Prava je istina uvek slojevita. Jedna ravan te pogače, u kojoj je kao kvasac podmešeno i kao prilog ubačeno pismo koje sledi, govori nam o pekaru Miladinu Radoviću, a Miladin Radović nam govori o nama.
Nešto od svega u Užicu što se zna o Užicu, jeste stoga što je i užički pekar Miladin Radović (1852-1915) ono što je o tom Užicu znao, to i zapisao. Prava je istina uvek slojevita. Jedna ravan te pogače, u kojoj je kao kvasac podmešeno i kao prilog ubačeno pismo koje sledi, govori nam o pekaru Miladinu Radoviću, a Miladin Radović nam govori o nama. Pismo je datirano na 16.12.1908. godine, po starom kalendaru i čuva se u užičkom Arhivu. Upućeno je Blagoju Blagojeviću u selo Tabanovići, opština Požega. Iz činjenice da Miladin Radović, Blagoja Blagojevića oslovljava sa pobratime, što je kod Srba odraz ljubavi i poštovanja, nalazimo argumente iz kojih crpemo uverenje u verodostojnost svih iskaza koji su izneti u pismu koje sledi.
Kako se na početku samog pisma Miladin Radović poziva na prethodni razgovor koji je započet između njega i Blagoja Blagojevića, možemo pretpostaviti da su se oni sreli na užičkoj pijaci povodom nekog pazarnog dana, odnosno nedavnog praznika. S obzirom da je vreme pisanja pisma pred Novu 1909. godinu, pravo nam daje zaključiti da se sam susret između njih odigrao za prethodni crkveni praznik – Nikoljdan 1908. godine.
Stevan Čađević (1847-1928) bio je jedan od vodećih inženjera Užica, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije. On se u svom pismu obraća Radoviću i naziva ga prijateljem, što nas navodi na zaključak o dugogodišnjem poznanstvu između njih, kao i na jačinu veza koje su uspostavili. Sve to govori i o ozbiljnosti jedne teme koja je predmet pisanja..
Verujući da dokument osvetljava Istinu, a da Istina prosvetljava čoveka i njegov život, zapažamo da Istorija nije ustvrdla kategorija, dogma u koju je utemeljen stub sveta, no zanavek novo i novo preispitivanje iskustava i njihova valorizacija. Slobodno uverenje u verodostojnost iznetih podataka je stvar čitaoca. Potrebno je ustvrditi da je Miladin Radović svoj javni rad obavio časno, vrednovanje toga što je učinio stvar je vremena. Jer vreme je jedini sudija, u kome je ona umešena i ispečena pogača uvek friška, nikada bajata.
Poštovani Pobratime Blagoje
Oću da ti pišem kako ja zamišljam o onoi stvari što se onda na pijacu ovde Užicu razgovaralo, jer treba nešto početi od druge ruke raditi, a ne onako kako su naši stari počeli, nije se sva pamet sabila u one što mi zovemo da su naučeni.
Ima napredni misli i u oni ljudi što su u amurluku (pekari) kao i oni što drži plug u rukama, samo se te njine misli ne nalaze niđe napisate pa tako propadnu.
Verimi da je prvo od mene poteklo te je Užicu onako rano podignuta kidro električna centrala, a bog zna bi li se i do sad to uradilo da to nije slučai nanio.
Ja sam član zanatliskog udruženja Užicu i bio sam osam godina u upravnom odboru, pa slučajem pišem G. Stevanu Čađeviću u Beograd i pitam ga sa molbom da mi odgovori na koi bi način moglo zanatlisko udruženje podići jedan veštački mlin. Je li nam bolje na vodi ili parni kazan. Kažem u pismu da zanatlisko udruženje ima 8 000 din. novca i da bi moglo još nabaviti toliko, pa mu pobroim koliko užički pekari troše godinama brašna i mlogo štošta objasnim, pa ga molim kao naučena prijatelja da mi na sve to odgovori.
Kad je bilo tri nedelje dana dobio sam od njega pismo puna 2 tabaka ispisato sa svake strane, u pismu kaže u početku ovako:
„Dragi prijatelju Miladine
Nisam ti mogo pre pisati, ni na tvoje važno pitanje odgovoriti. Milo mi je što se ta miso pokrenula prvo u mome rođenome mestu,“ pa onda ređa razne sisteme mlinova i sve ig odbacuje, o kazanu ne da ni pomenuti, jer kaže „kazani se često kvare i morali bi držati po svaka probisveta da to opravlja“, pa dodaje ovako: „Bilo bi bogu plakati da krasna voda Đetinja džabe kroz Užice prolazi, kad se njeni padovi mogu upregnuti da posluži čovečanstvu,“ pa veli, „ja vam predlažem da usvoite turbinu, turbina daje 85 korisnog efekata, a to je 85%.“
(No ja odok daleko od onoga što sam počo da ti pišem, no strpi se i to će sad doći, ovo činim radi predhodnog objašnjenja.). „Pomoću turbine okretaće se jedan francuski kamen, 42 cola u prečniku, tai će kamen samljeti za 24 sati 5 000 kila žita, tai će kamen za godinu dana, bože me prosti, samljeti svo žito koje rodi u okrugu užičkom za jedno ljeto.
Turbina vam more još mlogo koje čega da radi, kao sečenje kamena, drva, pa i da proizvodi elektriku.“
Kad je to pismo došlo, ja sam načinio predlog i priložio to pismo i predo Upravi užičkog zanatliskog udruženja. Upravni odbor uvažio je i zaveo u knjige tai predlog i naredio presedniku Mitru Mićeviću da nađe koga od tekničara i o toi stvari da se raspita, pa da upravu izvesti.
Mitar je bio slabunjav, no ipak je pito okr. inžinjera i neke od provisora tekničara. Malo docnije, Mitar se razbolio i umro i to je zastalo. No neki iz Uprave pričali su ljudima o tome, a Stevo Rajevac, blagajnik Udruženja, uzo je ono pismo iz akta i davo, te se čitalo. To je pismo došlo u mlogo rukuji, pa naravno i kod stručnjaka. Kad sam ja potražio to pismo, nije se znalo u koga je i na moje navaljivanje jedva sam došo do njega posle pola godine, svo se podrlo po prevoima, vidi se da je mlogo putovalo i ono se danas nalazi kod mene, to su puna 2 tabaka ispisata celokupna suma za jedan mlin iznosi 9 500 forinti, samo mašinerija.
To je pismo došlo do ruku i Mila Stanića, delovođe stare tkačke radionice. On ga je dao Mališi, sa preporukom da se poradi, da bi se tkačka radionica pretvorila u električnu. Tako je i bilo, zovnut je zbor građana i podnešen predlog. Građani pristali, osnovali Društvo i danas turbina kreće 120 razboja, osvetljava varoš, rade 2 gatera na struganju japije, štirka suši, mota razboj pređu, itd, čuda čini.
Kad sam ja pomenuo na jednome mestu da je sve to počinilo ono moje pismo, oni slegnu ramenima, čini ig se sramota da kažu: pa jeste. Verui boga, da nije bilo onoga pisma što sam ja piso Stevu Čađeviću i on mene, još Užice ne bi dobilo turbine, pa naravno ni sile električne, no neka, vidi bog.
Ž.M.
