U užičkom Narodnom pozorištu sinoć je premijerno je izvedena predstava „Svinjski otac“ Aleksandra Popovića, u režiji Hadži Nemanje Jovanovića. To je 554 premijera na sceni ovog pozorišta
Hadži Nemanja Jovanović, osim što je režirao i glumi u predstavi, autor je i scenografije, kostimografkinja je Tamara Bušković, dizajn zvuka je uradio Nikola Pejović, a dizajn svtela Aleksandar Rosić. U predstavi igraju Tijana Karaičić Radojičić, Branislav Ljubičić, Biljana Zdravković, Ivana Pavićević, Vahidin Prelić, Igor Borojević, Momčilo Murić, Hadži Nemanja Jovanović, Dragana Vranjanac i dete- Jovana Vasiljević.
Prema rečima reditelja, „Svinjski otac“ je predstava o ljudskim slabostima, strastima o posesivnoj majčinskoj ljubavi, kakva ona potencijalno i jeste u korenu, a koja „prerasta u jednu opštu metaforu društva, sebičnog, nesvesnog sebe i nespremnog na promene“.
Postavka ove Popovićeve drame smeštena je u osamdesete godine 20. veka, ali reditelj i glumac Hadži Nemanja Jovanović navodi da njegova postavka izlazi iz okvira vremena, ali ne i prostora, jer pisac Aleksandar Popović govori o „mentalitetu srpskog naroda koji se toliko trudio da razume“, a sam komad je „Popovićeva filozofija apsurda, jer metafora započeta naslovom nalazi svoj odjek u vidu otrežnjenja na samom kraju kruga, ali nudi i nadu u život“.
U programskoj knjižici ove predstave Hadži Nemanja Jovanović, još navodi:
„Prihvatanje sebe i svojih mana je polazna tačka u svakom procesu promene. Da li smo spremni da se prepoznamo i koliko smo spremni da se menjamo? Zato nam je susret sa Aleksandom Popovićem na sceni neophodan. Njegov pogled treba izdržati, treba ga u dušu pogledati, jer to je put da zavirimo i u sebe, da se teatar vrati večitim temama a glumac liku. Taj lik, proces njegovog rađanja i nastajanja, upravo su ono što glumcu nedostaje. Svet živih, opipljivih, autentičnih, malih ljudi sa velikim problemima koji ne mogu da se ne odigraju i ne prožive. U njihovu kožu se lako uvlači, a iz iste posle teško nalazi put nazad. Junaci Popovićevih drama svojim problemima i malim životima toliko zrače, i prosto traže da nisu samo kostim, i nisu samo šminka, i na kraju nisu samo ni lik, oni su sam glumac. To je Popovićeva magija kojoj se niti može, niti treba odupirati. I kada se na sceni sretnu lik -glumac i gledalac – lik, ko će se tog istog lika lakše odreći kada ga jednom prepozna?“
