Harizmatična, puna energije i ideja – poslovna žena, mama dvoje dece, nekadašnja jako uspešna karatistkinja, danas trener karate kluba ,,Rujno“. Razgovor sa Slađanom Vulović potvrda je da, uz dobru organizaciju i volju, možemo postići mnogo toga – sa puno optimizma, uz osmeh na licu, uspešno prevazilazeći prepreke pred nama.
Kada se rodila Vaša ljubav prema karateu i kako ste se opredelili za ovaj sport?
Želja da počnem da treniram karate je nastala od trenutka kada sam odlučila da se suprotstavim dečacima iz vrtića koji su sve zadirkivali, pa i mene, a potreba da sebe mogu da zaštitim dovela je do toga da me stric upiše na karate. Nisam bila devojčica koja je sebe zamišljala kao balerinu, jer sam temperamentna osoba sa izuzetnom količinom energije, što je dodatno uticalo da se odlučim da upišem karate. U početku je to bio sport, koji ja kao malo dete nisam razumela, samo je taj momenat da naučim da se odbranim bio presudan da poželim da se upišem. Tek kasnije, kako sam rasla, razvila se ta neizmerna ljubav i shvatanje ove plemenite veštine koja je za ceo život. Opet prelazak iz takmičarske u trenersku ulogu sa sobom nosi i drugu ozbiljnost koja iz velike strasti prema ovom sportu prerasta u još jaču ljubav koja se prenosi na učenike.
Koje najveće uspehe rado pamtite i rado ih se sećate?
Ne sećam se svog prvog takmičenja dok sam se takmičila u disciplini kate, ali mi je još uvek jasna slika u glavi prve borbe. U takmičarskom periodu svako priznanje ima svoju težinu, a vrlo rado se sećam osvojenih medalja na Prvenstvima i Kupu Srbije, zvaničnim takmičenjima Karate federacije Srbije. Moj matični klub je najviše delovao na Republičkom nivou, ali pored medalja sa zvaničnih takmičenja posebno su mi drage i sa međunarodnog karate turnira „Zlatni pojas“, koji je u RS do današnjeg dana ostao najprestižniji međunarodni turnir.
Kako ste se nosili sa gubicima i porazima u sportu?
Uvek sam posle takmičenja razmišljala šta je to moglo da se popravi i koliko sam ja na to mogla da utičem. Zbog svog temperamenta poraz se dešavao i zbog diskvalifikacije, jer taj neki momenat svi nosimo u sebi kada znamo kako treba da reagujemo, a opet sve odradimo impulsivno i to bude na našu štetu. Ubeđena sam da je karate u velikoj meri uticao na formiranje moje ličnosti, jer se uvek borim i u mnogim životnim situacijama pristupam kao da je reč o još jednom meču u kome moram da pobedim.
Da li mladi sportisti nailaze na razumevanje i podršku koja im je potrebna?
Potrebe koje imaju mladi sportisti su raznovrsne, a opet karate je specifičan sport koji zahteva dosta ulaganja, odricanja i podrške u svakom smislu. Porodica, kao prvi sistem kojem dete pripada, predstavlja nezaobilaznu osnovu za njegov razvoj. Bavljenje sportom dolazi od porodice, kao i podrška za njihovo istrajavanje u sportu. Podrška je isto važna koliko na početku, tako i u profesionalnom sportu. Pored podrške porodice kod karatista je izuzetno važna podrška trenera, posebno u borilištu. Kada se takmičar nalazi na tatamiju u borbi, mora da postoji posebna veza sa trenerom. Pored treninga, vežbe i znanja, izuzetno je važna podrška trenera kroz njegov razvojni put. Nemam recept i ne postupam sa svima isto, jer svaki vežbač je priča za sebe, bitno je da vlada dobra saradnja i energija. Ključna stvar je i podrška lokalne zajednice, a mi imamo sreću da živimo u opštini gde je posebno izražena briga za sve sportiste i podrška u svakom smislu. To mnogo olakšava, jer samim tim sportisti i roditelji su bezbrižni.
Vodite uspešan karate klub ,,Rujno“ – da li je prelazak u trenersku ulogu bio očekivan?
Volim da radim sa decom, pre početka rada u klubu, radila sam kao stručni saradnik za fizičko vaspitanje u predškolskoj ustanovi, što mi je bila izuzetna baza i praksa za period koji je usledio. U ulozi trenera sam od 2013. godine. Počela sam vrlo ambiciozno, a na putu je bilo dosta izazova. Nakon osnivanja kluba usledilo je osnivanje porodice, gde sam 2015. godine dobila sina, a potom 2018. godine ćerku. Nijednog trenutka nije lako, ali je potrebno uspostaviti ravnotežu između obe strane. Kada gledam iz ove perspektive, prelazak u trenersku ulogu nije bio očekivan, ali mi je sada to sve najnoramlniji sled događaja koji je i trebao tako da se odvija, jer je to poziv koji je za mene poseban životni uspeh gde sam pronašla sebe.
Da li pozicija trenera podrazumeva da budete, na neki način, pedagog i psiholog?
Autoritet je osnov trenerskog posla u sportu kojim se bavim. Iz moje prakse mogu reći da je odnos prema autoritetu često povezan sa željom da se bude kao on, što se posebno može videti u odnosu članova kluba prema treneru. Smatram da je izgradnja zdravog odnosa između trenera i takmičara veoma važna za svakog pojedinca. Svaki sport od atlete očekuje disciplinovanost, poštovanje autoriteta, strpljenje, posvećenost i sposobnost kontrolisanja negativnih emocija. Ovakvi kvaliteti pomažu sportisti da ostvari svoje ciljeve, dosegne svoj puni potencijal i izbori se sa širokim spektrom životnih izazova. Kao trener trudim se da prenesem svoje iskustvo, pozitivnu energiju, ambiciju i otkrijem nova rešenja za određene probleme, sa kojima se u datoj situaciji sportisti suočavaju. Bitno je da izgradimo poverenje koje se stiče kroz godine saradnje i međusobno upoznavanje kroz razne situacije, koje su raznovrsne i složene. Nije lako izneti svaki pokret, pravilnost izvođenja vežbe, pratiti plan i program prema potrebama i sposobnostima sportiste, kako bi što pre ostvarili željene rezultate, jer sve je to deo kontinuirane psihloške pripreme sportista, koji kroz vreme stiču sve veće pouzdanje kada shvate da imaju bezrezervnu podršku.
Karatisti kluba ,,Rujno“ ostavruju zapažene rezultate. Koja su poslednja takmičenja gde su ostvatili uspehe, a koja su pred njima u budućnosti?
„Rujno“ je klub koji sam podigla od temelja, počevši da radim sa četiri člana u sali, a sada, nakon devet godina rada, broji oko sedamdeset članova. Izuzetno se ponosim dosadašnjim radom i postignućem u klubu, gde je povezanost sa prvom generacijom „Rujna“ najizraženija. Nastup na Svetskom prvenstvu u Karlovim Varima 2019. godine bio je više nego učinkovit, gde su tri takmičarke (Aćimović, Radibratović i Todorović) uspele da se domognu pobedničkog postolja osvojivši srebro i dve bronze. Tokom prethodne godine, dok je još vladala situacija oko korona virusa, osvojili su preko 100 medalja. Ove godine su izuzetno startovali i nastupali skoro svaki vikend, osvojivši pregršt medalja. Nastupi na Kupu regiona, Kupu Srbije, Prvenstvu regiona i Prvenstvu Srbije posebno se vrednuju, gde su takmičari ostvarili značajne pojedinačne uspehe.
Plan za naredni period je do kraja takmičarske sezone odradimo turnire iz kalendara, a od septembra startujemo sa srednjom grupom koja od sledeće sezone kreće na takmičenja, što znači da je plan da dupliramo broj takmičara za sledeću sezonu.
Koji su Vaši hobiji i kako volite da provodite slobodno vreme?
Volim da sam okružena ljudima i da sam ceo dan u pokretu. Za sada mi prija ovaj tempo, gde pored svih obaveza ipak aktivno provodim svoje slobodno vreme. Sport je sastavni deo gotovo svake aktivnosti, gde se trudim da sopstvenu decu usmerim ka zdravim navikama i da sa porodicom provedem svaki slobodan trenutak.
Koji savet biste dali mladim sportistima?
Savet za mlade sportiste je da nema tajne uspeha, jer je to rezultat pripreme, napornog rada i učenja iz neuspeha. Sve što uspeh traži od vas jeste ulaganje vašeg vremena, napora, truda i odricanja. Veliki uspeh i ostvarenje najvećih snova traži od vas sve, celog sebe i svog života. Veličina uspeha jedino je proporcionalna količini vašeg uloga.
