Piše: Mirko Zečić
“Vesti” ove godine obeležavaju dva značajna jubileja – 80 godina od početka izlaženja lista i 50 godina rada Radio (Titovog) Užica. U normalnim uslovima datumi koji znače vrhunac rada i uspešnog poslovanja. Međutim, praksa nam govori suprotno. Istorijske okolnosti učinile su svoje…Te 1971. godine “Vesti” su u fondovima imale više para nego moćna “Valjaonica bakra”
Došao sam u “Vesti” kada je list slavio dve decenije postojanja. U to vreme, a to je bilo početkom avgusta 1961. godine, u “Vestima” je radilo 8 (i slovima osam zaposlenih – direktor, tehnički urednik, četiri novinara i dvoje u administraciji). Nastavili smo svetlu tradiciju rada u otežanim uslovima. Bili smo na opštinskim “jaslama”, a to znači da smo se borili sa materijalnim teškoćama. Imali smo male plate, ali veliku veru u budućnost. I malo po malo ta vera se ostvarila. Dolaskom Jovana Ostojića (1963) za direktora i glavnog i odgovornog urednika ta vera je postajala stvarnost. Počeo se povećavati i broj zaposlenih, a i primanja su stalno rasla. Približavala se 70 godina, a mi smo duboko zagazili u svetlu budućnost. U tadašnjem srezu imali smo plate po visini odmah iza EPS-a. Bilo je sredstava na pretek. Nismo smeli da delimo koliko smo mogli, jer šta će reći Komitet (bili smo u istoj zgradi, mi u prizemlju, a oni na spratu). Tada se rodila ideja o novom sredstvu informisanja – o radiju. Sve opštine tadašnjeg sreza, osim Prijepolja, izrazile su želju i potrebu za novim sredstvima informisanja. Izrazili su samo želju bez materijalne potpore. Glavni teret podneli su užička opština i “Vesti”. Te 1971. godine “Vesti” su u fondovima imale više para nego moćna “Valjaonica bakra”. Ali sve se to do kraja godine utrošilo na izgradnju radija, što su zaposleni osetili na svojim džepovima…
“Ovde Radio Titovo Užice, na talasnoj dužini …”
I konačno krajem 1971. godine sve je bilo spremno za početak rada Radija (Titovog) Užica. Oko 17 časova svi smo se, zajedno sa gostima okupili u prostorijama “Vesti”. U studiju za mikrofonom spikeri Gordana Stamatović i Dušan Stanić, u tehnici za miksetom Vinka Milićević i Bogoljub Nedić. Svima srce ubrzano kuca. S nestrpljenjem očekujemo taj trenutak. Tišinu prekida špica “Zlatibore širi…”) i glas spikera “ovde Radio Titovo Užice na talasnoj dužini…Pao nam je kamen sa srca. Spikeri ponavljaju molbu onima koji nas čuju da se jave na telefon broj… I nije dugo trebalo čekati da se javi prvi slušalac. Kaže da se javlja sa Rudnika i da nas dobro čuje. Kako nas i ne bi čuo kada je slušao Radio iz susedne kancelarije.
Sada imamo dva sredstva informisanja – list i radio. Za prve urednike programa na radiju Radnički savet je postavio mene i Stojana Maksimovića.
Nismo imali mira i gradili smo
Vreme je prolazilo, a mi smo postajali sve poznatiji i bogatiji. Tada se, opet rodila ideja o izgradnji štamparije. Podignuta je zgrada na Baloj zemlji i nabavljena najsavremenija ofset oprema kakvu je ko malo imao u tadašnjoj Jugoslaviji. Sada su “Vesti” bile na glasu. Imale su list, radio i štampariju. Zapošljavale su ukupno oko 350 radnika – od novinara do obezbeđenja. Pročuli smo se i van granica Jugoslavije. Štampali knjige i rečnike i za Poljake. I opet nismo imali mira. Trebalo je nešto novo raditi i razvijati se. Na red je došla gradnja poslovne zgrade u Ulici LJube Stojanovića, iza Narodnog pozorišta. Svi su od toga imali koristi – proširena je Narodna biblioteka, rasterećene su društvene organizacije, a “Vesti” su dobile savremene i bogato opremljene kancelarije.
Vreme je prolazilo. Išlo se u bolju budućnost.
Dvadeset novinara u redakciji
Krajem 80-tih godina prošlog veka i ja sam avanzovao i postao sam glavni i odgovorni urednik lista “Vesti”. Informativnom delatnošću bavilo se više od 20 novinara. Radili smo priloge i za Televiziju Beograd. Svako je znao svoje polje delovanja. Milica Turudić je odgovarala za politiku, Nada Selaković je uređivala kulturu, Olivera Mićić je vodila “Užičku hroniku”, Miljko Mitrović se brinuo o poljoprivredi u listu i na radiju… Na sastancima redakcije dogovarali smo se o svemu – ko će da piše uvodnik, ko društvenu hroniku, a ko reportažu…
Uz “Vesti” je išao podlistak “Valjaonice” i podlistak “Prvog partizana”. Svaki radnik ovih kolektiva dobijao je “Vesti” sa svojim podlistkom. Ukupan tiraž je bio oko 17.000 primeraka. Na tome nismo stali. Širili smo svoju delatnost. Jednom prilikom sa Čačanima i Kraljevčanima pravili smo zajednički list, svaki sa svojim zaglavljem (“Čačanski glas” i “Ibarske novosti”). Bilo je to zapaženo izdanje sa ukupno 25.000 primeraka.
Vreme je odmicalo. Godine 1996. godišnji odmor sam provodio na Zlatiboru . I pomalo razmišljao o penziji. Jednog dana zove me tadašnji direktor Dragan Čović. Veli, Nada Selaković napušta uredničko mesto na Radiju, dođi da je zameniš. Imaćeš dobru platu, duplo veću od tvoje. Pristajem i počnem da radim. Računam radiću nekoliko meseci dok ne napunim 37 godina radnog staža i dobijem jedan odsto veću penziju. Kada je ukapirao o čemu se radi, sin mi reče:
-Jesi li, ćale, lud. Taj jedan odsto će ti doneti sedam-osam dinara, a ti mesečno gubiš 500… I bio je u pravu.
Polovinom oktobra presavijem tabak i dam otkaz u “Vestima”, jer su mi ranije u penzijskom izračunali da ću imati penziju oko 1.000 dinara.
Tada se plata primala nekoliko meseci unazad. I kada su moji u “Vestima” došli da prime platu za oktobar otišli su na minimalac – 200 dinara. A ja sam od pustih obećanja i velikih para za pola meseca dobio čak sto dinara.
Od tada su kola krenula nezaustavivo nadole. “Vesti” su u Užicu ostale bez svoje zgrade, propala je štamparija na Beloj zemlji, nema više desetokilovatnog predajnika, antenskog stuba od 77 metara po čemu je Bela zemlja bila prepoznatljiva, a u Užicu redakciju treba tražiti na drugoj adresi.
Autor je nekadašnji urednik Radio Užica i lista “Vesti”, dugogodišnji novinar najstarije medijske kuće u Zlatiborskom okrugu u penziji
Projekat “U službi građana – 80 godina “Vesti”, 50 godina “Radio Užica” sufinansira Grad Užice.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
