Šarene bombone i liciderska srca. Nekada se lepo živelo i od kolačarskog zanata, zarađivalo, kuća pravila i školovala deca. Momci su tada poklanjali liciderska srca devojkama u znak ljubavi koja bi najčešće bila krunisana brakom. U to vreme sela nisu bila pusta, imala su dosta dece, a zanatlije kovači, pintori, korpari, grnčari bili domaćini poznati u selu po vrednoći i umeću težačkih ruku. Ni danas nema srpskog sela bez starih zanata koji mogu poslužiti i u druge svrhe, etno i turističke i seoskim domaćinstvima predstavljati dodatnu zaradu. Samo treba učiti…
Ima ih i danas, ali sve je manje starih zanata na selu. Nedostaju i mladi kojima bi vrsni majstori preneli svoje znanje, a ukoliko ih ima nisu bogzna zainteresovani zapažanje je jednog od njih. Istina je da bez ovih znanja nema ni budućnosti sela, jer su deo tradicije bez koje je nezaimisliv život na selu.
Korpar Milan Pavić je zanat naučio od svoga oca. Korparstvom se bavi već tri decenije. ,,Na veliko” od pruća pravi predmete bez kojih je nezamisliv seoski ambijent, posebno za etno-sela, potrebe poljoprivrednika, korpe za silažu, kukuruz, a Karan, Ribaševina i Lunovo Selo, cela Lužnička dolina od njega kupuje korpe. I ne samo ona već svaki kraj do koga je dopro dobar glas o jedinstvenom majstoru Milanu.
– Od korparstva može da se živi solidno, ali niko neće da uči! Često držim radionice u Muzeju ,,Staro selo” u Sirogojnu, pletem pred turistima da pokažem kako se radi ovaj zanat.. Molili su me mnogi da nađem nekog da nauči korparski zanat, ali neće niko! Tvrdim da od ovog znata može lepo da se živi. Žao mi je što se mlad čovek odlučuje da radi za minimalac, a neće da uči korparstvo i bude kod kuće svoj na svome – priča nam Milan sa kojim smo razgovarali u Lunovom Selu u društvu njegove supreuge Cice i unuke.
Veliki broj korpi koje isplete od pruća plasira za potrebe zlatiborskog turizma i planine koja je među tri najposećenija turistička mesta u Srbiji.. Nastupao je pet puta u popularnoj ,,Šarenici” i pričao da je ovaj znat potrebno sačuvati od zaborava.
-Ponosan sam na svoje umeće u etno-selu Babina Reka u Aranđelovcu. Takov sela nema nigde u Srbiji! Moje korpe su i u Terzića Avliji u Užicu! Od korpica za hleb, abažure za lustere, pletene starinske ograde za objekte u etno stilu, radim mnogo toga. Imam zasađene svoje vrbe u selu, ali dvadeset godina me zovu iz Ravni, Milićevog Sela, jer održavaju svoje vrbake samo da ja dođem i nasečem pruće da pravim korpe – zbori korpar Pavić. Pripoveda kako je svojevremeno iznenadio i komšiju kada ga je u neverici pitao kome će prodati šezdeset korpi koje je ispleo tokom zime. Sve su unapred imale kupce, a traženo je još!
Udruženje žena ,,Zlakušanke” iz sela Zlakusa često predstavlja svoje ručne radove i domaća jela spremljena u grnčarskim posudama koje su poznate u celom svetu i zaštićene pred UNESKO-om. Devet žena iz ovog užičkog sela udružilo se i na brojnim izložbama i sajmovima predstavlja svojih ruku delo. Jedna od njih Mirka Šunjevarić, žena grnčar kaže da je najbitnije da se što više okupljaju, druže i putuju, upoznaju druge krajeve i običaje i na najleši način predstave svoju Zlakusu.
-Maksimalno se trudim da animiran žene u Zlakusi da pokažu svoje umeće, da se pokrenemo posle korone koja nas je žestoko ,,potopila”. Nekako smo utučeni svim ovim vestima koje gledamo na televiziji, ali ne predajemo se. Zato kada god možemo, žene pozovem da putujemo i pokažemo svoje umeće. Za nas je svako dešavanje značajno, vašar, manifestacija , izložba, sajam – priča nam sitna po građi, ali stamena po govoru Mirka Šunjevarić iz familije poznatih zlakuških lončara.
Grnčarija iz ovog sela poznata je celom svetu, a tajnu izrade dobrog grnčarskog lonca, ćupa ili pržulje stari majstori prenose s kolena na koleno. Međutim, sve je više ovih proizvoda na tržištu, a malo onih sa žigom kvaliteta koji je garant da sud neće pući posle par korišćenja i da je napravljen na grnčarskom točku i pečen na vatri kako treba. Mirku pitamo da li se šta promenilo i da li nelojalna konkurencija posustaje?
– Nije, samo je gore! Sve je više raznog tzv. grnčarskog posuđa na tržištu. Većina kupaca zna šta je original, ali i plagijatori su dovitljivi pa su svi ,,okačili” neki ,,sertifikat”. Kupac neće da čita da li je lonac sa pravim pečatom, da li ima zvaničnu deklaraciju, da li je overena od nekoga. Šta kupca briga, a i cena je povoljnija… Ali kad lonac pukne, onda kaže u Zlakusi nas varaju! – opisuje neke situacije Mirka i dodaje da uporno priča šta je originalan lonac iz Zlakuse. Kaže da žig znači zaštitu proizvoda i da uvek brani prave grnčare iz ovog sela tako da kupcima koji se žale posle štete ukoliko su kupili plagijat kaže ,,Vaša je odluka koji ćete lonac kupiti, i ukoliko ste kupili plagijat nemojte pominjati moje selo Zlakusu kao mesto u kome ne valjaju grnčarski lonci i u kome varaju.
Milovan Tošić iz Lunovog Sela čiji je pokojni deda bio abadžija, a deda i abacija i šnajder slaže se da su i danas glave koje nose šajkaču so srpske zemlje, kako je pisao književnik i slikar Momo Kapor.
– Uz dedu sam naučio zanat pravljenja anterije i šajkače. Zanat izumire i od njega ne može da se živi pa radim druge poslove. Malo je ljudi, osim pojedinih starih na selu koji i danas nose suknene pantalone. Ali izlažem i želim da pokažen šta sve možemo da radimo u našem Lunovom Selu – priča Milovan i dodaje da je pokušavao veći plasman, ali pošto je izrada spora i skupa i sam proizvod ne može da bude jeftin. Problem su i materijali na tržištu, a gotovo je nemoguće naći pravu srmu koja je ranije stizala iz Prizrena, pa se dovijaju zamenom, ali to utiče na autentičnost nošnje.
-Srmu sam video jednom u životu, na gotovim starim jelecima – priča Tošić i dodaje da je ranije više izlagao po vašarima i prodavao svoje proizvode. Tada se pristojno zarađivalo i čak moglo živeti od zanata abadžije. Kriza je uticala, a i korona donela belaj, tako da je bilo manje svetkovina i po selima i gradovima. A i vašari kao tradicionalna seoska okupljanja polako izumiru, ali mnogo nedostaju svakom selu da se ljudi vide, provesele, pitaju jedni druge za zdravlje pa makar svi došli na jedan dan u selo iz grada.
Nekada je nezamislivo bilo videti čoveka bez narodne kape na selu, a sada je retko ko nosi, osim naravno pevačkih grupa među kojima je i “Lunovačka moba” prilikom nastupa koja pevanjem izvika i drugim pesmama pronosi slavu svoga sela. I mladi abadžija koji ne odustaje od pradedinog zanata kaže da je šteta da ga ne prenese na podmladak i da će se potruditi da tako bude.
Lonac
-Kupac neće da čita da li je lonac sa pravim pečatom, da li ima zvaničnu deklaraciju, da li je overena od nekoga. Šta kupca briga, a i cena je povoljnija. Ali kad pukne lonac, onda kaže u Zlakusi nas varaju! – priča Mirka Šunjevarić o šteti koju pravim grnčarima pravi nelojalna konkurencija i plagijatori
Materijal
-Problem su i materijali i na tržištu gotovo je nemoguće naći pravu srmu koja je ranije stizala iz Prizrena, pa se nalazi zamena, ali sve to utiče na autentičnost narodne nošnje, posebno jeleka – priča Milovan Tošić, Lunovo Selo.
Korparstvo
Tvrdim da od korparskog zanata može lepo da se živi. Žao mi je što se mlad čovek odlučuje da radi za minimalac, a neće da uči korparstvo i bude majstor kod kuće i svoj na svome – navodi Milan Pavić.
Projekat: ,,Jako selo – temelj države”
