NADASVE ZANIMLjIVA I NEOBIČNA LIČNOST, BRILjANTNA SPORTSKA NOVINARKA, JELENA MEDIĆ, GOVORILA JE ZA NOVI BROJ NEDELjNIKA VESTI. RAZGOVARALI SMO O TOME DA TREBA VEROVATI U SVOJE SNOVE, O OLIMPIJSKIM IGRAMA U TOKIJU, ALI I O NOVAKU ĐOKOVIĆU I O TOME DA I DALjE UČI DA BUDE STRPLjIVA
Završili ste studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kako ste se opredelili za karijeru sportskog novinara? Da li je taj put bio trnovit?
– U mom slučaju potpuno je tačna ona čuvena rečenica da sve može da se ostvari ukoliko verujete u to što ste zamislili. Sport me je interesovao od malih nogu, zavolela sam ga uz tatu i oduvek sam na pitanje: „Šta ćeš da budeš kada porasteš?“ govorila – sportski novinar. Skupljala sam isečke iz novina, redovno čitala Sportski žurnal… Kada je došlo vreme da upišem fakultet želela sam da to budu političke nauke, ali roditelji su me zamolili da razmislim i da ipak upišem srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu jer posle tih studija mogu da izaberem da li ću biti profesor ili novinar. Kako je meni od ruke išao srpski, nisam imala problema da upišem Filološki i sve ispite sam vrlo lako sam polagala. Ali i u toku studija, znala sam da profesorski poziv neće biti onaj kojim ću se baviti celog života. Jednostavno, želela sam da budem sportski novinar. U tom trenutku nisam imala plan kako ću da počnem da se bavim time, ali znala sam da samo to dolazi u obzir i ništa više. I tako sam u toku četvrte godine studiranja počela da pišem za magazin Student, naravno teme su bile samo sportske. Godinu dana kasnije stiglo je pitanje da li želim da volintiram u Sportskom žurnalu. Da sam mogla da se sjurim tog dana u Makedonsku 29, to bih i uradila. Za nekoliko dana stigao je poziv i tako sam otišla na prvi događaj. Sreći nije bilo kraja! Urednici su odmah uvideli da ima materijala da se radi sa mnom i počela sam da dolazim u redakciju. Nakon dva meseca, počela sam da pratim tenis i to je evo već deset godina predmet mog pisanja. Što se tiče drugog dela pitanja, da li je put bio trnovit, apsolutno nije. Radila sam četiri godine u Žurnalu, a onda sam prešla u Blic, gde radim šest godina i trenutno sam na poziciji pomoćnika urednika za štampano izdanje kao i na sajtu blicsport.rs.
Pratite karijeru Novaka Đokovića. Šta je bilo najzanimljivije za Vas u vezi sa njim i kakav je Novak Đoković privatno?
– Uprkos svim uspesima koje je postigao, Novak je i dalje sasvim običan momak. Uvek spreman da popriča sa svakim, svakome izađe u susret da se fotografiše ili da autogram. Kada god bi sreo nekog novinara iz Srbije ili regiona na nekom od turnira širom sveta, uvek bi se rado odazvao da da intervju, odgovori na dodatna pitanja. Pre nekoliko godina sam bila u Rimu na mastersu, čekali smo njegovu konferenciju. Pres soba je bila puna, novinari najvećih sportskih magazina, najpoznatijih listova, bili su tu, a ja sam bila jedina iz Srbije. Kada je ušao i video me, prišao je da se pozdravi, pita kako sam, da li mi nešto treba. Iz ATP-a su me zamolili da postavim samo tri pitanja na srpskom, ali on je odmah reagovao i dozvolio da ga pitam sve što sam želela i da ne razmišljam o tome da sve moram da sažmem u tri pitanja. Potpuno opušteno smo ćaskali, kao da se viđamo svaki dan. Ali to je Nole, živi i ponaša se kao sav normalan svet.
Nakon izolacije usled izgubljenog finala na US Open-u, Novak Đoković je prvo Vama dao izjavu koja će biti preneta u celom svetu. Kako je došlo do toga?
– Sasvim slučajno. Taj dan nisam imala obaveze u redakciji, ali od trenutka kada sam se probudila, razmišljala sam o tome da odem i potražim Novaka na treningu. Do tada ga niko nije video, ali sam nekako verovala da je baš taj dan dobar da odem i potražim ga. Nisam imala šta da izgubim. Na ulazu u klub, srela sam njegovom kuma i fizioterapeuta Miljana Amanovića, pa sam se našalila da je i Nole tu, čim je on tu. Ispostavilo se da sam u pravu, sačekala sam da završi sa treningom, i ostalo je poznato. Pristao je da razgovaramo, raspričao se i intervju su te večeri preneli svi naši i svetski mediji. Bio je to odličan dan na poslu.
Kakve utiske nosite sa Olimpijskih igara s kojih ste uzveštavali?
– Sa otvaranja Olimpijskih igara u Tokiju, na svojim mrežama sam podelila fotografiju sa stadiona Ptičje gnezdo i u njenom opisu dodala: Sve što sam u životu želela je da umem rečima da izrazim kako se osećam. Ali večeras baš ne mogu. Samo sam srećna.“ I evo, više od pola godine kasnije, sve je isto. Kao što je sportistima san da učestvuju na Olimpijskim igrama, ista stvar je i sa nama koji pratimo njihove karijere. Malo je onih koji mogu da se pohvale da su izveštavali sa Igara, a meni se taj san ostvario sa 31. godinom. Sve ono što sam u periodu od 2016. do 2021. godine uradila, dobilo je potvrdu kada je stigla akreditacija iz Tokija. Sve se isplatilo. Sva čekićanja u redakciji, sav trud, rad, svi usponi i poneki pad, isplatili su se. Naravno, ovo je motiv da radim još bolje i da zakažem „dejt“ sa Parizom i narednim Igrama 2024.
,,Majke šapiona“ i ,,Ženska strana medalje“ serijali su o suprugama i majkama sportista. Kako ste došli na tu ideju i kako je bilo raditi te projekte?
– Ja sam za rođendanski broj Blica pre tri godina uradila intervju sa mamom Novaka Đokovića, Dijanom, koji su preneli svi domaći mediji, ali i većina svetskih. Nakon nekoliko dana moji urednici su došli na ideju da uradimo emisije sa mamama najboljih sportista i sportistkinja ne samo u Srbiji, već i u regionu. Naravno, trebalo je snimiti pilot emisiju, pa sam zamolila Dijanu Đoković ponovo da pričamo, ovoga puta pred kamerama. Pristala je, emisija je prošla sjajno, a mi smo dobili vetar u leđa i potvrdu da smo na dobrom putu da uradimo nešto drugačije od svih ostalih. Ređale su se priče sa mamama najboljih sportista i sportistkinja Srbije, ali i dve mame čija deca, nažalost, više nisu među nama. To je mama Harisa Brkića, Radmila i mama Dražena Petrovića, Biserka. Te priče su bile posebno emotivne i izazvale su pravu buru u javnosti. Uradila sam 78 intrevjua, i tu smo odlučili da stanemo. Ali naš novi projekat zove se I očevi su šampioni, koji već šest meseci radimo i vrlo smo zadovoljni, preti da „pomuti“ slavu mamama. I tate umeju da budu vrlo emotivne i da jedinstven način ispričaju priču o karijerama svoje dece. Što se tiče projekta Ženska strana medalje, ta ideja se rodila savim slučajno, iz mog razgovora sa suprugom jednog našeg poznatog sportiste, koja je inače, rodom iz Užica. Tada mi je kazala: „A što ne radite intervjue sa ženama sportista, sigurna sam da bismo imale dosta toga zanimljivog da vam kažemo!“ Ideja je bila usvojena, tako da sam uradila i 36 intervjua sa izabranicama srca naših sportista.
Postoje li karakterne i druge odlike koje su zajedničke za sve velike sportiste?
– Razgovarajući sa mamama sportista, sve su mi kazale isto, a to je da su njihova deca od prvog treninga verovala u uspeh. Njihovi životi su puni odricanja, ali njima ništa nije bilo teško na putu do uspeha: ni da putuju na treninge, ni da propuštaju rođendane, ekskurzije. Jedan tata mi je rekao da je njegov sin trenira čak i za doček Nove godine jer tvrdi da je taj jedan trening kada svi slave, a njegov sin trenira, onaj koji razdvaja šampione od ostalih. A njegov sin je prvak sveta, onda moram da mu verujem. Zajednička crta im je i da loše podnose poraze, ali i da pruže ruku boljem kada izgube. Često umeju da mi kažu da u profesionalnom sportu ne važi geslo da je važno učestvovati. Naprotiv, važno je pobediti. Da se nikada ne predaju, nikada nisu potpuno zadovoljni, svesni su da moraju da napreduju, jer smisao nije samo popeti se na vrh, nego ceo život koračati ka vrhu.
Šta ste najvažnije tokom profesionalne karijere naučili o sebi, a šta o drugima?
– Da umem da slušam i da moram da naučim da budem strpljiva. Ovo drugo i dalje učim (smeh). Da može sve, samo ponekad ne može odmah. A o njima da su i oni ljudi od krvi i mesa, da imaju iste probleme kao i mi, imaju iste nedoumice kao i mi. Nisu pošteđeni ničega ljudskog, kao što mnogi misle. Na društvenim mrežama, ali i u medijima, ljudi najčešće vide samo najlepšu stranu sporta. Vide medalje, osmehe, čestitanja i razmišljaju često: „Pa lako je njima, putuju po svetu i osvajaju medalje!“ Ali njihovi životi, kao uostalom i svi naši, nisu samo med i mleko. Često navodim kao primer da me je pre nekoliko godina pozvao jedan naš sportista čiju karijeru pratim još od juniorskih dana, da mi se požali na ljubavne probleme jer ga je devojka ostavila. Šalimo se i dan danas zbog toga, ali taj njegov potez zapravo i dočarava suštinu mog odnosa sa njima: poverenje i poštovanje. I to da umem makar da ih saslušam ako već ne mogu da im pomognem.
Kako vrhunski sportisti amortizuju stres nagomilan tokom takmičenja?
– U druženju sa porodicom, prijateljima. Evo, na primer Novak: on posle velikih takmičenja ima periode u kojima ne trenira i ne uzima reket u ruke, već sve vreme posvećuje porodici, prijateljima, putovanjima. Poznajem one koji kada se vrate sa takmičenja uopšte ne žele da pričaju o rezultatima, bez obzira da li su oni dobri ili loši, već se posvete druženju sa onima koji im prijaju, svojom decom, partnerima, partnerkama. Znam i one koji odlaze kod psihologa jer im priča pomaže.
Šta nedostaje srpskom sportu da bio doneo još veće plodove?
– Lično, mislim da smo mi sportska velesila. Pozovi Srbe radi uspeha. Mi smo olimpijski, svetski, evropski šampioni. Mislim da nema tog sporta u kojem mi ne možemo da dominiramo. Imamo Novaka, Ivanu Španović, Nikolu Jokića, Vasilija Micića, vaterpoliste, Milicu Mandić, Tijanu Bogdanović… I oni sami ističu koliko im je život sada olakšan jer imaju dosta bolje uslove za trening u odnosu na njihove početke. Naravno, uvek može bolje, ali u ovom trenutku mislim da naši sportisti, pričam o vrhunskim, imaju odlične uslove za treninge.
