Žena koja duži period trpi nasilje obično se nalazi u stanju narušenog samopouzdanja. Poziv na SOS telefon ne znači prijavu nasilja nadležnim institucijama, već prvi korak na prikupljanju informacija, vraćanju samopouzdanja i pravljenju plana za prijavu i eventualni izlazak iz nasilja
Radmila Gujaničić
Kako bi se što sveobuhvatnije objasnio koncept porodičnog i partnerskog nasilja, neophodno je razumeti dugu patrijarhalnu istoriju koja održava i podržava muško nasilje nad ženama. Nametnuti obrasci ponašanja i načina života u patrijarhalnom društvu usmereni su protiv žene i njenog slobodnog razvoja. Žene se kroz istoriju bore za svoja prava i najpre je ta borba bila vidljiva u sferi javnih prava, a potom je usledio drugi talas feminizma koji je usmeren na oslobađanje žene u privatnoj sferi, a naročito u kontekstu nasilja u porodici.
Ženski centar Užice se od početka rada na različite načine uključivao u povećanje vidljivosti ovog društvenog problema, a najčešće kroz kampanju „16 dana aktivizma“ ali i kroz individualnu podršku ženama. Najvidljiviji rezulatat te borbe bio je uspostvaljanje SOS telefona za žene žrtve nasilja u Gradu Užicu 2015. godine. Od početka rada, zaključno sa 31. decembrom 2021. primljeno je 5.879 poziva na SOS telefon, pokrenuto je 130 pravnih postupaka u sferi zaštite od nasilja, obavljeno 530 individualnih pravnih, psiholoških i socijalnih konsultacija u prostorijama organizacije, a za pomoć i podršku se obratilo 715 žena.
Posebnim uspehom smatramo uključivanje 12 seoskih udruženja sa područja jugozapadne Srbije. Članice ovih udruženja prošle su obuku za pružanje podrške i postale osobe od poverenja u svojim zajednicama. Prvi put u prošloj godini je pet seoskih udruženja organizovalo ulične akcije za „16 dana aktivizma“ i nastupalo u medijima.
Udruživanje i povezivanje žena ima veliki značaj za širenje ideja i postizanje većeg uticaja. Trudićemo se da na različite načine osnažimo seoska udruženja kako bi nastavili akrivnosti na ovom planu i doprineli da se žene osećaju bezbednije i da znaju da imaju podršku ženskih organizacija.
Branka Virijević
Da li pozivom na SOS telefon žena prijavljuje nasilje?
Zlostavljana žena postepeno prihvata nametnutu ulogu žrtve, prevladana osećanjima sumnjičavosti i nepoverenja, a njeno pomeranje iz te pozicije može se desiti samo onda kada bude podržana i podstaknuta od strane okruženja.
Kako bi se žena osnažila da pozove SOS telefon i možda po prvi put nekome ispriča svoju životnu priču važno je da ima početne osnovne informacije o tome šta može da očekuje. Sa druge strane telefonske linije moći će da čuje žensku osobu koja ima jasan, osuđujući stav prema nasilju nad ženama i koja ne dovodi u pitanje ženinu priču i emocionalni doživljaj. SOS telefon postoji kako bi pomogao ženi da povrati poverenje u sebi, sagleda svoju poziciju iz drugog ugla i počne da veruje da se u njoj nalazi rešenje za situaciju u kojoj se nalazi. Pri tom, poziv na SOS telefon ne znači prijavu nasilja nadležnim institucijama, već prvi korak na prikupljanju informacija, vraćanju samopouzdanja i pravljenju plana za prijavu i eventualni izlazak iz nasilja.
Žena nema obavezu da kaže čak ni svoje ime, grad iz kog zove, niti bilo šta drugo što će narušiti njenu privatnost i što će učiniti da se oseća dodatno nesigurno. Posebno joj se naglašava da poziv ne mora da obuhvata nikakvu konkretnu radnju, prate se potrebe i spremnost za odlučivanje u datom trenutku svake žene ponaosob. Da bi žena donela odluka da izađe iz nasilja potrebno je da stekne doživljaj da smo u potpunosti na njenoj strani, da ne kritikujemo nijedan njen postupak. Razumemo da njeni postupci nisu uvek bili u potpunosti moralno i etički ispravni ali su bili njen način da preživi. Biti na strani one koja je preživela, dati šansu pravdi i jednakosti u društvu, daleko je viši cilj kom trebamo težiti.
Nevena Ostojić
Prvi korak ka odlučivanju je prihvatanje!
Žena koja duži period trpi nasilje obično se nalazi u stanju narušenog samopouzdanja, ima osećaj bespomoćnosti i krivice, ne vidi rešenje svoje životne situacije i očekuje od drugih da reše njene probleme i donose odluke umesto nje. Ona nema kontrolu nad svojim životom, ali je isto tako emotivno i psihički iscrpljena da ima strah i da je preuzme. Mnoge od njih rešenje svoje situacije vide u akcijama drugih ljudi, institucija, samoinicijativnoj promeni ponašanja nasilnika koji će uvideti da greši. Međutim, uz psihološku podršku koju mogu dobiti u okviru usluge SOS telefona one će uvideti da je u stvari ključ svega u njima i da su one te koje mogu uspostaviti kontrolu nad svojim životom. Kroz odnos prihvatanja i potpunog razumevanja koji razvija sa kosultantkinjom ona dolazi do uvida u sopstvena osećanja, prihvatanja istih i osvešćivanja svih svojih snaga. Žena može dopustiti sebi da zaplače, da bude tužna i ožali ono što je izgubila. Može priznati da se plaši i suočiti se sa tim da strahuje za sopstveni život od strane osobe koja joj je jako bliska. Takva suočavanja i emotivna pražnjena u sigunoj i prijatnoj sredini dovode do velikog olakšanja za svaku ženu. Više joj u telu ne stoji zarobljen plač, tuga, nezadovoljstvo i razočarenja od kojih ne može disati, jesti, spavati, od kojih ima bolove u glavi i telu ili grč u stomaku. Tek onda kada žena povrati svoje samopoštovanje, prihvati svoje emocije i shvati da može samostalno donositi odluke o svom životu i biti ta koja ga kontroliše, ona može istrajati u borbi za svoja prava pred institucijama i u zahtevnim sudskim postupcima.
Vesna Bogdanović
Koliko je važno da žena koja živi u nasilju bude informisana?
U okviru usluge SOS telefona za pružanje pomoći i podrške žrtvama nasilja u porodici i partnerskim odnosima značajno je pravno informisanje žrtava o njihovim zakonskim pravima, o svim oblicima zaštite od nasilja i procedurama za ostvarivanje te zaštite. Informisanje je značajno u procesu ohrabrivanja i osnaživanja žrtve za izlazak iz nasilja i napuštanja nasilnika uz što manji rizik od eskalacije nasilja kao i za samostalno donošenje odluka. Potrebno je da žrtva bude informisana o sledećim oblicima zaštite:
Žrtva nasilja može biti zaštićena sudskim merama zaštite po Porodičnom zakonu:
– izdavanje naloga za iseljenje učinioca nasila iz porodičnog stana ili kuće i izdavanje naloga za useljenje žrtve nasilja u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti;
– zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti;
– zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice;
– zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice.
Mere zaštite od nasilja u porodici mogu trajati najviše godinu dana i mogu se produžavati sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih je mera bila određena. Tužbu za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, kao i za produženje mere zaštite od nasilja u porodici, mogu podneti: član porodice prema kome je nasilje izvršeno, njegov zakonski zastupnik, javni tužilac i organ starateljstva.
Žrtva nasilja može biti zaštićena po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici hitnim merama koje izriče nadležni policijski službenik i to: merom privremenog udaljenja učinioca iz stana i merom privremene zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj u trajanju od 48 časova i te hitne mere može sud da produži još 30 dana.
Kada učinilac nasilja prekrši hitnu meru (vrati se u stan, približi se ili hoće da razgovara sa žrtvom nasilja ) potrebno je obavestiti policiju o tome i sud može da mu izrekne kaznu zatvora do 60 dana zato što je prekršio zabranu.
Učiniocu krivičnog dela nasilja u porodici po Krivičnom zakoniku mogu se izreći sledeće mere bezbednosti: obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi; obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi; obavezno lečenje narkomana; obavezno lečenje alkoholičara; zabrana približavanja i komunikacije sa žrtvom nasilja.
Pravo na besplatnu pravnu pomoć po Zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći, osim socijalno ugroženih građana, mogu ostvariti i žrtve koje ostvaruju pravnu zaštitu od nasilja.
Besplatna pravna pomoć sastoji se od pružanja pravnih saveta, sastavljanja podnesaka, zastupanja i odbrane. Besplatnu pravnu pomoć pružaju advokatura i službe pravne pomoći u jedinicama lokalne samouprave.
18. maj – Dan sećanja na žene ubijene u porodično-partnerskom kontekstu
Najekstremniji vid nasilja prema ženama je femicid, odnosno, ubistvo žene učinjeno iz mržnje prema ženama, prezira, želje za dominacijom nad ženom i kontrolom nad njenim životom. U Srbiji, kao i u većini zemalja, nije sistematizovano praćenje slučajeva femicida. Izvršenju ubistva najčešće prethodi nasilje u porodici koje nije ranije prepoznato kao rizično, kako od žrtava, tako i od institucija zaduženih za prevenciju nasilja u porodici. Surovost, nanošenje velikih patnji žrtvi, ponižavanje žrtve samo su neka obeležja ubistava izvršenih u okviru partnerskog odnosa
Od 2010. do 2021.godine partneri i članovi porodice u Srbiji ubili su najmanje 354 žene, a svaka treća se ranije obraćala nadležnim institucijama za podršku i pomoć. Bez majke je ostalo 517 dece.
Statistika femicida
Femicid 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018 2019 2020 2021
Ukupno 26 29 32 43 27 35 33 26 30 27 26 20
Zlostavljana žena postepeno prihvata nametnutu ulogu žrtve, prevladana osećanjima sumljičavosti i nepoverenja, a njeno pomeranje iz te pozicije može se desiti samo onda kada bude podržana i podstaknuta od strane okruženja.
