Od 25.marta 1999. godine počela je veoma obimna mobilizacija u Užicu i tada je pozvan veliki broj vojnih obveznika. Mobilizacija je praktično trajala sve vreme bombardovanja na popunjavanju jedinica-naveo je Mrđa
O agresiji NATO na našu zemlju, mobilizaciji, sećanjima na taj period ali i 22 godine kasnije za „Vesti“ govori Vojin Mrđa, koji je obavljao funkciju sekretara Okružne organizacije Saveza rezervnih vojnih starešina Užice.
Okružna organizacija rezervnih vojnih starešina pokrivala je tri okruga i to Raški, Moravički i Zlatiborski sa 19 opštinskih organizacija. Bila je cenjena s obzirom da je oko 70 odsto starešinskog kadra bile su rezervne vojne starešine. Svake godine Ministarstvo odbrane i Generalštab donosili su planove obuke, a ta organizacija sprovodila je obuku rezervnih oficira koji nisu imali ratni raspored i informisanje sa kompletnim starešinskim kadrom nezavisno da li su na rasporedu ili nisu. Uoči ratnog stanja 1999. godine bio je već donet plan realizacije obuke koji je pokrivao zonu odgovornosti Užičkog korpusa.
Evidentno je da od ratova 90-tih pripadnici ove organizacije oficiri, rezervni podoficiri i vojni obveznici imali su svoje mesto u sistemu odbrane i jedinicima. Došlo je do izmene sistema organizacije i tadašnji sekretarijati narodne odbrane koji su realizovali mobilizaciju uz razrađen pozivarski sistem prešli su u nadležnosti vojno- teritorijalnih organa koji nisu bili tehnički i kadrovski opremljeni. Svih tih godina bio sam angažovan da direktno preko vojno-teritorijalnih organa vršim poslove mobilizacije i tu ću se zateći i 24. marta 1999.godine.
Po čemu pamtite 24. mart 1999.godine?
Taj dan pamtiću po redovnom planu i tadašnjoj dobroj praksi u saradnji sa Užičkim korpusom. Planski smo organizovali odlazak delegacije rezervnih vojnih starešina sa starešinama iz korpusa u ratnu jedinicu iz Čačka koja je bila na prostoru Štavalj-Sjenica i kojoj smo odneli pomoć. U toj poseti pratile su nas i novinarske ekipe, a osećala se neizvesnost i da se nešto sprema. Zatim, to veče kada sam stigao kući usledio je poziv moje sestričine iz Švajcarske koja je kroz plač rekla da su poleteli NATO avioni i u tom momentu je proglašena vazdušna opasnost. Sutradan je otpočela veoma obimna mobilizacija u Užicu i tada je pozvan veliki broj vojnih obveznika. Sa proglašenjem ratnog stanja puno ljudi napustio je grad, posebno oni koji su živeli u Krčagovu, oko „Prvog partizana“ gde se eventualno očekivalo da će doći do bombardovanja. To je onda otežavalo mobilizaciju, ali su ipak jedinice otišle kako je traženo.
Šta je u vašem radu obeležilo tih 78 dana udara tzv.„Milosrdnog anđela“?
Pored mobilizacije od prvog dana bio sam uključen u rad Komande vojnog odseka i sa komandantom pukovnikom Rodoljubom Todorovićem radili smo i na obezbeđivanju rezervnih lokacija Vojnog odseka i njegovih organa i to u bivši objekat GP „Zlatibora“, zatim u Tehničkoj školi „Radoje Ljubičić“ kao i u bivšoj zgradi „Jelove Gore“ za ljude koji su obavljali te poslove. Mobilizacija je praktično trajala sve vreme na popunjavanju jedinica.
Kada govorimo o bombardovanju naše zemlje, čega se uvek setite?
Setim se lika male Milice Rakić, raskomadanih tela u Grdeličkoj klisuri i naše Pošte. To veče kada je srušena Pošta nikada neću zaboraviti jer sam pre toga došao u stan blizu Doma zdravlja. Kada je usledilo drugo granatiranje nekoliko ljudi sa decom počelo je da beži iz zgrade i ja sam ih zadržao u samom ulazu. U momentu detonacije preko Doma zdravlja iz srušene pošte doletela je velika betonsko armirana greda od oko metar ipo i pogodila u ulazna vrata naše zgrade i odbila se do stepeništa prema školi „Nada Matić“.
Sa ove vremenske distance, šta mislite da je možda moglo drugačije da se uradi?
Evidentno je da je državno i vojno rukovodstvo imalo više informacija nego ostali. Nisu sagledali pravilno odnos snaga u svetu i po prvi put u istoriji ratovanja naša zemlja je bila bez nekog jakog saveznika, osim moralne podrške. Napao nas je veliki broj zemalja direktnim učešćem kao i davanjem logističke i druge pomoći. Teško je bilo braniti se kada te napadaju sa svih strana, sa skromnom tehničkom opremljenošću. I pored toga naša vojska se izuzetno oduprla hiljadama puta jačem agresoru. Povlačenje naše vojske sa prostora Kosova i Metohije izazvalo je nevericu kod naših neprijatelja kada su videli koliko je malo gubitaka imala Vojska Jugoslavije.
Na šta ste posebno ponosni?
Ponosan sam prvenstveno na naše vojnike-dečake koji su u predvečerje rata otišli na odsluženje vojnog roka, na sve aktivne i rezervne starešine. Ratovi su pokazali i da smo imali veliki broj poginulih starešina koji su bili savesni i patriote i koji su štitili te mlade vojnike. Posebno sam ponosan na jednog starešinu i to na generala Vladimira Lazarevića, imajući u vidu da je jedan značajan deo svoje komandne karijere proveo u Užicu, a koji je svoja dva sina poslao na Kosovo i Metohiju.
Šta ne smemo da zaboravimo?
Ne smemo zaboraviti koje su nas zemlje bombardovale 78 dana. Kažu da su nam sada prijatelji, ali ja u to ne verujem. Imamo više od 2500 žrtava NATO bombardovanja, privremeni gubitak dela naše teritorije, zatrovanost osiromašenim uranijumom ali i druge posledice, uništenu industriju. Nisu nam bili prijatelji niti će biti. Ne smemo zaboraviti ni skidanje optužnice protiv čelnika zemalja NATO pakta, a zločini koje su počinili ne mogu zastariti.
Da li biste još nešto izdvojili posle 22 godine?
Sa ove vremenske distance kada govorimo o NATO bombardovanju, to je bila i „artiljerijska priprema“ za ono što će se desiti 5.oktobra 2000.godine. Praktično završetkom NATO agresije desile su se demokratske promene, a čak i terminološki su izbacili da je to bila agresija. Zatim je usledila katastrofalna reorganizacija vojske i prešlo se na NATO standarde. A iz Užica je otišla vojska. Godinama nisam mogao da prođem pored Kasarne i Doma vojske a da ne okrenem glavu jer u istoriji Užica je uvek bila vojska. Planski i sistematski je penzionasan sav ratni kadar, a što se tiče rezervnih vojnih starešina dolazak za ministra odbrane Borisa Tadića, a kasnije za predsednika Srbije ta društvena organizacija svesno je svedena na nivo udruženja građana, na primer ljubitelja ptica. Ukinuto je kompletno finansiranje organizacije rezervnih vojnih starešina i ljudi su ostali bez posla.
U okviru demokratskih promena svi oni koji su pobegli od mobilizacije među kojima su bili i političari, neki su čak i otvoreno podržavali NATO bombardovanje, su zakonom abolirani. Kako objasniti roditelju kome je sin poginuo da je važniji onaj koji se sakrio i pobegao?
S druge strane, pozitivno je što se posle mnogo godina počelo otvoreno i javno govoriti o našoj vojsci, angažovanju vojnika i njihovom otporu na Kosovu i Metohiji i drugim mestima u Srbiji, dodeljivati im priznanja, kao i donošenje Zakona o pravima boraca…
Na kraju, žao mi je i što više nema prelepog objekta Pošte koji je u okviru Trga partizana krasio naš grad.
U spomen na poginule na Torniku
Dok je Organizacija rezervnih vojnih starešina bila pri Vojsci Srbije svake godine je organizovan orjentacioni marš u spomen na poginule mladiće na Torniku tokom NATO bombardovanja u prisustvu porodica, sveštenika i organizacija rezervnih vojnih starešina iz drugih krajeva. A onda je usledio prekid u obeležavanju zbog prestanka finansiranja Organizacije rezervnih vojnih starešina iz lokalne samouprave i državnog budžeta.
Vojnička zakletva
Izdvojio bih prvo jedan događaj pre NATO bombardovanja, a to je 12. marta svečani ispraćaj regruta. U prepunoj sali Domu vojske u Užicu bili su njihovi roditelji i predstavnici Korpusa, ali niko nije došao iz gradskog rukovodstva. Bio sam jako ponosan na tu decu jer nije bilo zahteva da neko ne ide u vojsku. Drugi događaj je vojnička zakletva 17. aprila 1999. godine koju je organizovao Užički korpus na području Kremana i Mokre Gore. Pamtiću to kao izuzetno dostojanstven i ozbiljan pristup te dece iako je rat već trajao. Pre toga prisustvovao sam velikom broju zakletvi, ali nijedna nije bila kao ta upečatljiva.
