O jednoj nezaboravnoj generaciji užičkih srednjoškolaca
Četvrta generacija Tehničke škole iz Titovog Užica ostavila je iza sebe, nesumnjivo, dubok trag. Ukupno, njih 121 u četiri tehnička odseka davne 1967. godine položili su diplomske ispite, a potom su se razišli na „sve četiri strane“, svako sa svojom sudbinom. O njima su nedavno napisali knjigu dr Milutin Đuričić i Vladan Nikolić, nekadašnji đaci te nezaboravne generacije užičkih srednjoškolaca i podarili je svojim školskim drugarima – „Za ponos i pamćenje“. Kao izdavači knjige potpisuju se „Libero“ MB Zlatibor i autori.
Nakon diplomiranja, mnogi iz ove generacije su se zaposlili u struci i postali okosnica u razvoju privrede čitave Zapadne Srbije, pa i šire. Neki su uspešno završili fakultete i nastavili rad u struci kao inženjeri, neki su završili vojne akademije, a neki su se dokazali kao izuzetni sportski ili kulturni pregaoci. U ovoj generaciji bilo je i osam Bajinobaštana, od njih je čak troje steklo akademski naziv doktor nauka. To su: dr Milutin Đuričić, dr Petar Dimitrijević i dr Olivera Njegošević – Novitović.
Autori u prvom delu daju živopisnu sliku tadašnjeg Titovog Užica. To je „grad u kome smo učili i stasavali, gde smo se prvi put zaljubili i iskreno voleli“. Inače, za ovaj grad ondašnje srednjoškolce najviše vezuju: Sokolana, Veliki Park, Plaža i nezaboravni Stari Grad. Bila su to omiljena sastajališta mladih. Danas je to sve drukčije… U drugom delu knjige predstavljen je kratak istorijat užičke Tehničke škole koja je dugo važila za jednu od najprestižnijih u Srbiji. A onda su tu sećanja na omiljene direktore i razredne starešine, na profesore, sve to uz mnoštvo starih fotografija koje bude sećanja na jedno vreme, na đačko doba, valjda najlepše „od kolevke pa do groba“.
Najviše prostora autori posvećuju svojim generacijskim drugovima i drugaricama. Svi su poređani po odsecima i odeljenjima, uz obavezne fotografije i biografije. Svako od njih je posebna priča, zanimljiva i uzbudljiva. Oni su sasvim sigurno „uvek znali više nego što su govorili, primećivali više nego što drugi misle“. Takvi su bili za vreme školovanja, najveći broj njih je takav ostao i do današnjih dana. O tome govore i njihova sećanja na „dogodovštine iz Tehničke škole“, zapisane za nezaborav.
O. Dodić
DRUŽENjA
Jedna od najuspešnijih generacija koje je do sada imala užička Tehnička škola je svoje druženje nastavila i posle diplomiranja. Prvo okupljanje su imale na desetogodišnjicu mature, 1977. godine, u hotelu „Tara“, a nakon toga druženje je nastavljeno svakih pet godina. U poslednje vreme to čine svake godine, poslednje subote u junu. Lepota tih druženja stvorila je i trajna i nezaboravna prijateljstva.
