-Niko ne treba da trpi telesnu ili psihičku tegobu i kada oseti promenu u psihičkom funkcionisanju potrebno je da zatraži stručnu pomoć. Ako ste primetili da ne možete da spavate, da se ujutru budite previše umorni, niste produktivni na poslu kao pre, fokusirani ste mislima samo na jedan određeni problem i nemate koncentraciju da ispunite sve što ste planirali, ako ste previše nervozni, eksplozivno reagujete…Sve su to situacije kada ne treba dugo čekati i treba se javiti za stručnu pomoć, ističe za „Vesti“ dr Maja Lazić, načelnica Službe psihijatrije Opšte bolnice Užice.
Upozorenje grupe medicinskih stručnjaka iz Ujedinjenog Kraljevstva u njihovom istaknutom medicinskom časopisu je da će udar pandemije po mentalno zdravlje biti daleko dugotrajniji od udara na naše fizičko zdravlje. Mi te prve efekte možemo da uočimo posle godinu dana od početka epidemije u našoj zemlji, ali bojim se da ćemo tek kasnije videti dugoročnije posledice, navodi dr Lazić.
Koji problemi su najviše izraženi i sa čim se susrećete u praksi?
Kada govorimo o uticaju na mentalno zdravlje to bih podelila u dve kategorije, prva je u kojoj se sada kao psihijatri suočavamo sa direktnim posledicama korone na psihičko zdravlje pacijenata koji su hospitalizovani upravo zbog ove bolesti. A druga kategorija su oni koji nemaju koronu ili su je preležali, ali nam se javljaju za pomoć. Pacijenti koja zahtevaju naše intervencije u okviru konsultanskih pregleda pokazuju neuropsihijatrijske poremećaje koji nastaju zbog hipoksije odnosno nedostatka kiseonika u krvi, zbog pregrevanja organizma infektivnog agensa i sve su to faktori koji remete moždanu barijeru. Mozak kao veoma osetljiva struktura reaguje na promene u organizmu i tada dolazimo do kompleksnog sindroma koji je poznat kao delirijum i u okviru koga se zahtevaju naše intervencije. Pacijenti su uglavnom uznemireni i imaju halucinacije ili neki drugi poremećaj, a vrlo često po izlečenju od COVID-19 uz našu adekvatnu terapijsku pomoć lako izlaze iz tog stanja. Imamo i pacijente koji nam dolaze u strahu od same bolesti ili je to prolongirani stres u kome se nalazimo već godinu dana a uzrokuje poremećaje spavanja, apetita, nervoze, napetosti…tako da i to susrećemo u našim ambulantnim pregledima. Mi smo kao i druge grane medicine podređeni radu u kovidu i sa kovid pacijentima, ali ni naši drugi pacijenti nisu zanemareni i dobijaju adekvatnu pomoć. Ipak protok kroz naše ambulante nije kao u ranijem periodu, možda jer postoji doza straha od zaraze tako da neki i izbegavaju da dođu u bolnicu na pregled.
Kako komentarišete ponašanje mladih koji i dalje prave korona žurke, ne poštuju mere i misle da se njima ništa ne može dogoditi. Koliko je to opasno?
Svakako da takve žurke i okupljanja nisu u redu u ovoj situaciji. Mi ovu situaciju ne možemo da poredimo, ali možemo da je smatramo ratnim stanjem. Podsetiću tokom ratova ljudi su po četiri godine živeli u izmenjenim životnim tokovima i borili se da sačuvaju sopstveni život. Ovo nije ništa drugo, virus je prisutan među nama i atakuje na naše zdravlje i na naš život, a posledice nažalost mogu da budu tragične. Ne mogu da shvatim čitajući u medijima da je na tim žurkama bilo i maloletnih lica i zapitam se kao psihijatar šta se dešava sa roditeljima te omladine? Da li su oni upućeni gde deca provode vreme ako se zna da je ograničeno radno vreme ugostiteljskih objekata? To je problem čije korene treba tražiti malo dublje u jednoj porodičnoj sredini. Nedostaje nam kolektivna odgovornost i da bi na tom trebalo poraditi, ali i emocija šta će se dogoditi ne nama nego i našim najbližima. To bih nazvala sebičnim razmišljanjem“ja ću proći lako sa koronom, ja sam mlad i neće mi se ništa dogoditi“, ali ne postoji razmišljanje šta će biti sa našim bakama i dekama i ukućanima, ako mi to donesemo u kuću.
Da li smo podložniji stresu i strahu od težih posledica jer ne znamo koliko će dugo sve ovo trajati?
Kada smo bili na početku ove epidemije i kada smo imali policijski čas nekako smo svi to ozbiljnije shvatili i disciplinovanije se ponašali. Informacije koje su nam plasirane bile su da će se sve to okončati do kraja leta, a onda smo u leto imali drugi talas koji je bio čak i gori nego onaj prvi. Na tom primeru možemo da vidimo koliko je tok ove epidemije i pandemije nepredvidiv. Ne može niko pouzdano da kaže do kada će ovo trajati. Na sreću imunizacija je krenula i to će dosta olakšati borbu sa ovim nevidljivim neprijateljem. Taj stres koji je bio akutan na samom početku i koji nas je negde gurao i taj strah koji smo osećali bio je pozitivna reakcija. Sada dolazi do zamora i iscrpljivanja naših mentalnih kapaciteta odbrane od svega toga i zato bih istakla da to više nije toliko ni strah ni strepnja već dolazimo do impulsivne reakcije koju nazivamo „kratak fitilj“. Svi su pod pritiskom i neki ventil mora da postoji da se taj pritisak izbaci, pa je tako i u ovoj situaciji. Godinu dana smo pod pritiskom i sada dolazimo do tih impulsivnih reakcija, preterane nervoze, napetosti, vrlo čestih svađa kako u porodicama, tako i u kolektivima. To su dominantni problemi posle godinu dana u odnosu na primarni strah i stres koji su bili.
Kako to da prevaziđemo?
To zavisi od svakoga od nas. Svi se borimo na različite načine i mi psihijatri snalazimo se kako bi na adekvatan način dali savete da prevaziđemo ovu situaciju. Zato radite sve ono što je dozvoljeno i što vam prija u tom momentu i koliko god možete u ovim okolnostima nađite mogućnost za neku relaksaciju, posvetite se deci, porodici koja treba u ovim situacijama da bude na okupu, da bude baza u koju ćemo se uvek vraćati. Solidarnost i upućenost jednih na druge može da nam olakša ovu situaciju.
I zaraženi imaju osećaj krivice ?
Ovde ću navesti lični primer s obzirom da smo letos suprug, sin i ja imali koronavirus. Kada radite u zdravstvu svakodnevno ste u kontaktu sa ljudima kojima morate da pružite adekvatnu pomoć, dolazite sa strepnjom ne da li ćete se vi zaraziti nego da li ćete to preneti i na ostale članove porodice. Moj lični osećaj krivice je postojao u tom periodu i bojazan za zdravlje članova moje porodice koji je prevladao bojazan za sopstveno zdravlje i život. Na svu sreću to se dobro završilo. Ali i prema iskustvima drugih kada neko izgubi člana porodice postoji taj osećaj krivice. Zato je mnogo bolje raditi na prevenciji nego na posledicama, jer nažalost kada se to dogodi s obzirom na neizvesnost samog toka bolesti, od tog osećaja krivice ne možemo puno da dobijemo.
Kada je trenutak da potražimo pomoć?
Niko ne treba da trpi telesnu ili psihičku tegobu i kada oseti promenu u psihičkom funkcionisanju potrebno je zatražiti stručnu pomoć. Što se pre počne ukoliko je potreban tretman ili savet moguće je sve lakše i brže prevazići, ali ako se duže čeka to je onda zahtevniji posao. Pomoć je potrebna za sve što remeti svakodnevni normalan život, na primer ako ste primetili da ne možete da spavate, da se ujutru budite previše umorni, niste produktivni na poslu kao pre, fokusirani ste mislima samo na jedan određeni problem i nemate koncentraciju da ispunite sve što ste planirali, ako ste previše nervozni, eksplozivno reagujete…Sve su to situacije kada ne treba dugo čekati i treba se javiti za stručnu pomoć.
Koliko i mediji utiču na povećanje teskobe i zabrinutosti zbog plasiranja različitih informacija?
Mediji su svakako poželjni i dobrodošli u ovakvim situacijama, ali selekcija informacija mora da postoji. Imam utisak da se u poslednje vreme u medijima nalaze i paušalna tumačenja što svakako nije dobro. Primera radi, kada vam se pokvari cipela vi ćete otići kod obućara da je popravite, od pekara ćete dobiti adekvatan odgovor za pecivo, pa tako je i sa zdravstvom. Došli smo do situacije da sumnjamo u nešto u šta nikako ne treba sumnjati i to u struku koja se trudi da spasi što više ljudskih života i da očuva zdravlje. Zato je važno plasiranje informacija na pravi način o zdravlju, jer smo u eri modernih tehnologija pretrpani mnogim informacijama. Mediji su jako korisni i informacije moraju da budu iz pravih izvora. Ovo nije situacija za obračunavanje u mišljenjima već da svi budemo solidarni kako bismo sve ovo što pre prevazišli.
Česti komentari su da smo umorni od svega, kako to prevazići?
Tačno je umorni smo, ali i kada je čovek najumorniji koristi poslednje atome svoje snage da nešto prevaziđe. Ako smo u procesu imunizacije, ako smo na pragu da steknemo kolektivni imunitet i da onda živimo normalnije nego u proteklom periodu, mislim da će nam to dati dovoljno snage da izdržimo. Zdravstveni radnici su jako umorni, dosta ih je imalo koronu, ali ćemo svu svoju snagu i raspoložive kapacitete upotrebiti da se sa ovim borimo koliko bude potrebno.Umorni jesmo, ali ćemo izdržati.
Bliži se 8.mart-Dan žena, kako ga vi lično doživljavate ?
Zahvaljujući mojoj primarnoj porodici, a i sada suprugu i sinu, nekako svih 365 dana u godini i moja mama, sestra i ja osećamo se kao žene. Nije nam potreban 8.mart da bismo bile iznenađene prigodnim poklonom, buketom cveća…Mislim da je ovaj praznik, meni lično kao datum uvek bio prijatan i uvek sam se radovala pažnji koju sam prvo dobijala od tate i pokojnog dede, a sada od supruga. Imam utisak da je u poslenje vreme dosta materijalizovan, a to nije poenta. Ja lično imam takvo iskustvo i želela bih da to imaju i sve ostale žene.
Iz svog profesionalnog iskustva šta biste poručili ženama kada su u pitanju porodica i karijera?
Došle smo u situaciju da razbijamo kliše da ne mogu da idu zajedno uspešna karijera jedne žene i uspešna porodica. Došli smo do neke ravnoteže i zaista danas žene pokazuju da su samosvesnije i dovoljno jake da mogu da se ostvare i kao majke, supruge i u profesionalnoj karijeri što potvrđuje činjenica koliko žena imamo angažovanih i ostvarenih u različitim oblastima. Sada neke profesije više nisu ni muške jer imamo sve više žena, tako da same žene potvrđuju činjenicu da i porodica i karijera mogu da idu zajedno.
Da li su žene po vašoj oceni i ovaj put podnele najveći teret, na poslu, u porodici, kao i na prvoj liniji u borbi protiv koronavirusa?
Ako uzmemo samo podatak da u našoj bolnici radi pet infektologa i sve su žene, onda je odgovor sasvim jasan.
APEL MLADIMA
Mi za sada znamo kakve posledice ostavlja korona kada čovek oboli i šta sve u organizmu može da se dogodi. Zato apelujem na mlade u vezi korona žurki da će možda sada proći sa lakšim tegobama, lako preboleti kovid ali šta će se dogoditi za dve -tri godine mi to ne znamo i kakve će posledice korona ostaviti po organizam u narednim decenijama. Kao što smo imali bombardovanje 1999.godine i u tom trenutku spašavali živu glavu, bežali u podrume da nas ne pogodi bomba, a tek posle 10-20 godina mi smo imali oboljevanja od karcinoma i dugoročnije posledice. Zaista bih apelovala na mlade bez obzira koliko će lako kako oni misle da prebole koronu, ipak da povedu računa jer mi ne znamo kakve će posledice biti za 5-10 godina po naše zdravlje. Da li će se odraziti na reproduktivne organe po pitanju možda steriliteta ili nečeg drugog, to je velika nepoznanica i za stručnjake na globalnom nivou i zato zaista treba povesti računa.
