Ovde je prisutan strah, ali i nešto meni strano -nemamo kolektivnu odgovornost, emotivni faktor koji nas goni da zaštitimo i sebe i druge. Ne mogu da shvatim da neko ko je pozitivan na kovid, bez obzira da li ima rigoroznih kontrola ili ne, odlazi u kupovinu, svesno ugrožavajući druge
Svi smo u kolektivnoj anksioznosti, koja je prisutna i bez epidemije i svih promena u društvu koje je ona donela, kaže dr Zoran Dimitrijević, neuropsihijatar. On podseća da nas strah, ako nije dobar i ne podseća nas da nismo svemoćni, može dodatno ugroziti. Čudi se nedostatku kolektivne svesti i volje da se kolektivno izborimo sa zajedničkim problemom, uz opasku da je ovo vreme u kome u pojedinim situacijama dolazi do izražaja izreka da je „čovek čoveku vuk“. Nesanica, na koju se mnogi žale u poslednje vreme je, kako kaže – zdravo reagovanje na novonastalu situaciju. Ona će se ponovo javiti zbog euforije kada sve jednog dana prođe, a onda ćemo se ponovo vratiti u svakodnevnu kolotečinu. U sadašnjim okolnostima, ona nam izgleda prilično dobro.
Iako je očigledno da nas sve muči osećaj neizvesnosti i različiti strahovi, često, sa strane gledano izgledamo potpuno spokojno. Koliko je dugoročno dobro to „držanje u sili“?
To je samo privid. Svi smo svesni situacije koja nije sjajna, pa i oni koji se ponašaju komotno ili čak neodgovorno. Na taj način ljudi pokušavaju da odagnaju strah, zebnju ili neko drugo negativno osećanje koje je kod njih prisutno. Ipak smo mi pod hroničnim stresom već skoro godinu dana. Ova situacija je prolongirana u odnosu na ono što smo očekivali u aprilu ili maju, kada smo mislili da će sve biti prošlost u septembru. Podsvesno, svako od nas je zabrinut, kako za sebe, tako i za svoje bližnje. Niko se ne ponaša baš u skladu sa osećanjima. Često se ponašamo kao da nam je sve potaman, kao da je sve u redu. To primenjujemo u društvu, porodici, kolektivu u kome radimo, ali i u najjednostavnijem pozdravu sa komšijom, i pored maske, u očima vidite opterećenost.
Pored uobičajenih, očekivanih reakcija, postoje i one koje nisu sasvim adekvatne. Da li su neke od njih zabrinjavajuće?
Osvrnuo bih se na period od pre nekoliko meseci, kada nije bilo obavezno nošenje maski u objektima ili zatvorenom prostoru. Bilo je situacija da ni ljudi koji su na funkcijama ili su direktno uključeni u borbu protiv epidemije ne poštuju preporuke. Sada su to obavezne i svi ih poštuju. Često se kaže da smo u borbi protiv nevidljivog neprijatelja. Nije nevidljiv, postoji, vidljiv je, ovladao je svetom i trebalo je da objedini ljude u zajedničkoj borbi protiv pošasti. Međutim, u prvi plan ponekad izbija neadekvatno ponašanje. Kolega Ivica Mladenović je rekao da su Srbi nezreo narod. Ne bih rekao tako, jer kako akademik Vladeta Jerotić kaže – ne možemo za nekoga ko ima 30, 40, 50 godina reći da je nezreo, već je zaostao u razvoju. Saglasan sam sa tim, jer se pojedinci i određene grupe ljudi ponašaju u toj meri neadekvatno, da moramo da se zapitamo zašto je to tako. Pitamo se da li se to radi namerno ili iz straha. U ratovima se mnogo ginulo jer su ljudi imali čudne reakcije zbog straha. Ovde je strah prisutan, ali je prisutno i nešto meni strano. Nemamo kolektivnu odgovornost, nemamo emotivni faktor koji nas goni da pomognemo jedni drugima i da se ponašamo društveno odgovorno, da tako zaštitimo i sebe i druge. Ne mogu da shvatim da neko ko je pozitivan na kovid, bez obzira da li ima rigoroznih kontrola ili ne, recimo odlazi u kupovinu, svesno ugrožavajući druge. Ne mogu da shvatim da neko zahteva druženja i da se namerno okuplja. Naravno da nam to svima prija, ali je jasno da za takvo ponašanje nije dobar momenat. Mislim da je na površinu isplivala ona poslovica „čovek je čoveku vuk“. Pokažimo solidarnost. Nepoštovanje mera, nenošenje maske, nepoštovanje izolacije ako si bolestan, namerno organizovanje zabranjenih druženja ugrožava ljude oko nas. Izašao sam i video da je grad oblepljen najavama za reprizu dočeka Nove godine, a na njima je pevač čiji je otac preminuo nekoliko dana ranije. Poznato je da je u teškim situacijama, ratovima, epidemijama, uvek bilo onih koji su hteli da zarade na nevolji drugih.
Izgleda da je jedna od najčešćih reakcija na hronični stres nesanica?
To je zdravo reagovanje na novonastalu situaciju. Svi smo u kolektivnoj anksioznosti, koja je prisutna i bez epidemije. Ona je tu kada imate iščekivanja na poslu, kada vas čeka važan zadatak ili se suočavate sa problemima u porodici. Anksioznost je prirodna i priprema nas za različite izazove. Između ostalog, ogleda se i u poremećaju spavanja, napetosti, nervozi. To znači da nesanica u ovom trenutku nije posledica toga što se nismo umorili u toku dana, već je posledica podsvesti i jakog super ega, koji potiskuje ono što bi inače izašlo na površinu, a to je velika doza straha. Problem treba pokušati rešiti prirodnim putem, čitanjem knjige, gledanjem televizijskog programa, ali – nipošto onog koji se bavi epidemijom ili nekim stresnim temama. Činjenica je da je nesanica trenutno problem velikog broja ljudi i dozvoliću sebi da ih posavetujem da ne uzimaju sedative, jer ona je posledica zdrave ličnosti, koja na taj način reaguje. Rekao bih da oko 70 posto ljudi ima neki poremećaj, odnosno – nervozu, gubitak apetita, anksioznost. Onome ko je voleo da čita knjige, sada to možda ne prija, nema dobrog sna na koji smo navikli… Kada sve ovo prođe, očekuje nas euforija i ponovo nesanica, a onda ćemo opet ući u kolotečinu normalnog života.
Kao rešenje se nameće izbegavanje prevelike informisanosti, odnosno praćenje svih raspoloživih informacija koje mediji prezentuju?
Prateći zapadne medije i sve što se dešava u svetu, kao psihijatar mogu da kažem da je apsolutno tako. Mediji su uvek dobrodošli da pomognu u svemu što se dešava, a u ovakvim situacijama imaju veliku ulogu. Međutim, previše smo zasuti pričama kojima se ponekad pristupa diletantski. Dakle, potrebni su dugotrajni planovi i programi, a ne svakodnevno zatrpavanje različitim informacijama. Mere koje bi se donosile na dva, tri meseca, uz praćenje rezultata bi omogućile ljudima da se ne zatrpavaju informacijama. U okolnostima u kojima mi živimo, ljudi su primorani da svakodnevno gledaju informativne emisije, jer svaki dan dobijamo nove podatke, uglavnom negativne. To čini da ljudi ponekad, da upotrebim pežorativan izraz – sluđeno prate šta se dešava. Kako je rekao direktor Narodnog fronta u Beogradu, u novembru su imali 670 porođaja. Lepo je pitao – zašto neki dnevnik ne počne tim podatkom? Tek onda saopštite ostale informacije. Da li se neko zapitao zašto u ovom vremenu ne postoji nikakav program za decu na televiziji. Nemamo program koji će da relaksira decu koja onlajn uče, brinu za ocene, a onda još dobijaju i one svakodnevne informacije namenjene odraslima. Moj unuk stalno priča o bolesnima i umrlima, a sa njim bi trebalo da razgovaram o nekim lepim sadržajima, koji bi trebalo da budu omogućeni deci. Primera radi, vi kao medijska kuća, uvek ste bili uključeni u prave aktivnosti, svejedno da li govorimo o borbi protiv narkomanije, epidemiji, poplavi… davali ste prave informacije od kompetentnih ljudi koji su znali kako da kažu prave stvari, a da nikoga ne opterećuju niti da stvaraju paniku.
Pred nama je nova godina, kao i različita očekivanja od nje, ali i samog dočeka, koji neće biti uobičajen. Kako savladati te neizvesnosti?
Strah je primarna emocija koja je kod nas prisutna genetički. Urođena je i ima važnu ulogu u izbegavanju pretećih situacija. Sigurno da kod svakoga, od marta do danas postoji latentan, prikriveni strah. Kod nekih ljudi je i izražen. Ako je strah pozitivan, takav da nas omete u tome da mislimo da smo omnipotentni, da možemo sve i da nam se ništa neće desiti, onda je dobar. U suprotnom, moramo da se zapitamo šta je sa nama. Nove godine će biti, a skoro 80 posto ljudi je dočekuje u krugu porodice. Porodice su tu. To je važno. Znamo da masovna okupljanja dovode do toga da se ovaj virus brzo prenosi. Smrtnost od korone je 0,26 posto, ali je veliki broj zaraženih ono što dovodi do toga da neće imati ko da radi u preduzećima, da nećemo imati dovoljno zdravstvenih radnika na ginekologiji, internom, ortopediji, hirurgiji, pa će ljudi i zbog toga stradati… Ako budemo pametni za doček Nove godine, biće bolje. Hajde da u martu, aprilu izađemo na trgove i proslavimo prevazilaženje zajedničkog problema. Ko voli sebe i svoje najbliže, uradiće tako. Međutim, opet se pozivam na Vladetu Jerotića, mislim da ta svest nije dovoljno prisutna i to ne samo kod nas, već i u celom svetu. Šta mislite, zašto je jedna Nemačka zatvorila sve do 8. januara, zbog ekonomije ili zato što voli svoj narod? Jednostavno, još u oktobru smo trebali da znamo da uobičajenih dočeka Nove godine neće biti i bili bismo spremni i na to. Dakle, nova godina će doći, ali japanska poslovica kaže: „Protiv nevolja se bori umom, a ne suzama“. Upravo sada, protiv pošasti moramo se boriti znanjem.
