Ljiljana Ivković (55) iz Lunovog Sela jedna je od seoskih žena koje su pomerale granice poljoprivredne proizvodnje u užičkom kraju. Ova vredna Ariljka iz Radoševa koja je udajom postala Užičanka nastavila je sa suprugom Dobrivojem da unapređuje imućnu kuću Ivkovića čije se gazdinstvo prostire na 22 hektara u Lužničkoj dolini koja može da hrani celo Užice.
Pored toga što što je vrstan povrtar Ljilja je pre svega oslonac kuće, supruga i majka tri kćerke i ponosna baka petoro unučadi. Zaštitni znak njene proizvodnje je boranija „puterka“ čiji kvalitet nikada ne izostaje.
-Tajna je u starinskom semenu koje uporno čuvam i od koga pored Lužnice raste najbolja boranija. Hibridi me ne interesuju i nisu za to. Povrtnjak je na obali reke i nema problema sa navodnjavanjem, rade pumpe i boranija ima vode – priča Ljilja koja ne zaboravlja da pomene da je povrtarski zanat nasledila od svekrve koja je pre nje četrdeset godina držala tezgu na užičkoj pijaci, pa i na staroj kod hotela „Zlatibor“.
Pored proizvodnje povrća na otvorenom, u plastenicima sa zaštitnim mrežama, ne zapostavlja stočarstvo zbog stajskog đubriva i trenutno drži tri krave mada ih je ranije imala pet. A tu je i malina koju Ivkovići gaje na oko dvadeset ari. Prognoze da hrane neće biti dovoljno u svetu sve su učestalije. Vrhunski poljoprivredni proizvođač iz Lužničke doline slaže se da će biti teško, a razloge vidi u promeni klime.
-Ljudima je nemoguće raditi na 50 stepeni, a kamoli biljkama. Kao neposredni proizvođač svake godine vidim da ima sve manje prinosa, a samim tim i hrane. Ne zbog toga što seljak manje proizvodi ili manje ulaže, već jednostavno su temperature neizdržive, posebno ove godine, jer iznad 33 stepena biljka ne može da radi – jada se Ljilja i svedoči da klima nije kao što je bila nekada i da suša odnosi znoj seljaka. U Lužničkoj dolini su
imali i poplavu 13. juna baš kada je trebalo saditi papriku, posle čega kiša nije pala tri meseca tako da će rod sigurno podbaciti. Kaže da su ulaganja uvećana nekoliko puta i da je kilogram veštačkog đubriva skočio sa prošlogodišnjih 42 na 120 dinara, a treba i gorivѕ za pumpe, najlona, mreža, preparata, i sve je skuplje nego lane. Navodi da proizvodnju održava volja za radom i ljubav prema biljkama, a da se često rad seljaka ne računa.
– Međutim, nisam se nikad pokajala što sam ostala na selu. Ne volim grad, ali zato prirodu i biljke obožavam. Kada želim da se odmorim idem na Zlatibor, a ne na more. Samo da je zeleno, šetam pored jezera, odem do spomenika i lepo mi je – priča Ljilja koja upozorava da žena na selu sebi mora priuštiti odmor, otići u banju, družiti se što nije bilo svojstveno
starijoj generaciji žena na našem selu. Ona napominje da se sve može kad se hoće i da ukućani naizmenično rasporede za odlauzak u banju.
-Ako odmor i druženja sebi ne priuštimo zašto živimo? Volim da idem na izlete, evo spremam se na „Kupusijadu“ u Mrčajevce, a bila sam nedavno u Stopića pećini – zbori Ljilja uvek nasmejana i vedrog duha i poručuje da više pažnje treba posvetiti seoskim ženama i u medijima zastupiti poljoprivredne teme koje su na televiziji prisutne „u par emisijica“.
Posebno ističe aktivnosti Ženskog centra Užice i organizaciju radionica i druženja za Novu godinu, Osmi mart, RRA Zlatibor i zadrugu „Zdravčica“, prijeme povodom Svetskog dana seoskih žena u Gradu Užicu, Poljoprivrednu školu u Požegi Centra za organsku poljoprivredu iz Užica čija predavanja redovno pohađa…Kaže samo da je toga više, da živi
ono što je započeto i tradicija ne prekine. Miholjski susreti sela u Lunovom Selu i te kako su dobrodošli i na njima neće izostati.
Za svakog od nas, pa i za Ljilju postoje u životu trenuci nezaborava. Pored rođenja svoje dece i unuka za nju je to bio trenutak kada je u Narodnom pozorištu primila najviše gradsko priznanje za oblast poljoprivrede povodom 9. oktobra Dana grada..
-Moji su tada bili u svečanoj sali i prisustvovovali ceremoniji. Nemojte me pitati kakav sam osećaj imala kada sam izašla na binu i primila plaketu. Ja, koja svakog dana radim sa zemljom imala sam utisak da mi od treme tlo izmiče pod nogama. I mi sa sela bili smo ravnopravni sa drugima, intelektualcima, naučnicima i neko je primetio i naš i moj rad – seća se Ljilja večeri kada su iskrile suze radosnice u godini kada je ostvarila rekord prevalivši preko ruku 30 tona svežeg povrća. U vremenu krize i kupovine na 300 grama i na pijaci u Užicu kao verujuća Ljilja Ivković uvek daruje mušterije uz reči „da mi bolje rodi“, jer zna da će se dobro dobrim vratiti svesna da kao jedna od seoskih žena posebno u ovom vremenu radi izuzetno važan posao za Srbiju.
Šta je jako selo?
Jako selo jeste tamo gde ima ljudi i radne snage. Lunovo Selo je oduvek bilo povrtarski kraj, ali sada u manjoj meri nego što bi se moglo. Ima mnogo ljudi koji su prestali da se bave povrtarstvom i zato je manje hrane iz naše doline. Odlazi nam omladina. U školi sada ima 30 đaka u kombinovanom odeljenju. Dobro je što u selu imamo ambulantu, poštu, dve prodavnice, kafić, frizerski salon, benzinsku pumpu, a šalimo se da samo banku nemamo! Imamo i nekoliko firmi. „Pino art“ koji pravi kupatilski nameštaj zaposlio je mnogo mladih ljudi, imamo firmu koja pravi varjače i košnice, „Oleksovu“ plantažu borovnica. Ipak, voleli bismo samo da nam je više mladih u selu. Navikla sam tako.
– Sa moje tezge se uvek odnese 10-15 kilograma robe koju poklonim. Uvek više, nikad manje. Navikla sam tako i prosto kažem „da mi bolje rodi“. Drugačije su i potrebe. Ako žena živi sama i pravi đuveč i kaže mi 300 grama boranije, ja to razumem. Najvažnije je da na pijac donosim ono što jede i moje unuče. Bila bi grehota da je drugačije…
Sam svoj gazda
– Zadovoljna sam svojim životom. Imam slobodu i svoj sam gazda. Kad se radi radi se, ali kada hoću da odmorim mogu to sebi da priuštim – kaže Ljilja Ivković.
„Par emisijica“
Poručuje da više pažnje treba posvetiti seoskim ženama i u medijima zastupiti poljoprivredne teme koje su na televiziji prisutne „u par emisijica“.
– Malo je više agrarnih tema u javnosti ove godine, ali samo zbog krize i straha od nestašice hrane, dodaje ona. Tek se sada vidi koliko je hrana važna, jer odakle je uvesti, iz koje zemlje kada se svako bori za sebe – smatra ona.
