Zoranu Stamatoviću, pošlo je za rukom ono što prethodnim upravnicima nije a to su učešće na Sterijnom pozorju, Venecijanskom bijenalu, Mitel festu, osvojen je najveći broj nagrada na festivalima kao i vraćanje tradiciji učestvovanja na Bitefu posle 68/69. godine kada je Jovan Bulajić pozvao Arsu Jovanovića da režira predstavu „Balada o luzitanskom strašilu”. Gotovo nijedno pozorište iz takozvane unutrašnjosti Jugoslavije pre toliko godina nije moglo da se meri sa dostignućem užičkog glumišta. Premijera komada nemačkog pisca Petera Vajsa izvedena je 5. maja 1968. Predstava je izazvala do tada nezapamćenu pozornost pozivom da učestvuje na Bitefu, drugom po redu. Tako je pored “Groblja automobila” legendarnog Fernanda Arabala, Šekspirove “Mere za meru” Petera Cadeka, te “Malograđana” Maksima Gorkog u izvođenju Velikog dramskog teatra “Gorki” iz Lenjingrada, zablistala i užička predstava. “Tako tehnički ujednačenu, sa glumačkog stanovišta, komplikovanu predstavu, i stilski tako posebnu, nije još samo pre nekoliko godina bilo moguće zamisliti u ovom teatru”, zapisaće Slobodan Selenić u svojoj kritici. “Budimo realni, tražimo nemoguće”, glasio je slogan Bitefa 1968. godine. Kao da je u duhu “realno nemogućeg” nastalo i užičko pozorišno čudo. „Preko svih očekivanja, sa finim osećanjem za skupnu igru, glumački ansambl je disciplinovano sprovodio rediteljeve namere, pomerajući Petera Vajsa sa tribine za uzvikivanje parola na tribinu aktuelnog političkog pozorja”, pisao je kritičar “Večernjih novosti”.
Pored upravnika, koji su glavni i odgovorni uvek bili, treba pomenuti i umetničke direktore: Milojka Kneževića, Branka Popovića, Lilijanu Ivanović, Miodraga Milanovića, Dejana Penčića Poljanskog, Momčila Murića, koji su svojim znanjem i entuzijazmom doprinosili u donošenju pravih odluka i predlaganju upravnicima nekad dobrih nekad manje dobrih naslova koji su se nalazili na repertoaru u proteklih 75.sezona. Zajedno sa upravnicima pozivali su reditelje za koje su smatrali da mogu doneti nešto novo. Među njima su: Jovan Bulajić, Arsa Jovanović, Milenko Misailović, Bora Grigorović, Đura Udicki, Vitalij Dvorcin, Milan Bogosavljević, Aleksandar Kovačević, Matilda Špiler, Toma Kuruzović, Nađa Janjetović, Andrej Pačenko, Radoslav Lazić, Aleksandar Glovacki, Miloš Lazin, Dragan Jakovljević, Miško Milojević, Boško Dimitrijević, a u novije vreme Nebojša Bradić, Kokan Mladenović, Slavenko Saletović, Aleksandar Lukač, Žaga Mićunović, Martin Kočovski, Lari Zapia, Andrea Paćoto, Goran Golovko, Iva Milošević, Zlatko Sviben, Bojan Đorđev, Jug Đorđević, Jovana Tomić, Ksenija Krnajski…
Povodom nastupa na 39. Venecijanskom bijenalu sa predstavom Goldonijevog „Slugu dvaju gospodara“ ostalo je zabeleženo: „Narodno pozorište Užice postalo je teatarski fenomen: daleko od metropole, u ne baš komfornim tehničkim i finansijskim uslovima, bez velike medijske pažnje, stvara veliku pozorišnu „buku“, domaću i evropsku. Najnoviji uspeh ovog ansambla na 39. Pozorišnom bijenalu u Veneciji, kao prvog teatra iz Srbije i regiona koje je učestvovalo na tom prestižnom evropskom festivalu:“ Tom prilikom Jovan Ćirilov izjavio je : „Užičko pozorište ima dobar repertoar koji otkriva vrednosti koje su teatrološki relevantne i u savremenom pozorišnom kontekstu promišljene“… Tada je naveo da uspeh na bijenalu u Veneciji, svakako ne bi trebalo iščitavati kao kraj profesionalnog izazova, već kao veoma značajnu i lepu stranicu u hronici užičkog pozorišta, koje prvenstveno treba da služi svojoj publici i publici Srbije i Balkana na čast. „To nisu nikakvi provincijalci, već ozbiljno i jedno od najboljih pozorišta u zemlji.“, poručio je tada Ćirilov.
Danas ovo pozorište ima dugu i uspešnu tradiciju. Profesionalizam u ovom pozorištu, ušao je u 75 sezonu, i doveden je do prilično visokog nivoa. Za sve ove godine mnogo je nagrada donelo svom gradu sa raznim predstavama. Svakako treba spomenuti predstave kao što su „Rado ide Srbin u vojnike“, „Vojcek“, „Savanarola i njegovi prijatelji“, Pazolinijevog „Pilada“, „Došljake“ Milutina Uskokovića, „Umetnost i dokolica“ Stiva Tešića, „Kako zasmejati gospodara“, „Per Gint“, „Buđenje proleća“, „Hamlet mašinu“, i naravno, „Hrome ideale“ po romanu „Čedomir Ilić“ Milutina Uskokovića za koju je pozorište dobilo specijalnu nagrdu na 61. Sterijnom pozorju za „repertoarsko opredeljenje, izuzetan tretman domaće književnosti, posvećenu igru ansambla i zahtevnu produkciju“.
Koncept ovog pozorišta zasniva se, još od gospodina Jovana Bulajića do danas, sa povremenim odstupanjima u prošlosti, na dramaturško – rediteljskim poetikama u kojem su glumci učesnici kolektivnog čina a ne centar. Pozorište slobode i otvorenosti gde dominira dramaturško – rediteljska poetika na planu forme i značenja.
Iako u jubilarnoj sezoni kada je planirano da se ova 75.sezona obeleži velikim naslovima, velikim rediteljima usled kovida 19 i smanjenja budžeta ostaje samo da se sa setom prisaćamo prošlih vremena i protekle decenije kada je ovo pozorište ispisalo najsvetlije stranice svoje istorije. Kada je ovaj Grad mnogo više polagao pažnju na kulturu i intelektualno uzdizanje svojih stanovnika. Od nekadašnjih skoro 100 zaposlenih u ovom pozorištu od čega 30 glumaca, danas u svim sektorima ima 44 zaposlena od čega svega 16 u umetničkom sektoru.
Uprkos svim nedaćama u kojima smo se svi našli i dalje ne odustajemo od svojih planova i ciljeva ispisanih još daleke 1945.. Važno je da radimo i funkcionišemo stremeći što boljim predstavama i novim formama. U ovim novim okolnostima repertoar je baziran na manjim predstavama do prestanka pandemije izazvane kovidom 19.
Piše: mr Nemanja Ranković, glumac – reditelj i umetnički direktor NP Užice
(korišćeni izvori iz arhive Narodnog pozorišta)
nastaviće se….
