-Lično, pored entuzijazma ljudi koji su Trg gradili, na početku bez mašina i kvalifikacija, opčinjava me poetsko i stručno nadahnuće arhitekte Mandića da u užičkim gudurama ostavi jedno od najlepših kreacija javnog prostora. Pažnja i posvećenost koju je pokazao nemaju ni približan ekvivalent u našem odnosu prema ovom prostoru. Smatram da ovaj prostor mora uživati spomeničku zaštitu, jer pored stvaranja, kao obeležja kulture, ističem održavanje stvorenog, kao za mene važniju, javnu funkciju-istakao je za „Vesti“ Željko Marković, direktor Istorijskog arhiva Užice
Povodom 60 godina od otvaranja Trga partizana, koji se u investiciono-programskoj dokumentaciji naziva Spomen trg, jer ima spomeničko obeležje na dane ustanka partizanskih jedinica 1941. godine, Istorijski arhiv će na praostoru Trga postaviti izložbu koja nas podseća na sve važnije događaje koji su se na tom trgu zbili od njegovog otvaranja u julu mesecu 1961, do danas. Izložbu postavljamo 23.avgusta u saradnji sa Gradom Užicem, u okviru Žestivala – međunarodnog festivala prirode i kulturnog nasleđa. Reč je o izmenjenoj i dopunjenoj izložbi koju smo pre 10 godina imali prilike da vidimo u Arhivu. Zahvaljujući specijalnoj konstrukciji koju smo sačinili i posebnoj štampi na alu-bondu, sada će dopunjena i izmenjena izložba moći da se vidi na otvorenom prostoru, na pravom mestu, gde stvarno pripada. Izložba će biti postavljena do polovine oktobra meseca, rekao je Željko Marković, direktor užičkog Istorijskog arhiva.
Koliko Užičani znaju o Trgu partizana kao ovom jednom od najvrednijih urbanih rešenja koje predstavlja najveći domet srpske arhitekture bivše Jugoslavije. Šta je po vama najupečatljivije vezano za taj period i ljude, s obzirom da ste o Trgu pisali i u svojoj knjizi „Carigradski memento“?
Vrednosti Trga Arhiv je nastojao da približi građanima navedenom knjigom. Nažalost, veliki broj građana ne zna o kakvom se vrhunskom građevinsko-arhitektonskom delu radi. Kod nas su u Arhiv pre deset godina stigli studenti postdiplomci sa Arhitektonskog fakulteta u Berlinu, sa svojim profesorom. Interesovala ih je dokumentacija o našem trgu, sa posebnim osvrtom na zgradu pozorišta. Navedeni prostor jedna je od tema njihovih izučavanja na postdiplomskim studijama. Prestižni arhitektonski časopis „Arhitektura danas“ koji se izdaje u Parizu, posvetio je jedan svoj dvobroj užičkom trgu i arhitekti Stanku Mandiću. Lično, pored entuzijazma ljudi koji su trg gradili, na početku bez mašina i kvalifikacija, opčinjava me poetsko i stručno nadahnuće arhitekte Mandića da u užičkim gudurama ostavi jedno od najlepših kreacija javnog prostora. Pažnja i posvećenost koju je pokazao nemaju ni približan ekvivalent u našem odnosu prema ovom prostoru. Smatram da ovaj prostor mora uživati spomeničku zaštitu, jer pored stvaranja, kao obeležja kulture, ističem održavanje stvorenog, kao za mene važniju, javnu funkciju.
Koja biste najvrednija dokumenta izdvojili koja čuva užički Arhiv?
Nesumnjivo da su to crkvene matične knjige koje se u Arhivu čuvaju, a nastale su u periodu od 1837. godine. Reč je o evidencijama rođenih, umrlih i venčanih na području crkvenih opština koje se nalaze administrativno na teritoriji za koju je Arhiv nadležan. Prošle godine smo značajan broj ovih knjiga digitalizovali. Namera nam je da iduće godine kupimo savremeni buk-skener, da bismo ostatak ovih knjiga mogli sami digitalizovati. Neću posebno pominjati fondove iz devetnaestog veka. Zato ću, a to je zaostavština za budućnost ove generacije arhivista, istaći da smo uspeli da preuzmemo sve fondove likvidiranih društvenih preduzeća, u proteklih petnaest godina. Unikatno u svetskim okvirima po svojoj vlasničkoj i proizvodnoj organizaciji, ova građa će u budućnosti predstavljati veliku vrednost.
Šta je veoma važno što treba obeležiti u narednom periodu?
Arhiv će sledeće godine obeležiti 160 godina od početka konferencije u Kanlidži i oslobođenja Užica. Da što primerenije obeležimo taj događaj, pomoći će nam uvaženi profesor dr Vidan Nikolić. Ovim putem mu se zahvaljujem što je Arhivu ponudio saradnju. Takođe, jako bitan je jubilej koji se navršava 2023. godine. Tada će biti 650 godina od kada je knez Lazar uz podršku bana Tvrtka opseo užički grad i zarobio Nikolu Altomanovića, nama najpoznatijeg Užičanina iz pretkosovskih vremena i prvog pominjanja užičke tvrđave. Zavisno od sredstava kojima budemo raspolagali, zavisiće i način kako ćemo taj događaj predstaviti javnosti.
Sa čim ste se sve susreli tokom prikupljanja arhive užičkih preduzeća koja su propala ili privatizovana u proteklom periodu. Koji biste primer izdvojili koji vas je najviše iznenadio?
Prvo, susreli smo se sa katastrofom. Drugo je naš profesionalizam. Nažalost, iz deponija, a ne depoa, izvlačili smo arhivsku građu. Sem neznatnog broja pozitivnih primera, svi fondovi su bili devastirani. Iza jedne poletne privrede, ostali su urušeni objekti i arhivski fondovi. Po sačuvanosti istakao bih fond Tekstilnog kombinata „Ljubiša Miodragović“ iz Prijepolja. Tu smo zatekli dokumenta od samog formiranja Kombinata, do njegovog zatvaranja. Ta dokumenta su bila inicijalna za izložbu „Ad acta“ koju sam načinio, a koja govori o industralizaciji Užica, do ovih poslednjih zbivanja. Za lajt motiv poslužili su mi stihovi Branka Miljkovića iz pesme „Jugoslavija“.
Kako ocenjujete saradnju sa drugim arhivima u zemlji i inostranstvu?
Pored arhiva u Srbiji, Arhiv ima izuzetno dobru saradnju sa Arhivom Republike Srpske u Banjaluci. Dobra je saradnja sa Historijskim arhivom Grada Sarajeva i Arhivom Bosne i Hercegovine. Naša izložba „Mostovi na krivoj Drini“ obišla je mnoge gradove Republike Srpske, a bila je postavljena i u Travniku i Goraždu, u Federaciji. Sa Arhivom Republike Srpske radimo na tome da ovu izložbu postavimo na novi most „Bratoljub“, na Drini, prilikom njegovog skorog otvaranja. Knjiga o mostovima na Drini je prevedena na engleski jezik i taj projekat su finansijski podržale institucije Evropske Unije koje se bave kulturnim nasleđem. Jedan od saradnika na projektu nam je bio i Državni arhiv sa Cetinja, koji se nažalost nije prošle godine prihvatio da bude i koizdavač knjige o NJegošu, koju smo objavili sa arhivom iz Banjaluke i Arhivom Srpske pravoslavne crkve iz Beograda. Sa arhivima u Sloveniji imamo dobru saradnju, ali može da bude bolja i vidljivija.
U okviru izdavačke delatnosti Arhiva šta će biti objavljeno u narednom periodu?
Istakao bih knjigu priređenih sećanja našeg sugrađanina Boriše Vukotića koju ćemo objaviti pod nazivom „Poslednja dvorska straža“. Pozivam sve zainteresovane na promociju knjige koja će biti 28. avgusta u Drežniku, a organizujemo je sa Udruženjem „Mitropolit Josif Cvijović“ i ostaviočevom porodicom. Uskoro nam izlazi i nova knjiga dr Živote Markovića o ratnoj 1945. godini u Užicu, a do kraja godine objavićemo knjigu „Kraljevski vazduhoplovci – Užički vojni okrug 1914-1945“ autora Aleksandra Ognjevića. Knjigu Momčila Vukovića Birčanina „Kralj Petar II Karađorđević“ objavljujemo pod pokroviteljstvom prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.
Nedavno je Skupštini Srbiji Ministarstvo kulture uputilo predlog za izbor članova novog Nacionalnog saveta za kulturu, a vi ste predloženi ispred Državnog arhiva Srbije. Šta vama to lično znači?
Lično mi predstavlja obavezu i izazov. Čast mi je što je Ministarstvo prepoznalo kulturnu scenu van Beograda i institucije koje tu scenu nose, te je na taj način u Savet uvrstilo i lica iz tzv. unutrašnjosti. A srce kuca unutra.
Da li biste još nešto izdvojili u vezi funkcionisanja arhiva, čemu treba ubuduće posvetiti pažnju i šta je po vašoj oceni potrebno uraditi?
Arhivi su dobili „svoj“ specijalni zakon i to je jako dobro. Time ga je dobilo i društvo. Ali sem zakonodavne, jako je važna ta izvršna funkcija. Veoma je bitno da se arhivska delatnost, odnosno funkcija zaštite arhivske građe dovede u poredak kako to zakon projektira. To ne zavisi samo od arhiva. To zavisi od svih nas. Arhivi podsećaju na značaj pismena, kao što nas kultura podseća na vrednost pismenosti.
