-Trgovi su reprezenti urbanog shvatanja prostora. Oni se ne prave za jednu ili pet generacija, trgovi traju duže od naših trenutnih arhitektonskih ambicija i moda, političkih opcija i treba biti uviđavan prema tom fenomenu javnih prostora – istakao je arhitekta Dejan Milivojević
Užički Trg partizana jeste proistekao iz jedne relativno totalitarističke političke opcije. Posledicu vidimo da je vreme u ovom tranzicionom periodu od 1990. godine demantovalo ideju robnih kuća, grandioznih hotelskih zdanja, monumentalnih spomenika, ali su to estetski i građevinski vrlo vredne realizacije. I to nam svet priznaje. Smatram da Užičani greše baš u tom neljubaznom odnosu prema Trgu partizana pa i prema Trgu Svetog Save. Prvi je u raspadanju, a drugi polako postaje parking površina. U projektovanje i izgradnju Trga uložena je decenija borbe za konkurs, a potom decenija projektovanja i izgradnje. Velika je profesionalna ljubav i vera u grad-urbani predeo, naspram grada krute ivične izgradnje, utkana u tu realizaciju. To je bila skupa realizacija, sadrži veliki broj umetničkih obrada, složeni program, visoke estetske ciljeve, to je i zaštićena arhitektonsko-urbanistička celina. Ako se potrudite da shvatite svu tu energiju i sve prepreke koje su prethodile realizaciji Trga onda ima nade da ćete moći da mu date novu transformaciju, mada same površine i gabariti su fiksirani i dovoljni, ali može se na Trgu delovati u pravcu sadašnjih potreba. To mislim da je greška, to nerazumevanje cele priče, te raskoši sada praznih holova pozorišta… Bila bi neophodna ozbiljna istraživačko-projektantska aktivnost tokom nekoliko godina da se pronađu pravi interesi i pravi investitori za Trg. Za sada, radi se suprotno: pojedinačni zahtevi za zatvaranje prostora, pasaža, neke besmislene dogradnje nad Gradskom kafanom, necelovit pristup održavanju Pozorišta, samonikle tende i dogradnje po krovovima, pregrađivanje pasaža u zapadnom bloku….Sada je teško vratiti korake unazad, greška je učinjena u startu kada su počela pojedinačna pregrađivanja poslovnih prostora. Sa druge strane, majstorski pristup arhitekte Stanka Mandića je u startu fiksirao forme koje su skulpturalno i u obradama savršene, ali apsolutno nefleksibilne jer nedostajala mu je prozorljivost u neke alternative ondašnjim konceptima upotrebe. Skupo je građen a i rekonstrukcija objekata je arhitektonski, građevinski i finansijski zahtevna – navodi za „Vesti“ dr Dejan Milivojević, arhitekta i profesor Akademije strukovnih studija Zapadna Srbija.
Ove godine navršava se 60 godina od otvaranja Trga partizana. Šta biste posebno izdvojili s obzirom da ste se bavili ovom temom i radom arhitekte Stanka Mandića?
Sramota je koliko je Trg od našeg poslednjeg susreta po ovom pitanju, ako se sećate Okruglog stola 2011.godine, ostao prepušten propadanju, neodržavanju i samovolji prilikom pojedinih intervencija.
Mogu da istaknem da mi je žao što nismo u prilici da obeležavamo godišnjice otvaranja većeg broja pravilno regulisanih a arhitektonski lepo oblikovanih javnih prostora okruženih zanimljivim sadržajima u našem gradu. Za proteklih 60 godina u pojedinim delovima grada spontano su formirane, na određenim lokacijama u gradu, koncentracije uslužnih delatnosti, kao što su se formirale i potrebe za regulisanje saobraćaja – a to vam je inicijalno Trg. To su potencijali koji bi zahtevali jedan ozbiljan koncepcijski pristup restrukturisanju i uobličavanju divlje i polu-divlje formiranih uslužnih i saobraćajnih punktova kojih ima na Terazijima, u Krčagovu, Pori, u Adi, na Beloj Zemlji…Znate, kao što “jedna lasta ne čini proleće”, tako jedan Trg nije dovoljan da bi naselje imalo urbani karakter. Trg je planiran za grad obuhvaćen regulacionim planom iz 1955. godine za populaciju brojnosti 30.000 stanovnika. Kažu da Užice danas broji više nego dvostruko. A gde su novi trgovi? Svi javni prostori koje imamo zaostavština su Regulacionog plana Okružne varoši Užice iz 1891. godine izuzimajući simpatični lokalni centar u Krčagovu koji ima kafanicu, pijacu, samoposlugu, poštu, zelenilo, popločanu površinu….
Zatim, posebno moram da istaknem da zasluge za Trg, kako one pozitivne, tako i negativne se po nekoj navici stalno pripisuju arhitekti Stanku Mandiću. Istovremeno se potpuno zanemaruje značaj projektanta grada, arhitekte Ružice Ilić, koja je zaslužna za raspisivanje konkursa za uređenje centra grada sa Trgom kao centralnim motivom. Posebno je malo poznata njena vizija o oblikovnom, hortikulturnom i umetničkom uređenju celine Trga. Moram da spomenem i arhitekte Milorada Pantovića koji je realizovao stambeni blok na istočnoj strani Trga, kao i arhitekte Milana Antića i Dobrilu Ivanović koji su realizovali blok u broju 133 na glavnoj ulici. Na kraju, treba se setiti i Svetlane-Kane Radević i hotela „Zlatibor“. To je malo obuhvatnija istina o uređenju centra grada. U domaćoj arhitektonskoj teoriji Stanko Mandić se apostrofira kao autor arhitektonske obrade Trga, zapadnog bloka, zgrade kompleksa Spomen doma (pozorište, biblioteka) i pošte (srušenog telekomunikacionog centra). Dakle, nećemo pogrešiti ako deo zasluga i pozitivnih i negativnih, raspodelimo i na spomenute druge arhitekte, mada najviše je izgradio Mandić, dok je koncepcijski prostor celog poteza glavne ulice rešila Ilićeva. Trg je bio ključni deo njene vizije.
U vezi životnog puta arhitekte Mandića mogla bi se organizovati konferencija, to je vrlo bogata životna priča i vrlo plodna karijera. Ja Vam mogu reći da imam priličan materijal vezan za tu temu, a jedan deo je prezentovan u predgovoru za knjigu „Između iskoraka i pomirenja“, zatim i u mojim radovima posvećenim Trgu i u doktorskoj disertaciji….Na primer, Mandić je bio i ratni zarobljenik u nemačkom logoru do 1942. godine, student Rimskog univerziteta 1939-1940.godine, a posle rata sarađivao je sa profesorima Rimskog univerziteta Dante Tasotijem i Vanjetijem koje je upoznao tokom predratnog boravka u Rimu. Zanimljivo je da je u Rimu tokom studentskih dana stanovao u neposrednoj blizini Fontane di Trevi i čuvene Akademie Di san Luka u kojoj su česte izložbe arhitekture… Inače je starinom bio Prizrenac i što je razumljivo, vrlo je bio vezan za fenomenologiju istoričnosti urbanih celina, posebno ga je privlačila urbana struktura, odnosno milje istorijskih gradova, a to se naročito produbilo usled boravka u Rimu. Kritikovao je modernistički urbanizam ali apsurdno, Trg partizana je konceptualno zamišljen u duhu modernističkih, otvorenih trgova. Mandić je 1953.godine imao drugačiju koncepciju, ali mu ona nije prošla 1958. godine. O njemu ne mogu iznositi lična sećanja, međutim, postoje njegovi studenti koji su ga lično poznavali, na primer profesorka Mirjana Roter Blagojević, zatim i saradnici Jozef Štanglicki, ili arhitekta Mila Marušić. Verovatno da ima i njegovih saradnika iz Projektnog biroa Zlatibor – ispostava u Beogradu koji se mogu nečega setiti. Prilikom razgovora u vezi knjige koju sam priredio u Biblioteci grada Beograda u Knez Mihajilovoj ulici u Beogradu, o njemu je govorio profesor Spasoje Krunić. To su bila autentična sećanja, zatim informacije sam dobio i od profesora Branislava Milenkovića i Petra Vulovića. Vulović mu je bio saradnik, sa još jednim kolegom, tokom izrade projekata i konkursa za Trg. Kasnije je Vulović realizovao izuzetno zdanje osnovne škole u Krčagovu. Mandić je imao i ima značajnog uticaja na izvestan broj kolega ne samo u Užicu i to se može videti sasvim jasno. O njemu bi trebalo da govore autentični svedoci, to bi na pravi način opisalo jednog među najznačajnijim arhitektama i profesorima perioda 1945-1985.godine. Mandić je bio pristalica vrlo strogog načina delovanja u arhitekturi, a kao dekan, pisano je da je “suviše strog”. Na kraju generacijskih sukoba i usled smene generacija na Arhitektonskom fakultetu, Mandić je 1971/72.godine napustio mesto dekana, a kormilo je preuzeo, nakon boravka u SAD, Bogdan Bogdanović, njegov do tada, mlađi prijatelj. Mandić je negovao kult arhitekta-demijurga, to je blisko tradicionlanom pojmu majstora-arhitekta koji objedinjuje mnogo toga, dok je Bogdanović predlagao diversifikaciju, komunikaciju, teoriju, ležernost i trimestre. Ako postoji interes o ovim temama bi se zaista mogla organizovati konferencija.
Trg najčešće vezujemo za prošlost, a kakvo je vaše stručno mišljenje vezano za njegovu budućnost?
Nijedan trg, ili ma kakav javni ili privatni prostor koji je u nameni, ne smemo vezati za prošlost – to i jeste problem užičkog Trga partizana. On i danas živi životom i pulsom svojih građana, ali je njegovo održavanje i uopšte njegova transformacija prema savremenijim potrebama diskutabilna. Trg se tretira kao prošlost, kao napušten prostor, a to nije dobro. Ne sme se dozvoliti da vrlo frekventna stepeništa i popoločane površine predstavljaju opasnost po bezbednost građana. Budućnost Trga je, nadam se, lepa. Bilo bi divno kada bi on zasijao starim sjajem, kada bi fasade okolnih objekata bile očišćene, ispeskarene na pravilan način, bez narušavaa estetskih kvaliteta, energetski poboljšane, kada bi se uklonile sve neprihvatljive dogradnje, nadogradnje na objektima…Pre svega, potrebno je otvoriti pitanje infrastrukturnih razvoda, za život je nekada mnogo važnije da vam rade struja, grejanje, vodovod i kanalizacija nego da imate najlepšu fasadu.
Prvo, mislim da je moguće u unutrašnjosti zapadnog bloka realizovati podzemnu garažu ispod dečjeg igrališta, i to u više nivoa, visinski uslovi postoje, zatim moguće je u ovom smislu parkirati i ispod dela trga, posebno kod hotela „Zlatibor“. Dakle, rešiti problem parkiranja u centru grada, a time donekle i finansirati sređivanje ovoga prostora.
Drugo, između zgrade pozorišta i dograđenog dela uz biblioteku (projektant arhitekta Milena Topalović 1984.god.) stoji decenijama nesređena površina. To je skupo gradsko zemljište koje ovako neuređeno ne liči ni na šta. Treba osmisliti ozelenjavanje, možda neke sadržaje i naravno podzemno parkiranje.
Treće, mene odavno inspiriše na intervenciju denivelisana pravougaona površina ispod mesta na kojem je ranije stajao spomenik, umetnički vrlo vredna skulptura, maršala Broza, uglednog vajara Frana Kršinića. Taj prostor se zimi transformiše u klizalište. Smatram da za klizalište ima i boljih površina, između ostalih i ona u unutrašnjosti zapadnog bloka za koju sam izneo predlog za rekonstrukciju. Mislim da bi taj kutak Trga trebalo rešiti slično kao pijacu San Silvestro u Rimu, sa dodatkom krupnijeg zelenila u velikim žardinjerima. Slike spomenutog trga lako ćete pronaći na internetu: Piazza di S. Silvestro, Roma.
Četvrto, mesto spomenika je upražnjeno. Najbolje bi bilo vratiti spomenik, ali ako to iz nekih neumetničkih razloga, nije zgodno, možda je na tom mestu mogla biti pravilno sagledana skulptura Srbije koja se nalazi usred kružnog toka.
Takođe, prostor na kome je bila pošta (srušeni telekomunikacioni centar) treba da bude izgrađen i da ta građevina iznese duh naše epohe na Trgu partizana, ali na jednako promišljen način na koji je osmišljena i pojektovana izgradnja ostalih objekata koji definišu Trg. Najpogrešnije bi bilo tu graditi zgradu isključivo prema bezdušnom i autističnom izvodu iz plana. To bi moralo biti sprovedeno na osnovu konkursa, debata, rasprava, bez žurbe i sumnjivih konkursnih organizacija. Tim konkursom mogla bi se rešiti i druga pitanja sređivanja prilika na Trgu.
Koliko mi je poznato, studiju prostora Trga je na poziv bivšeg gradonačelnika Užica, izradio i prezentovao profesor Vladimir Lojanica iz Beograda, možda se tu pronalazi odgovor na Vaše pitanje. Ja, na žalost, nisam dobio poziv da prisustvujem tom događaju, ali sam o tome kasnije razgovarao sa Vladimirom koji je, koliko sam nezvanično saznao, uzeo značajnog učešća na projektima uređenja duž glavne ulice, koja je sada funkcionalno i oblikovno mnogo bolje uređena. Mi u glavnoj ulici imamo vredne ansamble arhitektonskih celina kako istorijskih tako i savremenih, te bi intervencije trebalo da uzmu u obzir da su i parterna uređenja delovi nagrađenih ansambala ili istorijskih celina, po mom shvatanju profesionalne etike. Daleko od toga da sam protiv promena i savremenih intervencija. Mene interesuje parkić ispred ranijeg Dečjeg dispanzera, to je mali draguljčić urbanizma Užica potpuno i neopravdano zanemaren u ovim poslednjim rekonstrukcijama, pa bi se bavio tim problemom.
