PIŠE: Radovan Popović
Tih šezdesetih godina redakcija je bila podstanar Štamparije „Dimitrije Tucović“ – imala je jednu sobicu u kojoj je sedeo blagajnik za jednim stočićem, a pored je bila kasa (bez para); u većoj sobi bila su četiri stola (spojena u kvadrat), četiri stolice, radio aparat i, naravno, Titova slika
Šesdesete godine u Užicu bile su uzavrele – sve je bilo podređeno izgradnji Trga partizana, spremala se velika fešta: proslava 20-godišnjice ustanka naroda Jugoslavije, a centralna proslava bila je upravo u Titovom Užicu. Na budućem Trgu srušena je čuvena Prljevića bela palata koja se nije uklapala u projekat Stanka Mandića (palatu je projektovao arh. Miladin Prljević, koji je projektovao i zgradu današnje Muzičke škole, a poznat je u arhitekturi po projektu palate „Albanija“ u Beogradu). „Vesti“ su pomno pratile iz nedelje u nedelju zahuktale građevinske mašine, rušenje, zidanje, a sve je nadgledao inž. Jurije Drizo, generalni direktor „Zlatibora“. Slobodan Penezić bi povremeno dolazio u kontrolu radova, jednom prilikom zajedno sa Dobricom Ćosićem.
Ja sam u toj redakciji bio najmlađi – običan potrčko, devojka za sve – pisao sam vesti, izveštaje, poneku reportažu itd. U redakciji na čelu bio je učitelj Stole Obradović, divan čovek, staložen, dobroćudan Zlatiborac, a njegov zamenik takođe učitelj, Dragiša Rašković Raškin, potomak čuvene kneževske familije Raškovića iz Štitkova. On je dan uoči izlaska lista obavljao posao od ranog jutra -tehnički prelom, makazama bi isecao šlajfne i lepio do iznemoglosti; a kad bi završio posao, zna se – pravac u komšiluk, u hotel „Zlatibor“ na čašicu sa društvom.
Redakcija je bila upravo naslonjena na hotel, a imala je samo dve sobice. Jedna prema zgradi opštine i srezu i malom parku, sa jednim prozorom koga smo zvali vidikovac! Često bih gledao sa tog prozora gimnazijalke ili pesnike-đake koji bi se „odmarali“ naslonjeni na zid malog parka – među njima LJubivoje Ršumović, Miša Stanisavljević, Vladan Mitrović, Miljko Mitrović… A u samoj redkaciji kao spoljni saradnici bili su LJuba Simović, Steva Nestorović, Dejan Malenković… LJuba je pisao pozorišnu kritiku, Stevo se bavio poezijom i reportažama, a Deki je pisao šta je hteo, samo ne političke tekstove (za greh su mu uzimali što mu je otac bio direktor Gimnazije za vreme rata).
Četvrtog jula 1961. godine u čaršiju se slio krem državnog i intelektualnog života Jugoslavije. Tito je posle govora u Krčagovu otišao na ručak u Veliki park – pored njega je njegov prijatelj Miroslav Krleža (ostali pisci i slikari hranili su se u tek otvorenoj Gradskoj kafani u koju me je, sa propusnicom, uveo velikan naše književnosti Veljko Petrović, koji mi je pričao o prijateljstvu sa Milutinom Uskokovićem). Tada se, međutim, dogodio neviđeni incident o kome se tiho govorilo u čaršiji. Aleksandar Ranković je posle mitinga krenuo da otvori renovirani Muzej ustanka. Ispred Muzeja bili su najviši rukovodioci Užica zajedno sa upravnikom Novakom Živkovićem, stručnjakom od praistrije do savremene istorije, ali i mužem Olge Živković, u to doba pored Stanke Laković, najpoznatije žene – partijskog rukovodioca. Iznenada, zaustavila se crna limuzina ispred Novaka Živkovića i UDBA ga je odvela sa sobom. Odveden je u SUP i pušten, na zgražavanje njegove supruge, pošto je svečano otvaranje završeno… (UDBA Živkoviću nije zaboravila da je u „Novom vremenu“ za vreme rata, pošto je kao komunista ostao u požeškom kraju bio uhapšen, dao izjavu da će ubiti Tita. O tome je Novak imao raspravu sa poznatim istoričarem NOB-a dr Vjenceslavom Glišićem).
Kroz redakciju su prolazili Rade Aleksić, Sreten Božić (danas čuveni australijskiu pisac P. Vognar), Žika Minović, Stojadin Kostić (kao glavni urednik i pisac pozorišne kritike posle LJube Simovića; dobra duša, vrstan znalac književnosti, spremao je doktorsku tezu o Majakovskom kod Srba, a postaće uskoro redovni profesor u Beogradu na Filološkom fakultetu, na ruskoj katedri; Mićo Mirosavljević – Karanac bio je psle poslova u računovodstvu lista premešten za novinara i karijeru je završio kao izuzetan novinar Radio Beograda…
Eto malog mozaika o listu koji istrajava od davnih godina XX veka. Tih šezdesetih godina redakcija je bila podstanar Štamparije „Dimitrije Tucović“ – imala je jednu sobicu u kojoj je sedeo blagajnik za jednim stočićem, a pored je bila kasa (bez para); u većoj sobi bila su četiri stola (spojena u kvadrat), četiri stolice, radio aparat i, naravno, Titova slika. Ubrzo posle proslave redakcija se preselila na Trg partizana i došla je nova generacija novinara: Slobodan Ćetković, Đorđe Pilčević, Milutin Jovičić… i novi urednik.
„Vesti“ ove godine obeležavaju dva značajna jubileja – 80 godina od početka izlaženja lista i 50 godina rada Radio (Titovo) Užica. O šezdesetim u Užicu i svojim počecima u redakciji lista „Vesti“ u ovom broju našeg nedeljnika podelio je Radovan Popović koji je novinarsku karijeru počeo u „Vestima“. Kasnije je bio dopisnik „Politike“ iz Sarajeva i Novog Sada, a onda i dugogodišnji urednik „Politikinog“ dodatka „Kultura – umetnost“. Popović je pisac niza biografskih knjiga o najpoznatijim srpskim piscima XX veka, Isidori Sekulić, Milošu Crnjanskom, Jovanu Dučiću, Rastku Petroviću, Veljku Petroviću, Meši Selimoviću, Branku Ćopiću, Vasku Popi, Desanki Maksimović, Sretenu Mariću, LJubivoju Ršumoviću, Dobrici Ćosiću, Miroslavu Antiću, Todoru Manojloviću, Miloradu Paviću, Branku Miljkoviću, LJubiši Jociću, Dušanu Matiću, Miodragu Bulatoviću, Slavku Vukosavljeviću, Milanu Kašaninu. Istražujući zapise, prepiske, sećanja i dokumentarnu građu iz naše književne baštine objavio je brojne knjige. Priredio je knjige (spomenice) o Milanu Đokoviću, Gvozdenu Jovanoviću, Radetu Rančiću, Živoradu Stojkoviću… „Službeni glasnik“ u biblioteci „Književne nauke“ (kolekcija „Portreti“) objavio je knjigu „Radovan Popović-biograf srpske književnosti“ (2012) koju je priredio Miodrag Raičević.
Radovan Popović je za svoj rad dobio više uglednih priznanja, kao što su Oktobarska nagrada grada Beograda za knjiženost, Vukova nagrada, Nagrada „Laza Kostić“ za publicistiku, Nagrada „Nikolaj Timčenko“, Račanska povelja… Član je Srpskog PEN-kluba.
Radovan Popović je rođen 11. avgusta 1938. godine u Dubu kraj Bajine Bašte. Škole je učio u Zlodolu, Bajinoj Bašti, Užicu i Sarajevu gde je i studirao istoriju.
Projekat “U službi građana – 80 godina “Vesti”, 50 godina “Radio Užica” sufinansira Grad Užice.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
