Publici su se sinoć predstaviti glumci Narodnog pozorišta iz Pirota. Oni će izvesti predstavu “Strah – jedna topla ljudska priča”. Reč je o autorskom projektu Igora Vuka Torbice. Publika je ovoj predstavi dala ocenu 4,33.
Aleksandar Radulović, kao Aleksandar; umetnički direktor NP Pirot: Velika nam je čast što smo na ovom festivalu, ali je velika čast i to što smo radili sa Igorom Vukom Torbicom. Lično sam beskrajno zahvalan jer će zauvek ostati deo mog života i što sam upravo ovom predstavom obeležio dvadeset godina umetničkog rada. On je došao u najmanje pozorište u Srbiji i sa osam glumaca koji su trenutno zaposleni, bez gostiju, uslovima i novcem koji imamo napravio ono što ste videli. Kao glumac
dugo i mnogo plačem za glumcima koji neće imati priliku da rade sa tako velikim čovekom i profesionalcem.
Aleksandar Radulović, kao Aleksandar; umetnički direktor NP Pirot: U ovom komadu od Kreca imamo jedno zanimanje junaka i jedan monolog. Sve ostalo je napisao Igor Vuk Torbica lično. Mi, glumci, još uvek nemamo odštampan, već tekst pisan njegovom rukom. To je apsolutno kompletno njegov autorski rad, samo naslonjen na Kreca. Bilo je zanimljivo, jer ni Igor ni mi nismo znali kako će se komad završiti. On nije seo i napisao komad. Svaki dan je dolazila po jedna scena. Ulazili smo u materiju 100%. To je voz u koji si uskočio i divno ti je u njemu, ali ne smeš ni da pomisliš da iskočiš. Zaostatka nema. Radiš taj dan, ponoviš šta si radio juče, u međuvremenu su stigle dve, tri nove stranice teksta, a mi odmah krećemo punim kapacitetom u sve to. Ako ne savladaš danas, sutra si u problemu, jer dolazi novi tekst. Prvi put u životu smo radili na taj način. Apsolutno je znao da nas vodi kako treba. Pitali smo se da li će biti srećnog kraja do trenutka kada nam je rekao da on ne postoji. Pet dana pred premijeru smo uradili kraj. Mislim da je i on radeći sa nama stvarao svaku novu sledeću scenu.
Danijela Ivanović, kao Danijela: Što više igram, to više saznajem šta zapravo ova predstava govori. Svaki put otkrijem nešto novo, neka nova rečenica me cimne i podseti šta živimo, šta je naš problem, čega se bojimo.
Aleksandra Stojanović, kao Saška: Nema improvizacije, tekst je fiksiran. Dugo smo razgovarali pre nego što je nastao i Igor je u tom procesu koristio i neka naša lična iskustva. Tako su se rađale scene, iz nas samih. Vrlo je životno i stvarno. Ceo proces, koliko god mučan zbog teme, na mene je delovao oslobađajuće, otreznio nas je, tera nas dalje. Nadam se da uz to uspevamo i da čikamo publiku da se zamisli – gde smoi zašto smo tu.
Aleksandar Aleksić, kao Laki: Postajemo ono od čega smo bežali. To čega se plašimo se uvlači u nas, to postajemo. Scena u kojoj se kod njega javlja pasivna, ali i aktivna agresija je bila poseban izazov. On postaje gadan, navalentan… to do sada nisam imao
priliku da razrađujem.
Gradimir Filipović, direktor NP Pirot: Mi smo tek počeli sa ovom predstavom. Samo u decembru treba da idemo na pet festivala. Odakle Torbica u Pirotu, u našem pozorištu? To je malo, ali ozbiljno pozorište, koje postoji u kontinuitetu 77 godina. Radili smo i dobre i loše predstave, ali poslednjih 10-ak godina krenuli
smo u ozbiljna scenska istraživanja. To u maloj sredini nije lako. Nije problem uBeogradu napraviti takvu predstavu, pa ako i ne uspe nije strašno. U maloj sredini, moraš da objašnjavaš tu hrabrost. Dugo sam na ovom mestu i sa mnogo reditelja sam
razgovarao, pregovarao. Sa Igorom smo se vrlo lako dogovorili, on je bio vrhunski profesionalac. Naši glumci su kao porodica, naviknuta na kolektivan rad, ako treba do pola noći. Ovo je možda primer kako bi ostala manja pozorišta mogla da
rade.
Bojan Munjin, selektor: Nežnost je usamljena na jednoj strani, a na drugoj strani je sve ostalo što se u ovim predstavama zbiva. Pokušavamo preko svih tih problema da shvatimo- možemo li se izvući uz malo više ljudskosti?
Zoran Živković, kao Žuća: Mi smo ansambl koji dugo radi zajedno i poznajemo se dobro. Tu je i mlada koleginica koja se sjajno prilagodila. Dobijamo izazove koje pokušavamo da ostvarimo kolektivnom igrom. Mnogo predstava sam odigrao, ali svaka
nova je izazov. Važno je dati nešto novo, stvoriti nov karakter i mislim da smo to u ovoj predstavi svi imali.
Milica Filić, kao Milica: Kada je reč o ovoj predstavi, sve je izazov. Za mene je ovo prva repriza, premijera je bila prekjuče. Radila sam to i pre, ali ovo je drugačije, jer u tim situacijama reditelj dođe bar na jednu probu. Sada nemamo tu mogućnost, nemam
povratnu informaciju i jako mi je značajno sve što čujem od kolega. Mirna sam dok su oni tu da mi kažu „ok je, nema razloga za strah“.
Aleksandra Glovacki, kritičar: Videli smo jednu političku alegoriju koja nam je vrlo prepoznatljiva. Mislim da je Igor ovde uradio nešto što svi počinjemo da shvatamo: politički sistem nije pokorica na površini organizma, već skroz ide do najsitnijih kapilara u društvu. Tu se, na žalost, stvari ne rešavaju revolucijama. Ovde je data analiza kako stvari postaju tako loše, strašne. To je jedna jaka slika i mnogo mi je drago što imamo ovakvu, hrabru predstavu.
Divna Marić, glumica NP Užice: Glumačka igra je sa jedne strane bila izuzetno kompleksna, a sa druge jako jednostavna. Došli ste na ovaj festival prvi put, a igrali ste za sebe.
Poslednja predstava koju će publika Jugoslovenskog pozorišnog festivala gledati je koprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta, Gradskog pozorišta iz Podgorice i Grad teatra Budva “Zelena čoja Montenegra”. Tekst koji je napisao Momo Kapor u saradnji sa Zukom Džumhurom , adaptirao je i režirao Nikita Milivojević.
