Miodrag Miša Stanisavljević je na prvom Jugoslovenskom pozorišnom festivalu dobio Ardalion za tekst. Sada kada pogledate pres kliping, tamoviše niko ne pominje Mišu, kaže Ružica Marjanović, jedna od autorki izložbe
„Ne znam ništa o Miši Stanisavljeviću“ ime je izložbe u užičkoj Narodnoj biblioteci, koja je otvorena u okviru pratećeg programa Jugoslovenskog pozorišnog festivala, ali i citat iz pesme Mišinog školskog druga i rečenica koju su autori izložbe često čuli istražujući i pripremajući postavku. Njeni autori: Ružica Marjanović, Milena Stričić, Gordana Danilović, Snežana Cvetković i Ljiljana Smiljanić, priredili su je u holu biblioteke, dok je diskusija o liku i delu Miodraga Miša Stanisavljevića nastavljena u čitalištu.
Intrigantan naziv izložbe, koji privlači pažnju, kao i sve ostalo prikazano na nizu panoa, iza sebe ima priču vrednu pažnje.
„Ne znam ništa o Miši Stanisavljeviću“ je zapravo citat iz pesme Mišinog školskog druga, koji je saznao ko je Miša tek kada on više nije bio živ. Napravio je zbirku pesama, u kojoj je i ciklus posvećen Miši i prva rečenica glasi: „Ne znam ništa o Miši Stanisavljeviću“. Osim toga, to je rečenica koju smo najčešće
slušali od svih kojima smo ga pominjali dok smo istraživali, pa nam se učinilo da bi bila dobar naziv izložbe. U toku priprema, interno smo je zvali „Put u tamu“, jer ona prikazuje razvojni put izuzetno talentovanog čoveka, čija su znanja i umetnički dometi beskrajni. Miodrag Miša Stanisavljević je na prvom Jugoslovenskom pozorišnom festivalu dobio Ardalion za tekst. Sada kada pogledate pres kliping, tamo više niko ne pominje Mišu. Govori se o glumi, režiji, scenografiji, kostimu, muzici, ali se tekst se ne pominje. Tako vidite da onog trenutka kada čovek izabere etiku, odnosno da govori ono što se mora govoriti, ova kultura ga samelje i zaboravi. Naš zadatak, naš cilj je bio da vratimo fokus na Mišu Stanisavljevića, jer je to sada na nama. On je uradio sve što treba da uradi. Naša generacija treba da vidi šta
će sa tim i kako će se nositi sa tim delom. Ako jednog dana budemo Mišu Stanisavljevića stavili na barjake, to će biti znak da smo se oporavili kao društvo, ali i kao pojedinci. Dobro je to što smo uspeli da od pre tri godine bude u školskoj lektiri. To je jedan korak dalje, a mi ćemo se jednog dana određivati prema Miši, kaže Ružica Marjanović, jedan od autora izložbe i profesorka književnosti u Užučkoj gimnaziji. Ona se istraživanjem lika i dela Miše Stanisavljevića bavi već niz godina, a ova tema ne prestaje da nudi inspiraciju.
-Taj čovek ne prestaje da iznenađuje. Znali smo da je jedan od najboljih prevodilaca ruske poezije kod nas. Takođe, većina nas zna za „Nezavisna izdanja“ Slobodana Mašića, što je vrlo poznata edicija koja se čuva i u muzejima primenjene umetnosti. Ipak, stalno se govori da je osnovana od strane Slobodana Mašića, Leonida Šejke i Marije Čudine. Kada smo tražili prepeve Pasternaka, pre desetak dana je čudesno iskrslo to da prvo izdanje „Nezavisnih izdanja“ potpisuju Miodrag Stanisavljević,
na prvom mestu i Slobodan Mašić, na drugom. Dakle, nešto što je u istoriji umetnosti jednako važno koliko i u istoriji književnosti, niko ne zna. Mišo je čak učestvovao i u dizajniranju početka te čuvene edicije. Zatim, jako je malo saznanja o tome da se bavio umetničkom fotografijom, malo je toga sačuvano. Malo je bilo čega ostalo iza njega, dokumenta su nestala. Mi smo uspeli da nađemo dva potpisa i dve rečenice. Film bi mogao da se napravi o tome koliko smo istraživali i kako teško smo dolazili do podataka. Ispostaviće se kao tačno staro pravilo – samo ono što je nekad odštampano i što postoji u sistemima je i sačuvano. Sve drugo nestaje. To što su Popov i „Republika“ uradili – posle smrti objavili njegova sabrana dela je epohalno važno. Praktično nam je to bila početna tačka istraživanja, uz ono što smo mi posedovali i prijateljski rad njegovih živih prijatelja. To je bila dragocena
pomoć, ističe Ružica Marjanović.
To što su dela Miodraga Miše Stanisavljevića uvrštena u školsku lektiru, samo je početak osvešćivanja njegovog značaja u svetovima različitih umetnosti.
-Radi se u šestom razredu osnovne škole, a ljudi koji rade sa tom decom kažu da je izuzetno primeren uzrastu. Od pre nekoliko godina, u Bosni i Hercegovini je u školama „Zec s govornom manom“, tako da ga ima u lektirama. To je put ka sledećem
nivou kada će se valorizovati to što je uradio. Bili smo mu to dužni za života, ali dužni smo mu i danas. Taj njegov jezik je čaroban, on dresira jezik, ne možete da verujete kakvu jezičku magiju je pravio. Miša Stanisavljević je bio i prvi magistar dramaturgije kod nas. Njegovo transponovanje epske poezije u dramski tekst je izvanredno. Njegove drame za decu se izvode i danas, pronašli smo oko 25 izvođenja. Zanimljivo je da njegova groteska „Vođa“ , iz 1984. nikada nije izvedena. Bilo je pokušaja, ali nikada se nijedno pozorište nije usudilo da je igra, ističe jedna od autorki izložbe, Ružica marjanović.
Ova izložba bila je u planu kao deo pratećeg programa Jugoslovenskog pozorišnog festivala još prošle godine, ali su vanredne okolnosti izmenile te planove. Posebna kategorija publike kojoj je namenjena ne postoji, ali svakako je od posebnog
značaja za pozorišni svet.
– Jako sam srećna što je ova izložba otvorena baš u biblioteci, jer Narodna biblioteka u Užicu, Narodno pozorište i Užička gimnazija imaju izuzetnu saradnju godinama unazad. Profesorke iz Užičke gimnazije i Osnovne škole „Nada Matić“ su na izložbi radile oko dve godine, pa mi je posebno drago što je ugledala svetlost dana. Zahvaljujući njoj, u fokus kulturne scene vratili smo zaboravljenog Mišu Stanisavljevića. Nadam se da ćemo svi naučiti više o tome koliko je bio značajan.
Miodrag Stanisavljević rođen je u Srednjoj Dobrinji kod Požege, 20. februara 1941. Godine, a preminuo u Beogradu, 16. avgusta 2005. U njegovoj biografiji navodi se da je bio pisac, pesnik, dramaturg, kritičar, satiričar, ali izložba u holu užičke biblioteke uči nas da je bio još mnogo šta i da je iza sebe ostavio čitav niz
umetničkih dela. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, u užičkim „Vestima“ 1958. Godine.Diplomirao je na grupi za jugo-svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, magistrirao radom „Epika i drama“ na FDU. Između ostalog,
bio je urednik „Vidika“, član redakcija filmskih časopisa „F“ i „Filmograf“. Kao dramatrug i urednik radio je u Dramskoj redakciji Televiziji Beograd od sredine sedamdesetih do čistke januara 1993. Pisao je pesme i drame za decu, prevodio je Pasternaka i Brodskog. Kao dugogodišnji kolumnista „Republike“ napisao je seriju briljantnih kritičkih i analitičkih tekstova. Za novinarsku etiku i hrabrost dobio je nagradu „Dušan Bogavac“, 2000. godine. Sabrana dela Miodraga Stanisavljevića u izdanju „Republike“ izašla su godinu dana posle njegove smrti, a mnogo šta što je iza sebe ostavio još uvek nije pronašlo put do javnosti.
