Predstavom „Sedam strahova“ Bosanskog narodnog pozorišta Zenica u Užicu otvoren 26. Jugoslovenski pozorišni festival – Festival „Bez prevoda“ , ove godine pod motom „Pričaj mi o nežnosti“.
“Lepo je od večeras biti sa vama, jer večeras ovaj grad postaje prestonica pozorišne umetnosti ovog regiona, a ova kuća će biti prestono upravno sedište upravo pozorišne vlade jer će pozorište vladati u osmodnevnom mandatu ovim teatrom. Vlada će se menjati svako veče i u novom sastavu, novom sazivu, držati značajne sednice otvorene za javnost, sednice na kojima će se raspravljati o čoveku, čovekovim mukama, nevolji, radosti, volji”, rekla je otvarajući festival kniževnica i rediteljka, profesorka Vida Ognjenovića, inače, predsednica žirija.
“Užička publika je već toliko puta položila ispit da nema razloga da sumnjamo da će umeti da prepozna poruke, kvalitet i vrednosti zbog kojih dolazi u pozorište. Verujem da će naš grad i ove godine biti dobar domaćin i pokazati koliko nam je stalo da sačuvamo tradiciju dobrog Festivala i da omogućimo umetnicima da sa nama podele vrhunske kreacije“, rekla je gradonačelnica Užica dr Jelena Raković Radivojević, koja je i predsednica Saveta festivala.
Publika je prvo veče gledala glumce iz Zenice, koji su izveli predstavu “Sedam strahova”, Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenica, prema tekstu Selvedina Avdića i u režiji Selme Spahić.
Prof. Dr Marina Milivojević – Mađarev, voditelj: Reč je o predstavi koja je nastala na osnovu istoimenog romana Selvedina Avdića. Emina Omerović je sa rediteljkom, Selmom Spahić radila i „Fabriku“, predstavu o železari u Zenici, o usponu grada i njegovoj krizi. Ova predstava ponovo govori o Zenici, ali na drugačiji način.
Emina Omerović, dramatizacija: Čini mi se da je potreba da se govori o svom gradu, zapravo kao potreba da se stalno vraćamo porodici. To je potraga za svojim identitetom, odnosno – identitetima. Mi u svojoj sredini preispitujemo sebe. Tu je i potreba da se uvek vraćamo predivnim Salvedinovim delima, jer je on pisac koji ne samo da nudi sjajan materijal, već pruža potpunu podršku i poverenje. Konsultovali smo se sa njim, ali on nam ništa nije nametao.
Ermin Bravo, kao Besim: Stalno imamo prelaske iz sveta u svet, a Selma je tražila da cela predstava bude jako fluidna, da nema ni rediteljskih ni glumačkih rezova. Igram lika kome se zaista počelo mešati racionalno i iracionalno, tako da ni ja više i ne znam šta je realno. Mislim da sve jeste, a taj drugi svet osetim kao metafizičku jezu.
Selma Mehanović, kao Mirna Ranković: Mirnu prošlost motiviše i tera na akciju, situacije iz prošlosti se pretapaju u irealno. Zapravo, ona je u romanu ponuđena kao crtica, tu je ali nije „raspisana“. Selma, sa kojom jako volimo da radimo nam je dala slobodu da kroz niz improvizacija oživimo taj lik.
Snežana Vidović, kao Badema Pegaz: Adem i Badema Pegaz su u romanu mala priča, tu su kao naznaka od koga potiču braća Pegaz. U romanu Badema završi mrtva, nakon silnog zlostavljanja i maltretiranja, dok je Selma odlučila da ona bude žrtva, ali da se u završnici ipak izbori onoliko koliko je moguće. Badema ima svoj katarzični ples slobode, ali sve je to samo privid. U toj priči nema pobednika. Ta neverbalna scena se jako dugo radila, dugo smo odlučivali šta je bitno i kako to reći.
Zlatan Školjić, kao Aldin Pegaz: Meni je priča o braći Pegaz bila naupečatljivija i najdraža u čitavom romanu i jako mi je drago što sam imao priliku da tumačim baš ovaj lik. Oni jesu đavoli, a neverbalna scena odlično pokazuje kako su to postali i pripremi teren za nas, tako da ne moramo ništa više raditi. Selma je odlučila da se na kraju obratimo publici, jer govorimo o muzičkoj školi, koja je tabu tema u našem gradu. Kroz Pegaze smo pokušali da osvestimo ljude, da ne ćute. Publika u Zenici je dobro prihvatila predstavu, jer svi smo mi svesni problema.
Snežana Vidović, kao Badema Pegaz: NJih selo maltretira. Dok otac tuče majku, celo selo tuče dva dečaka. Oni se polomljeni i krvavi podignu i dođu do svoje kuće, iz koje ne izlaze godinu dana. Kada izađu, potpuno su promenjeni, a majka je već mrtva. Prikazali smo onoliko koliko se može podneti gledati. Mučno je, mora biti mučno.
Bojan Munjin, selektor Festivala: Mi se stalno nalazimo u drami, ljudski život je neprestana drama. Poslednje dve godine su nas samo podsetile da je uobičajeni tok zapravo paralelni život, a stvarnost je drama. Od nje pokušavamo, svim mogućim tehnikama i oružjem, da pobegnemo. Svet oko nas se ruši, ali to ne želimo da priznamo, ponašamo se kao da stvari, uprkos svemu „idu“. Problem je u tome što ne idu, odnosno – idu loše. Ova predstava dobro deluje ako ljudi hoće da se upuste u rešavanje tog problema.Suočavanje je lekovito, ali moramo svo đubre pomirisati, da bismo bili bolji. Nema skoka u dobrotu bez vlastitog pokajanja.
Aleksandra Glovacki, kritičar: Mislim da je osnovno pitanje – ko je zapravo Besim. On počinje da živi kada Mirna uđe na njegova vrata, ne zato što ga ona tera da nešto uradi, već zato što počinje da se bori za istinu.
Ermin Bravo, kao Besim: To što Besim radi je pitanje jednog života – je li nam važan jedan život? Suština je u tome da je on dobio zadatak da pronađe tog nekog čoveka, koji čak nije negov prijatelj. Ipak, za njega, to je pitanje jednog života. Ukoliko ne znate, u muzičkoj školi u Zenici su mučili nemuslimansko stanovništvo, Srbe i Hrvate. U Sarajevu su takvo mesto – kazani. Mi dolazimo iz Bosne, to je naše suočavanje sa prošlošću za koju se znalo, a o kojoj se ćutalo. To radimo u trenutku u kome se zvecka oružjem, iz Hrvatske i Srbije, kao da je `92. godina. Možda će biti nekih incidenata u Bosni. Sad znate, pitanje je šta ćete uraditi sa tim. Tek kad iznesemo sav gnoj i govna, možda iz njih izraste neki svet.
Drugog dana 26. JPF, užičkoj publici predstaviće se Jugoslovensko dramsko pozorište iz Beograda, predstavom “Pučina”, po tekstu Branislava Nušića, u režiji Egona Savina. Predstava počinje u 19 časova i 30 minuta.
