Na platou ispred Narodne biblioteke u Užicu, u petak, 18. juna, uz prisustvo brojnih Užičana, održano je književno veče Svetislava Basare, posvećeno njegovoj knjizi „Kontraendorfin“ za koju je prošle godine dobio Ninovu nagradu
-Gledam nekoliko mesta koje pamtim, a to je bašta Gradske kafane, Trg na kojem je nekada bio Titov spomenik pored kojeg smo sedeli. Savetovao sam ondašnje socijaliste da ga ne sklanjaju, već samo da ga ofarbaju u narandžasto, ali, eto, nisu me poslušali. Ovde, u publici je mnogo ljudi sa kojima sam provodio dane, tu je Lale Milosavljević moj guru nekadašnji, pozorište, bife pozorišta gde smo provodili mnoge lepe dane, tu su galerije pozorišta. Tu je negde bio i „Truman“ gde smo išli na pasulj. Užice nije mali grad, ali je kompaktan – rekao je na početku književne večeri Svetislav Basara odgovarajući na pitanje Dušice Murić, direktorke užičke Narodne biblioteke, kako sada doživljava Užice u kojem je proveo dobar deo svog života, a u kojem je sve manje fizički prisutan, mada su Užičani itekako prisutni u njegovim knjigama poput umetnika Slobodana Ere Milivojevića (1944 – 2021) koji je, između ostalih, poslužio za
stvaranje lika Stojkovića u romanu „Kontraendorfin“.
-Era je jedan od znamenitijih Užičana i nije prvi put da ga pominjem u svojim knjigama. Rekao bih da je jedan od znamenitijih Srba, ali on nije davao pet sitnih para na publicitet, a bio je vrlo uvažen u krugovima konceptualističke umetnosti – rekao je Basara. O samom nastanku romana, Basara je rekao da je to jednostavno bio proces za koji ne može da kaže šta „stoji iza njega“, ali ideju mu je dala „sjajna“ knjiga lekara i filozofa Žorža Kangilema „Normalno i patološko“.
-To me je podstaklo na razmišljanje šta je uopšte normalno, šta je patološko i onda malo veština, malo imaginacije i došao sam do toga – rekao je Basara.
O romanu „Kontraendorfin“ Petar Arbutina, književni kritičar, književnik i direktor Sektora za izdavanje knjiga u „Službenom glasniku“, između ostalog je rekao:
-Pričati o Basarinom knjigama uopšte kao i o njegovom romanu „Kontraendorfin“ istovremeno je izazovno i nezahvalno. Izazovno zbog toga što će svaki, pa i onaj površniji čitalac i kritičar naći dovoljno razloga da iz njegovih romana i njegovog vrlo umešno primenjenog književnog postupka izvuče mnoga značenja koja možda stoje ili ne stoje, a obazriviji i posvećeniji književni kritičar će pokušati, kao što to i Basara uostalom radi, da pomeri granice. Mislim da Basarin čitalac, ako možemo da ga formulišemo, treba, pre svega, da ima hrabrosti da shvati da u književnosti mora da bude pomereno težište istine, što je i moj odgovor nekakvim polemičarima koji su se u kontekstu poslednjeg romana pojavili.
Arbutina je naveo da je Basara mnogo inspiracije pokupio iz Užica, od ljudi koji su živeli u njemu u vreme kada i Basara pa njegovi junaci ne mogu da budu junaci drugih knjiga. O polemikama koje je izazvala knjiga „Kontraendorfin“ u javnosti, da demontira srpske mitove da vređa Desanku Maksimović, Arbutina je između ostalog rekao da se više radi o polemičkoj nemoći javnosti nego o oštrici.
-Kako to da stručna, oprezna, moralna, etički uravnotežena javnost nije primetila neke druge stavri koje su možda čak i jače i više i politički drugačije kontekstualizovane od Ive Andrića i Desanke Maksimović?
U publici na književnoj večeri, bio je i Gojko Tešić, istoričar književnosti, koji je između ostalog rekao:
-Basara je jedan od retkih pisaca koji se ne osvrće na ono šta kritika kaže i u tom smislu je jedinstven. On je čovek kome ni određenje pisac ne znači ništa, on radi ono što direktno pogađa mnoge u srce, to neke privuče, a neke iziritira.
Aleksandar Lale Milosavljević, dugogodišnji direktor užičkog Narodnog pozorišta i sam pisac, ukazao je na izuzetan Basarin humor, „taj njegov prefinjeni ironijski element“ o kojem može studija da se piše.
Ovom prilikom i publika je postavljala mnoga pitanja do onih, da li se može očekivati da napiše i neki dramski tekst, Basara je rekao: „Digao sam ruke od drama.“
Delove romana „Kontraendorfim“ čitao je glumac užičkog Narodnog pozorišta Momčilo Murić.
Svetislav Basara prvu Ninovu nagradu dobio je za roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti” 2006. godine. Kaže da mu je ova druga, prošlogodišnja, bila mnogo prijatnija, jer je zbog epidemije sve urađeno na distanci, onlajn. Istakao je i da više ovu nagradu ne želi da dobije, jer kada bi se to i dogodilo, bilo bi „krajnji prostakluk“, zato i ako bi napisao novi roman, on bio bio van konkurencije.
-Dobri pisci se prepoznaju po tome da kada ih čitate stičete utisak da ste i vi to mogli da napišete, ali ova rečenica ima i drugi deo: da, kada bih samo umeo. I misleći ljudi su oni koji govore ono što svi misle. Da, svi misle, ali ne znaju kako to i da kažu. E to je nešto što možda najbolje karakteriše Svetislava Basaru kao pisca i sve njegove romane. Budući da govorim u Užicu i da sigurno ne mogu da vam kažem nešto što vi o Basari već ne znate, podsetiću vas na jednu knjigu koja je u to vreme kada se pojavila, čak i revolucionarno izgledala, a to je knjiga „Fenomeni“ koju su objavile užičke „Vesti“ i u njoj imate jedno celo poglavlje u dijalogu Robespjera i Monteskjea u paklu. Dijalog je najteža književna forma i ako uspete da napravite jedan roman koji je ceo u dijalogu ili u monološkim delovima, kao što je „Kontraendorfin“ to govori samo o vašoj snazi, o lepoti i visini stila mnogo više nego o svemu drugom što površni čitaoci vide u ovom romanu. To je kvalitet jednog književnog dela – rekao je Arbutina.
Svetislav Basara rođen je u Bajinoj Bašti 1953. godine. Autor je blizu 30 romana, a piše i eseje, kratku prozu, priče. Dvostruki je dobitnik Ninove nagrade – za roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti” (2006) i za roman „Kontraendorfin”(2020). Godine 2012.
našao se u najužem izboru za ovo priznanje sa romanom „Majn kampf”. Za knjigu „Mongolski bedeker” dobio je „Nolitovu nagradu”, dok mu je roman „Anđeo atentata” doneo priznanje Srpskog književnog društva „Biljana Jovanović” i „Isodora Sekulić”. Takođe, prvi je dobitnik nagrade Fonda „Borislav Pekić”.
Najpoznatija dela: „Fama o biciklistima”, „Početak bune protiv dahija”, „Sveta mast”, „Kinesko pismo“, „Mongolski bedeker“, „Pušači crvenog bana“, „Očaj od nane“, „Na gralovom tragu” („Fama o biciklistima”, drugi deo), „Virtualna kabala“, „Tamna
strana meseca“i dr.
