Milijan Despotović: „Žive kamene duše“, Udruženje potomaka ratnika 1912-1920, general „Ljubomir Marić“, Kosjerić
„Knjigom „Žive kamene duše“ Milijan Despotović se potvrdio kao pouzdani istraživač sakralne umetnosti krajputaša i svrstao u red znamenitih baštinika narodne materijalne i duhovne kulture, poput Branka V. Radičevića i Radojka Nikolića. Ali u ovom delu Despotović progovara ne samo kao proučavalac zavičajne, ratne i narodne prošlosti,
publicista i hroničar, nego i kao lirski pesnik (…), ukazuje i na patriotsku i etičku dimenziju odnosa prema kolektivnom pamćenju, tradiciji i tradicionalnim vrednostima – napisao je, između ostalog, mr Veliša Joksimović o novoj knjizi „Žive kamene duše“ požeškog pesnika Milijana Despotovića koji se ovog puta dokazao i kao publicista. Prof. Dr Slađana Milenković o knjizi piše:
-Ovo je dokumentarna ali i rodoljubna i antiratna
beležnica, koja je očito, zamišljena da bude katalog
ali je tu formu svojim ozbiljnim prilazom sadržajno
nadrasla. To će čitaoci zapaziti.
Svoj doživljaj nove Despotovićeve knjige, pesnik Slobodan Ristović, pretočio je u prikaz koji prenosimo u celosti.
Zapis o buđenju počinulih
Jedino pesnik sa smelošću rudara, koji se od rakijskog kazana u jamu uputio, ima kuraž da kroči među davno počinule, kao da je na svadbu krenuo, gde će zagledati i birati nevestu.
Srbima u potrazi za poginulim, nisu potrebne arhive. Uvek je više nepopisanih od onih čije su ćage i pusule sačuvane. Koliko god da ih upišeš i imenom nasloviš, više ih ostane. Samo je pod tim nebom smrt rodna, kada mu je i na potiljku.
U tu potragu i pretragu se uputio pesnik Milijan Despotović, koji je odavno mnoge duše, kako pesničke, slikarske, ratničke i druge, mučeničke od žižljevine zaborava i nemara međ ljude vratio.
I zapisa da su krajputaše u Srezu Crnogorskom, ponovo, neke iz nevida „okupili“ neimari Udruženja potomaka ratnika 1912-1920, general „LJubomir Marić“, koji dočuše zov iz tišine jer „vreme je učinilo svoje. Naši kameni vojnici obrasli su u mahovinu a njihove spomeničke legitimacije izgubile su vidnost i čitljivost. Za mnoge, gde ni putevi više nisu prohodni, pretila je opasnost da padnu ponovo od metka zapuštenosti i zarastu u nevidnik.“
Ovo je knjiga o okamenjenim, od kojih se i kamenje sklanjalo. Ono kamenje sa ljudskim likom. A bilo ga je. I ima ga. I biće ga. Kuku brdima i planinama, hoće ih nadvisiti ljudski studen. Ako se u ajduke ne dignu guje u tim stenama, mahovinom će nam istorija obrasti. Postaće severna i na petoj strani sveta, crna ko Crnogorski srez sa sedištem u Kosjeriću. I sve okolne varoši će nositi ime tog sreza, samo će ćata prenositi mastionicu u drugu varoš, u kojoj je u dušanu ostalo crnine za bar jednu majku.
Jedino u Srbiji smrt rodi, kada grad sve ubije, žega sprži i voda odnese.
U njoj nema praznog mesta za grobove. Tu je još čukunđed kaparisao parcelu za unuka. Ne daj bože da je ko otme ili preproda, mrtav bi mu se krvi napio. I iz praznih grobova se vije duvanski dim. To neka duša vuče zadnji dim, čekajući pupoljak kuršuma.
Neznanik je prazan vojnički kufer, umiljati grob, materica naše istorije, bez bukvice i brijaćeg sapuna.
U obale u kojoj se ne bi mogla ni guja okućiti, ima mesta za nemušti kamen, spomenik sa krstom umesto glave. Kamen je temelj i svetionik, lobanja za praznu duplju kule na Čegru. Sva nedra majki su Čegar i okrvavljeni panj sa glavom punom panajije. Tu je Despotović došao, da pričesti Milorade, Radovane, Bogoljube, Rodoljube, Kukuljube i Jadoljube, kojima su majke po trnovima i glogovima okačile darovne košulje, koje vrane nazvaše pustolinama.
U svakoj duplji je po gavran i majka, guja i svilana sablja, kojom joj je srce rasečeno.
Ako mu je voćnjak pred pogledom, sav je od šljiva niklih iz nekih prsuja. Sve su šljive iste, pa i one koje su se u jabuke premetnule, uza svaku je bršljan sestrine kike i kora od lica izgrebanih. Kad stegne mraz, pa cikunu da nebu prozor razbiju, to je od majčinog vriska.
Ova knjiga, koja je umesto ordena na čelu sreza Crnogorskog, bila bi sa manje pozlate, da ju je pisao neko drugi, a ne pesnik. U svakom imenu je bar po jedno licidersko srce ispod imena kojeg nema. A to, što ima vojnika bez imena, to je ostavljeno meni i tebi, da neko ime upišemo, kada prestanemo za imenom tragati. Ta krštenica nenaslovljena, ostavljena je kamenoj majci, da može zagrliti sina. Da ima gde sveću upaliti i jabuku ostaviti o zadušnicama.
U Srbiji bi zadušnice trebale da budu bar dva dana u sedmici, da ima dva Boga. Ovde je jedino duplo tuge i nesreće. Neko veli da su tuge suzama okišile, pa ponekad zatisnu jarak kostima. A onda se sve u Moravu pretvori i potop učini…
Kada bi svi živi Srbi izašli da posete grobljanske njive, ne bi ih bilo ni za vratine…
Slobodan Ristović
U Rogatici,
18. januara 2022.
