Ukoliko je dobro pripremljeno i čuvano, seno predstavlja dobru zamenu za svežu hranu u periodu kada je nema. Sastav livadskog sena, međutim, jako varira zavisno od porekla i botaničkog sastava, vegetacijskog stadijuma u kome je trava košena, od načina spravljanja, sušenja i čuvanja
Kvalitetno livadsko seno predstavlja dobar izvor vitamina A, D, E i B-kompleksa. Leguminozno seno (lucerke, crvene deteline, a ređe i drugih) ima veći udeo proteina, kalcijuma i karotina od livadskog, pa se smatra još boljom hranom za ovce. Silaža po nizu osobina predstavlja najbližu zamenu svežoj hrani u zimskoj ishrani ovaca. Gubici u hranljivim materijama su nešto niži pri spravljanju silaže nego sena, a pored toga važno je napomenuti da silaža dobrog kvaliteta može da se koristi u ishrani svih kategorije ovaca (sa izuzetkom mlađe jagnjadi). U našoj zemlji još uvek postoji određeno nepoverenje prema silaži kao hrani za ovce, s obzirom da su neki pokušaji uvođenja ove hrane doživeli neuspeh. Zbog toga treba imati u vidu da se za stabilnu ovčarsku proizvodnju mora obezbediti kvalitetna silaža (sa najmanje 25 odsto suve materije) bilo da je ona travna, leguminozna ili npr. cele biljke kukuruza. Takođe, i određeni sporedni proizvodi prehrambene industrije se mogu silirati, kao što su rezanci šećerne repe, razne pulpe i komine i sl. Ukoliko se koriste biljke koje se teže siliraju (npr. mlade leguminoze) radi obezbeđenja normalnog procesa ukišeljavanja potrebno je masi dodavati još prekrupu žitarica (4-7 odsto), krompir (30 odsto), surutku, repu, melasu ili neki drugi izvor ugljenih hidrata. Ovakvi dodaci se pri tome moraju ravnomerno izmešati sa biljnom masom koja se silira. Kada je u pitanju seno, ono se daje u prirodnom obliku ako je finije, ili se secka (1-5 centimetara) ako je lošijeg kvaliteta. Pored sena i silaže u oskudici se ovcama mogu davati i manje kvalitetna hraniva kao što su: slama, kukuruzovina, pleva, lisnik i dr. Korenasto krtolasta hraniva se mogu ovcama davati cela, ali je bolje da budu usitnjena (iseckana), a preporučuje se da budu pomešana sa nekim suvim kabastim hranivom. Po pitanju redosleda davanja pojedinih hraniva u ishrani ovaca, mišljenja odgajivača su donekle podeljena. Neki praktičari smatraju da prvo treba davati koncentrovana hraniva, zatim sočnu hranu i na kraju suvu kabastu hranu. Ako se ovcama daju veće količine suve kabaste hrane onda se prvo daje izvesna količina ovih hraniva, zatim se poje pa se posle toga daju koncentrati i druga kabasta hrana. Drugi, pak, smatraju da prvo treba da se daju sočna hraniva, posle čega se ovce poje pa im se zatim daju koncentrati i ostala hrana. Preporučuje se, međutim, da se ovcama daje prvo manje ukusna hrana, a kasnije u toku dana ona ukusnija koju radije konzumiraju. Redosled davanja pojedinih hraniva zavisi takođe i od njihove količinske zastupljenosti u obroku. Između pojedinih hranjenja ovce moraju da budu na miru kako bi preživale obrok. Ovce se hrane obično 2-5 puta na dan, pri čemu se vodi računa o opisanom redosledu davanja hrane. Grla koja su u tovu potrebno je da hranu dobijaju češće (5-4 puta) zbog boljeg konzumiranja i iskorišćavanja hrane. Poseban značaj u ishrani ovaca ima obezbeđivanje dovoljnih količina mineralnih materija, što se najjednostavnije postiže davanjem blokova stočne soli koje ovce mogu da ližu po volji. Kod ovaca je češći deficit u fosforu nego u kalcijumu pa se zato hraniva kao što je dikalcijum fosfat smatraju boljim od stočne krede.
Dejan Stanković, dipl.inž.poljoprivrede, PSSS Užice
