Otvarao je Emilijan Protić brojna avlijska vrata po selima rasutim na Goliji, Javoru i Mučnju, pretvarao škrti jezik zemljaka u neusiljenu i toplu ispovest svedenu na zahteve žanra i stilske norme, usredsređenu na gest, misao ili iskaz kojim se u punoj meri zadovoljava ona neutaživa potreba za živom i blagom ljudskom rečju
Nešto je trulo u državi Danskoj, jer niko danas ne piše kao Emilijan Protić.
Istini na volju, junaci njegovih izabranih reportaža i usputnih zapisa jedva da se pamte i u matičnom okruženju, moravičkim zabitima za koja naš hroničar kaže da su se teško mogla pronaći i na vojnoj karti; „viđene za Ivanjicu“ gledamo na drugim nacionalnim frekvencijama, a svet sve više liči na teretanu Arnolda Švarcenegera.
Ali nije reč o tome, kako kaže jedan nobelovac s trzalicom, vremena se menjaju. Biće da danas ne samo što niko ne piše kao Emilijan Protić, već je malo kome stalo do stare dobre novinarske škole.
O kakvoj „školi“ je reč?
U zapisu „Čika Mihailo“, objavljenom u jednom od majskih brojeva Vesti 1989. godine, lamentirajući nad sudbinom Mihaila Lazovića, prvog i poslednjeg Ivanjičanina koji je sebi i porodici hleb zarađivao testerom, Protić zaključuje: „Jer, priča običnih ljudi, obično je prava priča.“ Ovo kratko i jasno „poetičko načelo“, kojeg se dosledno i s velikim uspehom kod čitalaca Vesti pridržavao, kao da je izašlo ispod čekića Antona Pavloviča. Dobro, ne preterujmo u analogijama, Čehov nije dočekao svog Ždanova, dok je naš dopisnik redovno imao bar dvojicu za vratom, ivanjičkog i užičkog (ime poznato redakciji živih i manje živih veterana).
Tragajući za takvim pričama, Protić je otvarao brojna avlijska vrata po selima rasutim na Goliji, Javoru i Mučnju, pretvarao škrti jezik zemljaka u neusiljenu i toplu ispovest svedenu na zahteve žanra i stilske norme, usredsređenu na gest, misao ili iskaz kojim se u punoj meri zadovoljava ona neutaživa potreba za živom i blagom ljudskom rečju.
Tako su oni koje je istorija prećutala a sudbina najčešće osujetila u nameri da se dokopaju boljeg života svoje mesto pronašli na stranicama Protićevih reportaža, svojevrsnim svedočanstvima vremena kada su put, svetlo i voda bili ideal društvenog prosperiteta. Tkalje i vodeničari, učitelji i školski poslužitelji, petroldžije i pekari, kamiondžije i kondukteri, rudari i telefonisti, čistač gradskih ulica i šivačica koja na košulji otvara rupice što „niza svet“ što „uza svet“ zahvaljjući Emilijanu Protiću dopisuju epohu, daju joj onu koloritnu punoću bez koje bi knjige poput ove predstavljale samo stotinu nijansi ideološkog sivila. Primerice, na to ukazuje i početak opet jednog reportažnog izveštaja s lica mesta: „U ovom vremenu svakojakih čudesa, malih i velikih zvezda, malih i velikih ekrana, šarenih šatri i estrada, malo ko zapaža da tu, odmah pored nas, teče i drugi život.“
Možda je suvišno podsećati na to da se u višedecenijskoj novinarskoj praksi Protić dokazao i kao pouzdan vodič kroz istoriju Ivanjice, počev od vakta kneza Miloša, kada je nastala varoš što je, legenda kaže, po ivama dobila ime. Tako ćemo putujući njegovim reportažnim vremeplovom, od lampi gašnjača do satelitske stanice, saznati kako je moravički kapetan Simo Jaković postavio temelje buduće varoši, ko je doneo prvu loptu u gradić sa tri sokaka i sedam uličnih fenjera, kada je protutnjala prva bicikleta a kada sinula elektrika, zamirisaće olajisane učionice i crvotočne skamije, zaštipaće mirisi požara i barutnih godina… „Sve prođe, samo treba sačekati“, reći će jedan ivanjički mudrijaš.
Protićev rukopis odlikuju smisao za detalj, lapidaran izraz, slikovitost osenčena poetskim realizmom, empatija, vitalistička vizija života uprkos mukotrpnom izmicanju žrvnju istorijskih (ne)prilika, humorno starovlaško „tociljanje“, dobrodušno i bez zadnjih misli… „I neka lekovita tišina između ovih brda“, kao da čujem Emilijana. Hoće da nam kaže da novinskog zanata nema bez književnog alata. Treba mu verovati. Na reč.
Pod nazivom „Sve boje života“, knjigu izabranih reportaža i zapisa koje je Emilijan Protić objavljivao u Vestima priredili su Zoran Jeremić i Zoran Žeravčić, a objavila je ove godine ivanjička biblioteka „Svetislav Vulović“.
