka Lidija Zlatić sa Pedagoškog fakulteta u Užicu Univerziteta u Kragujevcu navodeći iskustva i potrebe mladih sa kojima radi
Generalno epidemija koronavirusa je promenila život svih nas, ali je možda najviše uticala na život mladih jer su oni po prirodi najaktivniji i imaju potrebu za druženjem. Ograničenjasu prvo počela sa policijskim časom a zatim posle ukidanja povećalo se socijalno ponašanje jer nisu imali predstavu koliko je opasan ovaj virus i kakve sve efekte i posledice može da ima. Sada pogotovo i kada nemamo zabranu kretanja njihov život je i dalje redukovan zbog restorana i kafića, ali zato iako ne izlaze oni se druže po kućama. I tu su njihovi intenzivni kontakti, primera radi studenti zajedno uče, idu jedni kod drugih na slavu iako je to u nekom užem krugu, ali i dalje ne menjaju radikalno svoje navike osim što nema javnih mesta gde mogu da izađu. U tom smislu je ovo mnogo promenilo njihov koncept življenja i socijalnih potreba.
S obzirom da radite sa mladim ljudima šta su razlozi zbog kojih ne nose ili nose maske?
Različiti su razlozi i za jedno i za drugo. Imala sam i zanimljivu debatu sa studentima četvrte godine, od kojih sam očekivala i najveću zrelost, jer su oni sada i volonteri ili na zameni učitelja po školama i njihov stav je veoma podeljen prema nošenju maski. To me iznenadilo jer oni koji rade sa decom treba da budu autoriteti u odnosu na njih. Oni smatraju da nošenje maski ne menja koncept ovog virusa, čak zastupaju terorije zavere koje su prisutne ne samo kod njih tako da s te strane imaju otpor prema nošenju maske. Navode i da je to i iz fizičkih razloga zato što im ometa pričanje, pa iako smo ih moje kolege i ja organizovali nastavu na fizičkoj distanci, oni stalno imaju potrebu da budu jedni pored drugih i u fizičkom kontaktu. Njihov stav i dalje nije isključiv, ali uz pitanje da li mora da se nosi, ili da li to tako treba i kolika je to prevencija od ovog virusa. Nekako je sve to drugačije u maloj sredini i kada čujete za nekog poznatog da je imao taj problem. Mežutim, deo mladih pre svega studenata još uvek nema jasnu predstavu o tome, nameću svoje mišljenje, nekada su i duhoviti zbog dezinfekcije i merenja temperature na fakultetu, ali zato ima i onih koji izbegavaju kontakte. U radu sa njima vidim da kod svih ne postoji jasna svest o opasnosti.
Ima li kod njih straha?
Kod pojedinih ima, jer oni sede pozadi i neće da se organizuju sa onima koji sede u prvim klupama. Oni tako drže fizičku distancu da bi izbegli dodir eventualno sa virusom ili da to bude što manjeg intenziteta.
Šta su razlozi zbog čega se kod njih javlja otpor prema preporučenim merama?
Zato što period mladosti nosi potrebu za druženjem, fizičkim i socijalnim kontaktom.Njihov način fizičkog kontakta je grljenje, ljubljenje i to je posebno izraženo kod devojaka, ali i da tako iskazuju privrženost prijatelju, pažnju… dok kod mladića je to samo pozdrav. Oni stalno imaju potrebu da se druže, da se nešto dešava, da budu zajedno , da to bude osmišljena aktivnost a ne samo šetnja. To je i logično jer kod njih postoji potreba, da se na primer poljube se pre časa, za vreme odmora, kada se rastaju posle škole… I zato negde imaju otpor prema preporučenim merama. Nema sada mesta gde mogu da se susretnu na jedan zdrav način ni sa suprotnim polom, pa nema ni udvaranja što je prirodno njihova potreba. Posle policiskog časa oni su šetali u grupama, sa maskom i bez maske, bez distance jer im je samo bilo važno da budu zajedno i da su napolju.
Konkretno na Pedagoškom fakultetu šta uočavate kod svojih studenata u njihovom ponašanju od početka epidemije do sada?
Što se tiče poštovanja mera na fakultetu oni se apsolutno pridržavaju pravila od organizacije nastave do dezinfekcije. Dakle poštuju formalni deo pri dolasku na fakultet, ali se tačno vidi koji osećaju ne samo strah već i objektivno potrebu za poštovanje mera. Deo njih nema dosledan stav jer iako navode da su učinili sve, onog momenta kada se nađe u nekim prostorima gde postoji mogućnost fizičkog kontakta oni se onda spontano uključe u drugi proces aktivnosti.
Bliži se Nova godina, mladima je potreban i provod. Kako da se ponašaju u ovim okolnostima sa psihološkog aspekta jer radite sa njima?
Kada pričam sa mladima gde će za Novu godinu najčešće kažu da ne znaju ili da će biti kući. Znam da čak ni svi stariji neće biti sami kući, a kamoli većina mladih zajedno sa roditeljima.Ako postoji bilo kakva mogućnost odvajanja od roditelja sa svojim društvom oni će to uraditi.Kod puno mladih uključujući i svoje studente prepoznajem tu vrstu opreza da će izbegavati masovna okupljanja, jer ih najverovatnije neće biti, ali ako ih i bude za spontano neko okupljanje na taj način oni neće tome prisustvovati. Za neke znam da će se organizovati u malim grupama da odu kod nekoga kući, na planinu, u selo… Iz razgovora sa njima postoji i veliko interesovanje za iznajmljivanje apartmana i kuća na Zlatiboru da bi se izolovali. Taj doček je u stvari kako kažu sa onima sa kojima se svakodnevno druže, što je sasvim prirodno. Oni imaju izraženu potrebu da budu zajedno napolju ili u bilo kom drugom prostoru, ali mislim da će to sada biti umerenije. Zbog različitih mišljenja vezanih za opasnost od širenja koronavirusa i kako se zaštiti, sve je postalo lični izbor prevencije.
Sa psihološke strane kako se sve to odražava na njih i koje su posledice?
I ovo je jedna prilika i situacija za učenje, primera radi dobre strane su u očuvanju porodičnog miljea i upućenost jednih na druge. To je pozitivni psihološki aspekt jer međusobno bavljenje članova porodice jednih drugima pokazalo je da do sada nisu imali mnogo prilika za to iz različitih razloga. Iz razgovora sa studentima saznajem da kod većine njih koji nisu iz Užicu već ovde studiraju, da su na primer devojke učestvovale u pomaganju u domaćinstvu, učile kuvanje i poslove od kojih su bile odvojene poslednjih godina. S druge strane negativne posledice su postojanje više nasilja u porodici, nema dodatnih sadržaja koje bi delili iz svakodnevice i to je psihički pogubno za ljude, kao i nedostatak slobode. I sada posle podne vi više ne možete da vidite ljude koji idu u šetnju kao ranije već izlaze samo ako nešto moraju da obave. Mladi se sada u odnosu na starije više druže, ali su i dalje prisutne posledice ograničene slobode. Tako je i kod učenja jer nema razmene mišljenja, novih ideja, zdrave komunikacije uz smeh i spontanost. To se izgubilo.
Šta proizvodi poremećaj svakodnevice?
Svakodnevnica je svedena na kuću, posao ili školu. Nismo umeli da cenimo putovanja i odlaske poslednjih godina, a sada bismo uživali u svakom momentu. Neke stvari smo podrazumevali i ta svakodnevnica je sada uskraćena dobrim delom, ali za radoznale ljude i ovde ima prostora za istraživanje i saznavanje novih stvari. Ranije nismo imali limit, a sada je sve svedeno da koristimo mobilni telefon, televizor, računar i eventualno frižider u doba korone. Ljudi su poprilično konfuzni, zbunjeni, neko se brani strahom i totalnim odbijanjem, neko negira postojanje tih stvari i nastavlja sa opuštenim ponašanjem. Svakodnevnica je da budemo oprezni ali da živimo život koliko nam okolnosti dozvoljavaju.
Koliko je važno da mladi ozbiljno shvate opasnost da se i oni mogu razboleti?
Sada je aktivno radno stanovništvo najviše ugroženo a i studenti su deo toga. Poslednjih nedelja na fakultetu izvodimo onlajn nastavu jer svi moramo da shvatimo opasnosti lično i zbog rada sa decom. Jer čuvajući sebe, čuvamo i druge i da sa maskom možemo da naučimo i nove stvari.
Koja je Vaša poruka da bi se sačuvalo mentalno zdravlje za predstojeći period?
Svi preporučuju šetnje i fizičku aktivnost, tako da je u centralnom delu dana poželjno biti napolju. Sve te aktivnosti su znak da smo nešto dobro uradili za sebe. Zdravo i ograničeno druženje, dobra knjiga, razgovor sa konstruktivnim i pozitivnim ljudima, jedanput dnevno informacije od opšteg značaja, a sve ostalo vreme posvetiti sebi i šta možemo novo da naučimo ili uradimo su dobri načini da sačuvamo mentalno zdravlje. Socijalni kontakt mora da postoji u ograničenoj, opreznoj meri i na zdrav način.
