Ne možemo zlo sprečiti, ali to ne znači da trebamo zatvoriti oči, uši i usta i ne pokazivati zanimanje za ono što se zbiva oko nas. Pozorište ne može neposredno delovati na poslove politke i civilizacije, ali može pružiti utočište, zaklon u kojem se čuvaju ljudske vrednosti, i od kojih se ne želi odustati. Medio in vita in theatro sumus (Kada smo u pozorištu, onda smo u središtu života), ističe Ranković
O pozorišnoj sezoni koja je počela, o predstavama koje su u pripremi, o 26. JPF-u, o radu u uslovima epidemije virusa korona, za ovaj broj „Vesti“ govori mr Nemanja Ranković, umetnički direktor Narodnog pozorišta Užice.
Kako je užičko Narodno pozorište počelo novu sezonu i jeste li zadovoljni kako se uopšte odvijala prethodna, imajući u vidu epidemiju virusa korona koja kontinuirano traje?
-Prethodna pozorišna sezona protekla je u znaku Kovid-a čime je bilo ograničeno naše polje delovanja. Morali smo se prilagođavati na dnevnom nivou novim situacijama i okolnostima. Uprkos svemu tome uz veliki entuzijazam dela zaposlenih uspeli smo da realizujemo četiri premijere (Boli kolo, I to se zove ljubav, Ispovest porno dive i D Pig). Uz sugestije i stalnu saradnju za Zavodom za javno zdravlje Užice i kriznim štabom uspeli smo da proteklu sezonu završimo sa dobrim predstavama nastalim pod novim okolnostima koje su evo i u ovom trenutku dok razgovaramo nepoznate. Trudili smo se da smanjimo rizike na minimum. Prateći sve savete i sugestije opredelili smo se za rad sa manjim brojem izvođača kako bi sprećili potencijalne rizike zaražavanja. U takvim uslovima i pod stalnim pritiskom teško je govoriti o zadovoljstvu. Sve predložene mere u startu su bile protiv biti pozorišta. No smatrali smo da i ovom teškom periodu pozorište mora naći načina da opstane i da svojoj vernoj publici bar za vreme trajanja predstave omogući beg u neku drugu i bolju realnost. Očito nas iste okolnosti čekaju i u ovoj sezoni. No uprkos svemu tome pokušaćemo da ostanemo bezbedno mesto za sve.
Koje su predstave u pripremi i zašto ste se odlučili baš za njih?
-Trenutno su u priprmi dve nove predstave. Jedna dramska i jedna plesna. Pozorište je oduvek imalo zadatak da postavlja pitanja. U trenutku kada smo svedoci kako razni oblici nasilja prožimaju naše društvo i savremeni trendovi onemogućavaju potrebe pojedinca za samospoznajom i suočavanjem sa sopstvenim identitetom želeli smo da se vratimo na potencijal pozorišta da deo ljudskih potreba istraži i izrazi. Aktuelni globalistički porivi rade na gašenju individue kao samosvesne jedinke i sputavaju ga u izražavanju i ostvarivanju nudeći mu iluziju udobnosti i ušuškanosti u lažnim vrednostima zasnovanim na materijalizmu i zato pokušavamo da pozorište dovedemo u vezu sa delovima višeg bića koje se zapostavlja. U skladu sa tim u pripremi su i ove dve predsave koje se bave preisptivanjem sopstvenog identiteta i transhumanizma. Dramska predstava čija je premijera planirana za 24.septembar, na dan oslobođenja Užica 1941, nastaće po tekstu nemačkog dramskog pisca, reditelja i prevodioca Marijusa fon Majenburga (1972) koji je jedan od najznačajnijih ličnosti na evropskoj pozorišnoj sceni danas. Svojim komadima uglavnom preispituje savremenog čoveka na način koji narušava i problematizuje njegov odnos prema sopstvenom opskurnom identitetu, polu ili nasleđu. Njegovi junaci se često gube u hladnoj racionalnosti savremenog sveta pokušavajući da dostignu punoću ljudskih odnosa u njemu. Kroz gorčinu kojom ocrtava modernog čoveka crpi i duhovitost i ljubav prema svojim junacima. Mi smo se odlučili za komad Perplex, koji se igra širom sveta a ovo će biti praizvedba u Srbiji. U ovom komadu antijunaci otvaraju apsurde svoga postojanja u nizu komičnih situacija u kojima se ne snalaze, a istovremeno žele impresionirati sebe i druge usiljenom unutrašnjom sigurnošću i nepostojećom snagom. Suočeni s odsustvom ikakvog vlastitog identiteta, koprcaju se u pokušajima uspostavljanja nekih izmišljenih i nametnutih identiteta, što ih čini još komičnijima. Dramaturška forma „pozorišta u pozorištu“ dodatno naglašava ovaj apsurdni diskurs i svima nama postavlja metafizička pitanja: „Ko smo? Odakle dolazimo? Kuda idemo?“ Reč je o komediji zabune u kojoj kroz serije transformacija na sceni kroz potpuno neočekivan način pred nas dovodi ljude koji mahnito žele da uspostave ravnotežu života i sigurnosti u neprestano promenljivoj i propadajućoj stvarnosti. Ali gube sa svakim identitetom koji preuzmu. Stvarnost će im uvek bežati pod nogama dok se njihovo postojanje ne pretvori u pozorišnu predstavu. Režija je poverena Goranu Golovku, a u predstavi igraju Vahdin Prelić, Dejan Maksimović, Biljana Zdravković i Dragana Vranjanac. Vizuelni identitet Mia David, dizajn zvuka Nikola Pejović.
Koja je druga predstava?
-Projekat pod naslovom Daleko u nama , biće prva plesna produkcija koja će nastati u užičkom pozorištu uz pomoć Ministarstva kulture, Bitef teatra i užičke firme Textil. Užice kao grad ima dugu i uspešnu pozorišnu tradiciju, koja je uglavnom bazirana na dramskom stvaralaštvu. U kontekstu savremenog teatra smatramo da plesnu umetnost treba širiti i van Beograda i Novog Sada. Kroz ovaj projekat ćemo proširiti kontekst pozorišnog stvaralaštva kod domaće publike i afirmisati savremeni ples i njegovu ulogu u savremenom teatru sa željom da i Užice jednog dana dobije stalnu plesnu scenu. U tom smislu, ovaj projekat u Narodnom pozorištu u Užicu predstavlja veliki korak u pravcu decentralizacije plesne umetnosti. Projekat bi omogućio publici da po prvi put ravnopravno gleda plesnu produkciju koja će nastati u našem gradu, a i želja nam je bila i da se prisetitimo velike Marije Mage Magazinović, koja je ne samo utemeljivač savremenog plesa kod nas, čije ime nosi i ulica u kojoj se delom nalazi naše pozorište, već i ličnost koja je mnogo doprinela modernizaciji srpskog društva od prava na redovno školovanje žena na fakultetima do prava i mogućnosti da žene imaju pravo na rad na različitim pozicijama koje su do tada bile nedostupne ženama.
Tema predstave je transhumanizam. Tehnološki napredak u izgradnji čovekolikih robota dovodi do sve izraženije namere da se čovek-radnik zameni manje „trošnim“ i isplativijim robotom, čija se radna sposobnost posebno u doba pandemije, neće dovoditi u pitanje i čija će radna satnica biti neograničena, a radna snaga besplatna. Predstava tematizuje trans ili post-čoveka, dajući mu svojstva anti tj., protiv-čoveka, kroz pokušaj reuspostavljanja svega ljudskog u čoveku što je zakržljalo, a počevši od telesnog. Koreografkinja je Isidora Stanišić, dramaturg Dimitrije Kokanov, kompozitorka Darja Janošević a scenograf i kostimograf Marijana Zorzić Petrović. U predstavi igraju: Ana Ignjatović – Zagorac, Tamara Pjević, Branko Mitrović, Vladimir Čubrilo, Dušan Bajčetić i glumci užičkog pozorišta. Premijera je planirana za polovinu novembra.
Kojim principima ćete se rukovoditi u repertoaru posle završetka ove kalendarske godine?
-Jako je teško u ovom trenutku govoriti o konkretnim naslovima kada je još uvek neizvesno šta će se događati i do samog kraja godine. No, ono od čega svakako nećemo odustati, jeste pozorište koje postavllja pitanja, koje ogoljava i čini da postanemo svesni nekih nenormalnosti koje sada prihvatamo kao normalne. Trudićemo se da publika zapitana nad problemima postavljenim na sceni, eventualno doživi neku promenu kad izađe iz sale, da se uznemiri svako ko je počeo da se oseća udobno u neudobnosti života koji živi i na kraju na koji pristaje… A isto tako i da joj pružimo smeh koji nam je svima preko postao potreban. Nastavićemo da afirmišemo vrednost pojedinca koji bez obzira na sve okolnosti užasa koji ga okružuje uspeva da sačuva ljudsko dostojanstvo i čovečnost.
Brzo će doći i prva sedmica novembra koja je rezervisana za Jugoslovenski pozorišni festival – Bez prevoda, čiji ste organizator i domaćin. S obzirom na epidemijsku situaciju, kako se pripremate za 26. JPF?
-Mi smo već uveliko u pripremama. Festivala će biti. Pod kojim uslovima i u kom obimu o tome će odlučiti Krizni štab. Uradili smo sve što je bilo u našoj moći. Selekcija će biti objavljena vrlo brzo.
Za sve je neophodan novac i za nove predstave i za festival. Da li ste, da se izrazim, ekonmskim rečnikom, zatvorili finansijksu konstrukciju do kraja godine i šta očekujete od budžetskih projekcija u narednoj? Da li će biti mogućnosti za osveženje sastava glumačkog ansambla novim, mladim glumcima?
-Voleo bih da verujem da će biti takvih mogućnosti. Pozorištu su uvek neophodni mladi glumci. I to je preduslov za njegovo funkcionisanje. No, u proteklih par godina pozorište je gotovo prepolovljeno. Od nekada zaposlenih 60 ljudi pozorište je ostalo sa svega 33 stalno zaposlena od čega 14 u umetničkom sektoru, što morate se složiti, ne zvuči nimalo optimistično. Zakon o zabrani zapošljavanja zadao je pozorištu gotovo smrtonosan udarac. Dobar deo kolektiva je pred penzijom a bez mladih nema ni nove neophodne kreativne energije. U godini za nama ne samo da smo ostali bez velikih predstava već smo bili prinuđeni da se odreknemo od dragocenih mladih glumaca/saradnika koji su igrali u dobrom delu našeg repertoara angažovanih kao honorarni saradnici. Situacija vezana za zaposlene je poražavajuća i u ostalih 16 pozorišta koja čine Zajednicu profesionalnih pozorišta Srbije. Ukupan broj zaposlenih u svim ovim pozorištima 2008. godine bio je 703, 2013- 579, a u ovoj 2021. godini svega 468. I pored ovog velikog osipanja kadrova u našem pozorištu budžet iz godine u godinu za predstave je primetno manji tako da je teško biti optimističan po ovom pitanju ali želim da verujem da će uskoro doći bolji dani za kulturu i umetnost u ovom gradu. Primera radi pozorišta slične veličine u Šapcu, Kruševcu, Somboru… imaju po tri puta veći budžet za nove predstave od nas. Često ni sam sebi ne uspevam da objasnim kako uprkos svim ovim nedaćama koje su se nadvile nad nama uopšte funkcionišemo. Napraviti novu predstavu postao je čist poduhvat.
Pozorište je deo svakog društva. Kako i zašto je pozorište važno?
-Pozorište je važno upravo zbog toga što smo mi ljudska bića. I kao ljudska bića trebamo više od hrane. Bezbednost, poštovanje, ljubav… Čovek treba da se samoostvaruje. Ostvarivanje se odvija kroz iskustva. Stvaranje je iskustvo.
Pozorište je stvaranje. Za razliku od svih drugih umetnosti, pozorište stvara svet. Samo to iskustvo, kako od strane umetnika tako i publike, čini stvoreni svet živim. Situacije mogu biti i izmišljene, ali iskustvo je sasvim realno. Teatar, dakle, ima potencijal da značajno promeniti život, i pomaže u stvaranju sveta van pozorišta.
Pozorište je zajednički napor za sve koji su okupljeni oko njega. To znači da čovek ne može ništa u pozorištu sam. Svaki član mora da bude deo kohezivne zajednice. Što bolje zajednica funkcioniše, to je veća mogućnost da utiče na život ljudi kroz iskustvo.
Odavno znamo da nikad ni jedna knjiga ili predstava nisu zaustavile nijedan rat, pa čak nijedan tenk kao ni direktno rešila problem krize morala, ipak ne odustajemo od toga da se kroz umetnost strastveno i zabrinuto bavimo strahotama i nepravdama sveta koje nismo skrivili. Ne možemo zlo sprečiti, ali to ne znači da trebamo zatvoriti oči, uši i usta i ne pokazivati zanimanje za ono što se zbiva oko nas. Pozorište ne može neposredno delovati na poslove politke i civilizacije, ali može pružiti utočište, zaklon u kojem se čuvaju ljudske vrednosti, i od kojih se u tom rezervatu ne želi odustati.
