Mirko Ikonić: „Drvo zavičaja (pribojski pesnički krug)“
Da poezije nije
mrčilo bi svijet sasvim ogrnulo.
Jakša Mandić, mlađi
Poezija je istinoljubiva reka u kojoj se možemo umivati bez posledica, a nju čine kapi najprobranijih reči jezika. Pišu je, i na njene obale nas dovode, pojedinci, koji su, nekad narodno pevanje preuzeli kao amanet: Živopisati ono što teče jer, reka života je nezaustavljiva, i poezija sa njom.
I sama čitanja jesu poetički vid duha, kao i pisanja, o tome treba voditi računa kad knjige uzimamo u ruke. Blagodarnost koju nam knjige nude očekuju da prenesemo na druge, osobito taj zadatak imaju ciljana pročitavanja, kritičari, priređivači izbora i antologija. Sa uzvratnim naklonom poeziji čitam antologijski izbor Mirka Ikonića „Drvo zavičaja (pribojski pesnički krug), knjigu koja je u svoje korice smestila poetičke bisere 39 pesnika sa pomenugog područja. Otvaraju je poetički zapisi monaha iz Polimlja (druga polovina 14. veka), Sava iz Grabovice (prva polovina 16. veka) i Zograf Longin (druga polovina 16. veka). Ipak, naglašava Ikonić „prvi ozbiljniji stvaraoci novijeg vremena (u pribojskom kraju) javljaju se tek u drugoj polovini 20. veka“ na neki način oni i čine ovaj antologijski izbor.
„Drvo života“ živom reči pokazuje da je Priboj pesnički grad, ne samo po činjenici da se tu skoro pola veka održava manifestacija „Limske večeri poezije“, već i po tome koliko se poezija ovde stvara, čita i sluša. Prema mogućnosti nije izostala ni društvena podrška piscima, kroz vreme. Ovde je delovao Književni klub Priboj. Jedan do njegovih osnivača bio je pesnik Lima Rasim Ćelahmetović (1945) koji je podsećao na dušu ove reke okupljenice svog naroda: „I Lim ljudsku dušu ima.“ Tu je Svetlana Ratković Topalović, Radmila Trišević, Ivan Komarica… Imao sam čast da se družimo, pročitavamo, i kad nas vreme razdvoji knjige nas okupljaju, poput ove preda mnom.
Mirko Ikonić je ovaj izbor sačinio u okviru proučavanja književnosti pribojskog kraja o čemu je objavio knjigu „Od Save iz Grabovice do danas.“
Ikonić kao književni istoričar, je otišao toliko daleko u prošlost poetike ali i ne isključujući da se poezija na ovim prostorima i ranije stvarala, obzirom da je ona život i da je reč stvarala svet. O svemu tome „ne može se reći da (…) ne znamo ništa. Izvesni motivi u našim obrednim i mitološkim narodnim pesmama imaju svoje poreklo u dalekoj prošlosti našeg jezika. I ono što se govori o nekim junacima naše epske usmene tradicije, potiče sigurno od junačkih pesama nastalih pre nemanjićke starine.“
Kao i svugde i ovde je život proticao, malo je ko to primetio. Bili smo zabavljeni onim dnevnim. Poezija je išla dalje u „zasečeno nebo“ uvek „pred ulazom u vernost visine“ (Ruždija Krupa). Zar nije kaplar Vukoman bio pesnik prorok, nad čijom mrtvom glavom „zvučni zid probijaše/ francuski Miraži“, 1999. (Puniša Papić)? Ali ovde, zašto?
Često postavljeno pitanje dobilo je odgovor samo u poeziji, nekad kasno, nekad nikad. Mi smo svoju dušu poetski otrajali da bi „istočenu krv“ (Vujica Bojović) namakli u vene duha da bar jezikom očuvamo rod ako u krv ne verujemo: „Udahnute reči prvo izgovorim u sebi/ Potom prevedem na gospodski srpski.“ No, sve je ovde uredno kao ono, kako zapisa Faruk Dizdarević „što se život zove“.
Mirko Ikonić je autore zastupio po godinama rođenja sa kratkim biografskim podacima. Marljivi biografi bi mu zamerili što nema više činjenica, bilo je mesta, ali to je povod za nova istraživanja. Dragocen je ovo prilog baštini poezije na srpskom jeziku, ona otvara vreme u kojem su pesnici živeli, pevali i pevaju. Za ono što je proteklo, „ponovo otvara se knjiga“ (Miomir Milinković“) i knjige iz kojih je priređivač izdvajao pesme po svojim kritičkim merilima. Dobro je da je ovaj zbornik radio onaj ko je takođe po vokciji pesnik, čija su osećanja bliska i drugim pesnicima, koji su otvorili svoje duše i dijaloge sa svima „dostojnim ljubavi vaseljenske“ (Ivan Komarica), među kojima je i Branko Miljković kome se Komarica obraća sa onim „veruj u moć reči“, govoreći da je njegova „prejaka reč“ nastavila da živi i da rađa.
Neke pesme ovde unete čitam prvi put i one mi vraćaju veru u moć poezije. One su, kao stilska oznaka odziv narodnoj poeziji poput pesme Mile DŽanović „Devojka i krčag“:
Devojka krčag razbila
Izlili se snovi
Od parčadi neba
Gradila krčag novi
Ko će devojci pomoći
Krčag na rame dići
Težak je krčag nebeski
Niti se popeti niti sići.
Pesma „Drvo zavičaja“, Milutina Romandića, imenoslovila je ovaj antologijski izbor koji se čita sa zapisima na margini, prosto je nemoguće neke stihove ne izdvojiti preneti ih u pamćenje, poput ovih: „Drvo na putu do zavičaja/ Susrećem skoro svaki put/ Učini mi se da se premešta/ Da liči na očev stari kaput.“ I ta činjenica je potvrda da je Ikonić obavio valjan posao priređivača.
Rekoh knjigu otvaraju zapisi Monaha iz Polimlja iz 14. veka a zatvaraju je pesme Alekse Nikačevića (Priboj, 1999). Na kraju je njegov „Božur“ zavet korenu našem o koji se ne smemo ogrešiti jer je on iz krvi ponikao, ta krv čuva naš jezik i zato pesnik strahuje, pita: „Da li (…) su te iščupali? (…) Da li te prepoznaju božure?“ Koren ljudski se ne čupa, on se obnavlja, dok je plodnog tla poezije. Budimo zato ljudi, budimo pesnici!
Neka raste „Drvo zavičaja“, i na drugim prostorima a „ovaj izbor pribojskih pesnika neka bude, ne samo svedočanstvo o duhovnim vrednostima ove sredine kroz vreme, već i podstrek mladim i budućim stvaraocima da pišu i objavljuju“.
Za pesmu je, kao i za život, uvek vreme.
Milijan Despotović
u Subjelu, 29. maja 2021.
