Predstavljanjem knjige pesama „Dopisivanje samoće“ Miljka Mitrovića, na pravi način je obeležen Svetski dan poezije u prepunom čitalištu užičke Narodne biblioteke. Publika, među kojom je bilo najviše Miljkovih kolega, bivših i sadašnjih zaposlenih u užičkom nedeljniku „Vesti“ i Radio Užicu, uživala je u stihovima koje je sam pesnik govorio. „Dopisivanje samoće“ pojavila se iz štampe krajem prošle godine u izdanju izdavačke kuće „Konder“ vlasnika Zorana Jeremića.
S obzirom da je pandemija kovida usporila objavljivanje knjige pesama „Dopisivanje samoće“ u njoj nisu objavljene dve najnovije pesme koje sam pesnik Miljko Mitrović smatra antologijskim. Jedna od njih je „Poslednja pesma“ kojom je pesnik i počeo kazivanje svojih stihova, rekavši: „Slušajte me pažljivo, ako ste mi prijatelji“.
-Ja sam ime i prezime sa korica ove knjige. Uz to, ja sam i ćutljiv čovek. Sav moj život je bio u odricanju i davanju. Rekoh, ćutljiv sam čovek jer znam da je u ćutanju sigurnost, kako je pisao Andrić, a ja dodao, u ćutanju je sigurnost i onih koji ćute i onih o kojima se ćuti. Tek, bavio sam se poslom koji je bio više galama – novinarstvom. Ja i sad zazirem od tog zanata, ali sam bio i prosvetni radnik i otvoreno ću priznati da ću umreti željan učionice. Rođen sam u Kosjeriću. U tom gradiću sam toliko poznat da o meni niko ništa ne zna. Užice je grad moje mladosti i bezmalo ukupnog radnog staža – rekao je, između ostalog Mitrović i podsetio se i svojih nagrada za poeziju od kojih je za njega najznačajnija prva nagrada koju je dobio u mladim danima na međunarodnom konkursu u čast Branka Miljkovića u Nišu na kojem je učestvovalo 1.512 pesnika iz više od 20 zemalja. Za Mitrovića su stubovi srpskog pesništva, Njegoš, Laza Kostić, Dis, Momčilo Nastasijević, Dučić i Branko Miljković. Danas su za njega dobri, sjajni pesnici Matija Bećković, Rajko Petrov Nogo, Stevan Raičković, Milovan Danojlić, Ljubo Simović koji je po njegovim rečima „čudo božije“ i razlegli su se stihovi Ljube Simovića.
-Savremena srpska poezija uglavnom je klonula. Deskripcija, samo opis i pesnici danas niušta drugo ne ulaze. U trendu su danas romani – rekao je između ostalog Mitrović.
Zoran Jeremić, užički književnik i novinar, vlasnik izdavačke kuće „Konder“ kazao je da je Miljko Mitrović od prvih stihova do ovih koji su objavljeni u novoj knjizi, bio „zaokružen pesnik“. Miljka je prvo upoznao kao novinara čitajući njegove tekstove koje je pisao u nedeljniku „Vesti“ koji su bili „stesani, sklesani tako da je svaki bio mala pesma u prozi“, zatim je upoznao Miljka kao sjajnog besednika, a onda kao pesnika.
-Kada sam otkrivao njegov imaginativni, metaforički prostor, kada sam počeo da slušam taj zvuk njegovih stihova, shvatio sam da je to neobičan jezik, samosvojan. On je jedinstven pesnik po onome što je njegova tema, motiv, to je uvek nešto što dobuje između sna i jave. On se bavi suštinama, ne okoliša. Ljuba Simović za njegovu poeziju kaže da je „njegov izraz koncizan, a melodija beskrajna“. To je zapravo Miljko – rekao je Jeremić.
Milunika Mitrović, pesnikinja i knjiženi kritičar, kojoj je Miljko Mitrović bio nastavnik u osnovnoj školi, rekla je, između ostalog:
-„Dopisivanje samoće“ – neobičan naslov nove pesničke knjige Miljka Mitrovića nagoveštava još neobičnije poetičko tkivo ukupnog pesnikovog sveta koje markira međusobni odnos ove dve naizgled obične reči, takođe, tajanstvene koliko i sam autor. U svakom slučaju obe reči su važna tematska i metafizička osa pevanja i mišljenja ovog sasvim osobitog pesnika večne „Tamnave“, zapućene u dodir drugog sveta, negde u nedohvat prostora „iza čula i čela“, gde možda „posle svega nema nikoga“. Ovom raskošnom knjigom ukupan pesnički koncept Miljka Mitrovića sada se ukazuje jasnije zaokružen, kristalizovan u prah i bol mišljenja – kao kruna jedne dosledne i svojevrsne poetičke avanture. Za Miluniku Mitrović nezaobilazne reči „svetiljke“ u poeziji Miljka Mitrovića „iz kojih sve izvire i u kojima se sve sustiče“ su San, Samoća i Smrt.
-San je Bog za ovog pesnika, Samoća je ljubav i život, a Smrt konačnosti dokaz, nigdina – navela je Milunika Mitrović.
Miljko Mitrović (1938) rođen je u Kosjeriću gde i danas živi i stvara. Školovao se u rodnom mestu, u Užicu i Beogradu. Kao nastavnik srpskog jezika radio je u Sešoj Reci kod Kosjerića, ali je najduže, do penzije, radio kao novinar i urednik u našem nedeljniku „Vesti“ i na Radio Užicu. Mitrović je do sada objavio dve knjige poezije, odnosno, prvo 2003. i dopunjeno izdanje 2004. pod istim naslovom „Tamnava“ u izdanju beogradske „Prosvete“. Ovu knjigu poezije, kako sam kaže, „ispisivao je 40 godina. Ja pišem malo, ali vrlo“. Stihove je objavljivao u časopisima, zastupljen je u antologijama, a dobitnik je i nekoliko prestižnih nagrada za poeziju.
Kod mene svetlost ima govor, ona se čuje. Moji recenzenti uočavaju moju okrenutost jeziku. Dr Dušan Bošković kaže, da u mojoj poeziji ima toliko neočekivanih jezičkih obrta, čak i ozvučavanja suglasnika. Drago mi je što je to primetio, i sve je to po Boškoviću, uviđanje samoće.
-Smrt kažu da je najgora, a ja velim, smrt je reinkarnacija života, nekog mogućeg, zato nije strašna koliko je strašna samoća.
