Meru kojom određuje mesto kostima u dramaturgiji scenskog prostora i meru aktivne uloge kostima u predstavi Snežana Kovačević temelji na izvanrednom poznavanju likovnih i istorijskih karakteristika epohe, ali i na kreativnoj volji koja nijednog trenutka ne gubi iz vida da su Šekspir, Ibzen, Čehov, Sterija i Nušić, između ostalih, i naši savremenici
Tajanstven je fundus užičkog pozorišta, prepun neke glagoljive tišine. Iz redengota sreskog kapetana Jerotija Pantića viri nepročitano pismo, pored derbi šešira gospodina Volanda promakne pauk, Mitketov čibuk i sekira Rodiona Romanoviča Raskoljnikova složeni su kao na apotekarskoj polici, a maske Don Žuana i lepeze iz Molijerovih „Učenih žena“ prizivaju baroknu svitu uz čije zvuke će možda opet da zatrepere u ritmu stare sladostrasne intrige.
U tom rekvizitarijumu koji govori mnogo više nego što pokazuje, i čiji eksponati stare mnogo sporije od sećanja na dane njihove pozorišne slave, izmešale su se epohe, mode i stilovi, purpurni kraljevski plašt i tamnoplavi radnički kombinezon, viteške tunike s grimiznim porubom i čakšire od belog sukna, matroska odela i talasi svilenog žipona.
Posebno mesto u ovoj scenskoj baštini zauzimaju radovi kostimografkinje Snežane Kovačević. O njenom „posebnom mestu“ u bližoj istoriji i repertoarskoj fizionomiji užičkog Narodnog pozorišta možemo govoriti iz više uglova.
Pre svega, u toku svoje četrdesetogodišnje karijere ona je realizovala zavidan broj kostima koji ne samo što precizno prate ideju vodilju pisca i reditelja, već uspostavljaju savršen sklad sa svim elementima predstave. Meru kojom određuje mesto kostima u dramaturgiji scenskog prostora i meru aktivne uloge kostima u predstavi Snežana Kovačević temelji na izvanrednom poznavanju likovnih i istorijskih karakteristika epohe, ali i na kreativnoj volji koja nijednog trenutka ne gubi iz vida da su Šekspir, Ibzen, Čehov, Sterija i Nušić, između ostalih, i naši savremenici. I nije tu reč o pukom osavremenjavanju dramske klasike, već o svesti da je pozorišna umetnost živa mera stvarnosti u kojoj nastaje.
Sa takvom svešću, u korelaciji sa scenografijom Miodraga Tabačkog, nastali su kostimi za „Per Ginta“ (2000), žestoko aktuelni a istovremeno tačni u gabaritima vremena prošlog. Na osnovama takvog promišljanja epohe Snežana je uradila i izvanredno ekpresivne kostime za Goldonijevog „Slugu dvaju gospodara“ (2007). Njen stvaralački duh jasno razlikuje i naglašava vrednost detalja i nijanse, ističući neponovljivost karaktera svakog lika koji „oživljava“. Njeni kostimi često govore više i od onoga što čujemo sa scene, jer put do scenske verodostojnosti u tumačenju nekog lika i te kako zavisi i od toga kako je glumac „skrojen“, da li se u kostimu oseća kao muzejski eksponat ili kao junak od krvi i mesa.
U iskustvenom i izražajnom smislu važno je spomenuti i činjenicu da je Snežana Kovačević 1980. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu diplomirala u klasi Anđelke Slijpečević, jednog od pionira savremene mode u Jugoslaviji. Snežanin uspešan prvi profesionalni angažman u modnom dizjanu, njeni studijski boravci u Parizu i Milanu, gde se upoznaje sa dostignućima poznatih modnih kuća, uticali su i na njen kostimografski rukopis. U svim pozorišnim žanrovima koje obuhvata njen opus kostimografska ostvarenja nisu jednoznačna. Tako je u „Vojceku” (1988) istorijska replika nadograđena otiskom savremenosti, u Koljadinoj „Praćki“ (1997) realističke profile zasenjuju detalji gorkog lirizma, dokumentarna kostimografska postavka prožeta je rafiniranom groteskom u „Zganarelu“ (1997) , a zahtevan kostimografski posao u „Hromim idelaima“ (2016) podseća nas na onu Uskokovićevu misao da „žene menjaju boju menjajući toaletu, kao što se cveće menja prema onome što ga okružuje“.
Dok gledamo Snežanine crteže razigranih a ipak majstorski svedenih linija na suštinu dramaturške postavke likova, dok otkrivamo preobražajne mogućnosti njenih skica, različitih po pristupu i tehnici kojom su rađene, dok odgonetamo koloritno uzbudljive digitalne predloške kao zametke rađanja jedne kostimografske ideje, ne možemo se oteti utisku da te skice, ti crteži i predlošci, sa njenim kostimima predstavljaju možda jedino pouzdano svedočanstvo, jedinu nadu da najbolje stranice istorije jedne pozorišne kuće nisu prepuštene demonima zaborava, hronopijama i utihlim glasovima glumaca. Stoga je ova monografija srećnog naslova – „Snežana Kovačević: tihi majstor velikog umeća“ dragocena ostavština za pozorišnu budućnost.
Udruženje „Kolektiv Užice“ i čajetinska Biblioteke „Ljubiša R. Đenić“ objavili su ovih dana monografiju „Snežana Kovačević: tihi majstor velikog umeća“ koju je priredio Zoran Jeremić. Pored hronološki predstavljennih pozorišnih kostima (skice i fotografije), o poznatoj užičkoj kostimografkinji pišu Aleksandar Lale Milosavljević, Nebojša Bradić, Miodrag Tabački, Branko Popović, Aleksandar Lukač, Kokan Mladenović, Slavenko Saletović, Slobodan Ljubičić, Andrea Paćoto, Nemanja Ranković, Katarina Vražalić, Majkl Divajn, Slobodan Šuljagić, Snežana Udicki, Milorad Miki Damjanović, Nikolaj Koljada, Svetislav Basara, Dragiša Milosavljević, Saša Grbović, Zora Ž. Davidović i drugi. Monografija sadrži i modne skice, izbor fragmenata iz pozorišnih kritika, pregled samostalnih izložbi i izvedenih predstava u užičkom i drugim pozorištima širom Srbije, kao i spisak nagrada kojima je tokom četrdeset godina Snežana Kovačević ovenčana za svoj rad. Monografija sadrži i razgovor Snežane Kovačević sa Zoranom Jeremićem, koji obuhvata njene životne i stvaralačke dileme. Ova bogato ilustrovana knjiga može se kupiti u Info centru Turističke organizacije Užice i kod izdavača.
