U novijoj istoriji Sretenje je sinonim borbe za slobodu koja je odgovornost, pred precima i pred potomcima. Ono što je počeo Karađorđe, završio je Miloš Obrenović, donošenjem Sretenjskog ustava, prvog ustava Knjaževstva Srbije. Srbija postaje država slobodnih seljaka i paralelno sa nacionalnom borbom gradi i svoje državne institucije-ističe Vesna Lučić, profesor istorije i potpredsednik Društva istoričara Užica
Sretenje je za srpski narod višeznačan praznik. Pre i iznad svega je to hrišćanski praznik- susreta Boga (Spasitelja) i čoveka. Slavi se 40-ti dan od Božića, 2. februara po julijanskom (koji slavi SPC), a 15. februara po gregorijanskom, papskom kalendaru. Pripada takozvanim Bogorodičinim praznicima. Sretenje ima i dimenziju narodnog običaja. Tada se sreću zima i leto, jer ako na Sretenje bude sunčano i medvedi vide svoju senku, vraćaju se u zimski san, a zima će onda potrajati još šest nedelja.
U međuratnom periodu ovo je bila slava Udruženja četnika u Kraljevini SHS/Jugoslaviji, a danas, još uvek, pojedinih četničkih udruženja po svetu.
U čast obeležavanja Dana državnosti Srbije simbol grada Brisela Pis, oblači se u šumadijsku narodnu nošnju od 2011. godine, veb-pretraživač Gugl čestita Srbiji Dan državnosti od 2012. godine,a društvena mreža Fejsbuk to čini od 2016. godine.
Kao državni praznik Sretenje je proglašeno odlukom Skupštine Srbije 10. jula 2001. godine. Počeo je da se slavi 15. februara 2002, a od 2012. godine praznuje se 15. i 16. februara.Sretenje je za srpski narod u novijoj istoriji sinonim borbe za slobodu, jer je na taj dan počeo Prvi srpski ustanak 1804. godine. Počela je Srpska revolucija koja se simbolično završava donošenjem Sretenjskog ustava 1835. godine, čime se na neki način zaokružio prvi veliki korak na putu ka nezavisnosti.
Te 1804. godine je prevaziđen strah nastao viševekovnim ropstvom pod Turcima i prevladala je želja za borbom za “krst časni i slobodu zlatnu”. Počela je borba duga 74 godine, dok konačno nismo izvojevali nezavisnost 1878. godine na Berlinskom kongresu, bar za jedan deo srpskog naroda.
Prvim srpskim ustankom pod vođstvom Karađorđa srpski narod je krenuo iz tunela ka svetlosti, suštinskom principu postojanja, a to je sloboda. Ono što je počeo Karađorđe, završio je Miloš Obrenović, donošenjem Sretenjskog ustava, prvog ustava Knjaževstva Srbije. Srbija postaje država slobodnih seljaka i paralelno sa nacionalnom borbom gradi i svoje državne institucije- ističe za „Vesti“ Vesna Lučić, nastavnica istorije u Osnovnoj školi“Stari grad“ Užice i potpredsednik Društva istoričara Užica.
Da li smo dostojni potomci?
Niko ne spori značaj događaja koji su uzeti za Dan državnosti Republike Srbije, ali, ne razumem i tugujem, zašto ga, još uvek, naš narod nije prihvatio onako kako bi trebalo? Prošlo je 20 godina od odluke da to bude naš praznik. Da li ga ne prihvatamo zato što je vezan za hrišćanski praznik? Možda još uvek Srbiju ne vidimo kao svoju državu, jer patimo za Jugoslavijom, a u njoj je, kao i kod mnogih danas u okruženju, pa i svetu, Srbija kriva za sve? Da li je dovoljno vidljiv ovaj praznik preko medija, dovoljno prilagođen svim slojevima društva, od dece, učenika, preko radnika, seljaka do činovnika iz državnog aparata? Koliko nas je učestvovalo u obeležavanju ovog praznika u ovih 20 godina? Da li je to još jedan u nizu neradnih dana koje će brojni turisti provesti po Zlatiboru, Kopaoniku ili negde drugde podilazeći sebi i čekajući medveda da izađe iz pećine… Koliko nas proprati skromnu državnu ceremoniju tog dana? Ko zna gde je taj Orašac, Marićevića jaruga, gde je podignut ustanak? Ko je taj Dimitrije Davidović koji napisa ustav i sebi ostavi epitaf na grobu „Dimitrije Davidović, sav Srbin”? O našem Užicu neću ni da pričam. Kratka vest na lokalnoj televiziji, po neki članak u novinama. Sizifovski i usamljen pokušaj Istorijskog arhiva Užice da taj Dan dostojno obeleži saradnjom sa Arhivom Republike Srpske i tradicionalnim otvaranjem odgovarajuće izložbe.
A ko se izborio za nas danas da budemo slobodni, toliko slobodni da i zaboravimo te naše pretke, da zaboravimo njihovu veličanstvenu borbu? Oni su dali za našu slobodu sve što su imali, a najvrednije je život, vera, nada? A mi danas? Ophrvani nametnutim željama potrošačkog društva ne možemo ni svoj mozak da napregnemo, srce da otvorimo, misao da usmerimo ka onima koji su se borili za nas, koji nam dovikuju iz maglina prošlosti… Srbi vratite se sebi!!! Opominje Arčibald Rajs.
Za šta se mi borimo, čemu stremimo, čije vrednosti pratimo i negujemo? Koju poruku snivamo i pletemo za naše potomke? Sretenje nas opominje, svake godine 15. februara… Opominje nas, da je sloboda vrhovni princip čoveka. Sloboda nije zaborav, sloboda je odgovornost, pred precima i pred potomcima. Neka vam ne bude teško, ako ništa drugo, da odete u crkvu i zapalite sveću za sve naše div junake. Vodite računa o svojim “njivama”, o svom nasleđu… ono nije naše, ono nam je dato da ga, ako ne uvećano, bar isto takvo predamo potomcima.
Koliko danas ove teme iz istorije privlače pažnju mladih, na osnovu vašeg iskustva?
Većina mladih je vrlo zainteresovana za nacionalne teme iz istorije, ali, na žalost, van škole, slabo gde imaju mogućnost da izgrade ili dopune svoja istorijska znanja. Većina učenika i dalje ne uočava značaj na primer Sretenja, Dana pobede u Prvom svetskom ratu (iliti Dana primirja), Vidovdana i često čak i ne znaju kada se obeležavaju. O drugim datumima da i ne govorim. Zašto je to tako? Mi smo modeli mladima, a učenje po modelu ima najveći uticaj u oblikovanju ljudskog ponašanja. Mi smo ti, na koje se mladi ugledaju kada su i praznici u pitanju. A šta oni mogu da vide? Praktično ništa. Sigurna sam da nastavnici istorije u školama predaju o ovim praznicima i ističu njihov značaj, ali van toga, od samog početka, nema organizovanog pristupa obeležavanju u široj društvenoj vanškolskoj sredini. Ovi praznici i njihov značaj su nevidljivi. Svedoci smo da za pozorišnu predstavu, koncert, utakmicu ima plakata, parola, štandova, svuda okačenog nekog promotivnog materijala… Za važne dane u istoriji Srbije u našem gradu nema ništa. Onda verovatno nisu važni ili ih važni ljudi ne prepoznaju kao važne. Zar nije važna pobeda u Prvom svetskom ratu i to što smo izgubili skoro trećinu stanovništva, a Srbija bila zavijena u crno? Zar nije važan Vidovdan kad smo se umesto zemaljskog opredelili za Carstvo nebesko, carstvo čistote i ljubavi prema slobodi. Zar to nije asocijacija i za Sretenje? Sloboda. Koju onda poruku , koji model šaljemo mladima našim nečinjenjem? Gde je tu odgovornost gradskih kulturnih institucija (čast izuzecima, kao što je Istorijski arhiv) koje treba da budu u službi društva i njegovog razvoja. Gde je tu odgovornost čelnika grada, većnika i odbornika, da naprave plan kulturnog razvoja, koji će obuhvatiti omladinu i svo stanovništvo i kojima će se na razne načine predstavljati i izgrađivati naš nacionalni i kulturni identitet. Nije identitet samo kolo, iće i piće. Postoje pojedinačni, povremeni, slabi i bledi pokušaji, koji nemaju snagu organizovanog, planskog i dugogodišnjeg uticaja.
Kakav je vaš lični stav prema događajima u vezi Sretenja?
Sve ovo što sam do sada rekla uopšteno za sve naše VAŽNE nacionalne praznike, važi i za Sretenje. Ja se divim našim precima, da se iz vekovnog potčinjenog položaja uzdignu i krenu u oslobođenje, koje će nakon dugogodišnje borbe i izvojevati. Siromašni seljaci, zaboravljeni od ostatka Evrope, vođeni besmrtnim Karađorđem i kasnije Milošem. Kakvih je tu bilo primera hrabrosti, čojstva i junaštva! Imamo čime da se ponosimo. Hvala našim precima na tome. Hvala Dimitriju Davidoviću na prvom liberalnom Sretenjskom ustavu, posle kog smo među prvima u Evropi ukinuli feudalizam, a u vreme vladavine kneza Miloša. I mnogo sam tužna što je to sve zaboravljeno od današnjih ljudi.
-Mi, u užičkom kraju, sem spomenika vojvodi Mihailu Radoviću u selu Ravni koji je relativno skoro postavljen, nemamo nikakvo spomen-obeležje vezano za Prvi srpski ustanak, pa čak ni za čitav period borbe za oslobođenje do 1878. godine. Na sajtu Turističke organizacije kao i sajtu Zapadne Srbije, koji su latinični, nema kompletnih podataka o spomeničkom nasleđu Užica i okoline, kao ni mape gde bi posetioci mogli da ih pronađu. Naše Društvo istoričara je 2018. godine napravilo mapu spomeničkog nasleđa užičkog kraja za Prvi svetski rat, ali niko iz užičkih institucija (a pre svega, mislimo na Turističku organizaciju) nije bio zainteresovan da to objavi. A nemamo ni čiste, brojne i nove zastave po gradu-navodi Lučić
Predlozi da branimo naše pismo i pretke od zaborava
-Pozorište bi moglo da napravi na primer: mini-predstavu o Srpskoj revoluciji, oslobođenju Užica 1867, ili Velikoj istočnoj krizi 1875-1878.godin kad smo dobili nezavisnost i da to igraju po školama, ili da škole dovedu učenike u pozorište… O Karađorđu i Milošu i još mnogo mnogo tema.
-Gradska biblioteka bi mogla da predstavi literaturu, romane iz tog perioda, po nekoliko knjiga svake godine po školama, literarni konkurs na te teme, izložbu…
– Muzej i Arhiv mogu da predstave svoje knjige, tekstove i literaturu, koju poseduju o ovim događajima po školama, mini-izložbe, video-sastanak, ili da organizuju mini sajam knjiga po školskim bibliotekama sa po 5-6 knjiga svake godine
– U Gradskom kulturnom centru može da se organizuje guslarsko veče sa pesmama o Prvom srpskom ustanku ili da u saradnji sa našim Društvom istoričara napravimo kviz za učenike, goste…
-Grad bi mogao da postavi bar neku spomen-ploču na Stari grad, sa tekstom vezanim za oslobođenje Užica u XIX veku, da organizuje čišćenje spomenika i njihove okoline, odnosno da zaduži svaku školu za po neki spomenik…Sve ovo može da se primeni i na druge važne događaje iz nacionalne i naravno, lokalne istorije. Sve ne mora odmah, ali sve se može, ako nam je to prioritet,zaključuje Lučić.
