-Objavljivanje arhivske građe je taj vrhunski oblik zaštite jer ono što se objavi u
nekoliko stotina primeraka zauvek je sačuvano-ističe dr Miroslav Perišić,
direktor Državnog arhiva Srbije.
Državni arhiv Srbije već godinama pravi izložbe o značajnim ličnostima iz istorije naše književnosti, kulture, politike…Te izložbe se tradicionalno održavaju u dvorištu Arhiva u Beogradu i traju po godinu dana obično povodom rođenja ili smrti neke od tih ličnosti.
– Izložbe smo nazvali Podsećanja jer je ideja da podsetimo na te ličnosti, tako da je i izložba o Meši Selimoviću napravljena sa ciljem da bude u Beogradu, ali da je vide i drugi gradovi u Srbiji. Nedavno je Užice zahvaljujući Istorijskom arhivu i direktoru Željku Markoviću, posle Tršića među prvim gradovima poželelo jednu takvu izložbu koju je videla užička publika u okviru Jugoslovenskog pozorišnog festivala, rekao je za „Vesti“ dr Miroslav Perišić, direktor Državnog arhiva Srbije.
Kako ocenjujete rad lokalnih arhiva i šta biste izdvojili za Istorijski arhiv Užice?
U Srbiji ima 36 arhiva koji su u matičnosti Državnog arhiva Srbije, a ukupno ih ima oko 40 računajući i arhive Srpske akademije nauke i umetnosti, Srpske pravoslavne crkve, Arhiv Jugoslavije koji je nezavisna ustanova zbog međunarodne sukcesije, zatim Vojni arhiv, Diplomatski arhiv Ministarstva spoljnih poslova. Istorijski arhiv Užice je jedan od tih 36 i više puta sam isticao da spada u krug najboljih arhiva. Pre svega, po uslovima rada jer arhivi uvek muče muku sa prostorom, sa smeštajem arhivske građe i sa čestim nerazumevanjem lokalnih samouprava. Užički Arhiv je u vrhu po prostoru i uslovima za smeštaj, po angažovanju, aktivnostima a ima i jednu od najbogatijih izdavačkih delatnosti kada se uporedi sa ostalim arhivima u Srbiji. Posebno, arhivi su ustanove koje osim što stručno čuvaju i održavaju arhivsku građu, zapravo imaju dokaze da svi mi postojimo kao država, narod i pojedinci. Ali arhivi moraju da neguju i vrhunski oblik zaštite arhivske građe. Objavljivanje arhivske građe je taj vrhunski oblik zaštite jer ono što se objavi u nekoliko stotina primeraka zauvek je sačuvano.
Na osnovu zakonske procedure lokalni arhivi bi trebalo da budu na državnom nivou, a zašto to nisu?
Sada imamo dva modela, jedan je važio do 2003.godine kada su bili u nadležnosti republike, a zatim su morali, nažalost, da pređu na lokalnu samoupravu i od tada kreću loši dani za arhive. Sve zavisi od toga da li gradonačelnik ili opštinska uprava u nekom gradu imaju razumevanje i znaju šta su arhivi, do toga da imate sredina gde jednostavno se to tretira kao neka zgrada gde se čuva neki stari papir. Tako da sad imajući u tom iskustvu oba modela mi smo sasvim sigurni da je ovaj prvi model kao državne ustanove najbolji, jer arhivi nisu samo kultura oni su i država. Uspeli smo da se izborimo da to uđe u Zakon o arhivima, međutim, zakonodavac je rekao kad se steknu uslovi. I sada je ta faza kada mi moramo angažovanije i kao rukovodioci arhiva i Arhivističko društvo Srbije da nastupimo da bi se što pre primenio i taj član zakona. Pokrenuli ste sređivanje arhivske građe Srpske pravoslavne crkve.
Šta biste izdvojili?
Mi smo krenuli da ih sređujemo i da vršimo zaštitu arhivske građe. Na zvoniku Crkve Svetog Marka bilo je šest šlepera crkvene arhivske građe za koju Patrijaršija nije znala. Ja sam upoznao počivšeg patrijarha Irineja sa tim i od tog trenutka se krenulo angažovanije da se ta arhivska građa sređuje, stručno smo pomogli, u međuvremenu je formiran Arhiv Srpske pravoslavne crkve, dobio je i zgradu. To se odvija bržim tempom sada da bismo imali formiran Arhiv Srpske pravoslavne crkve sa arhivskom građom, čitaonicama, depoima kao i svaki drugi arhiv. Drugi pravac našeg angažovanja je sređivanje crkvene arhivske građe van granica Srbije i to je deo strateškog projekta Državnog arhiva da sređujemo građu srpskog porekla pri našim eparhijama, crkvenim opštinama, crkvama i manastirima. Već smo napravili neke rezultate u Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini u Trstu, zatim u Dubrovniku, Beču, Sentandreji, počeli smo posao i u Londonu pri našoj crkvi, a uskoro će grupa arhivista biti u Crnoj Gori. Ono čime nisam zadovoljan je što nemamo mogućnosti da se duže boravi i da imamo veći broj stručnih ljudi koje bi mogli da angažujemo samo na tim poslovima. U nekim sredinama u Hrvatskoj i Bosni to su sada urgentni poslovi jer postoji bojazan da se ti dokumenti ne čuvaju na odgovarajući način, propadaju, tako da možemo da ostanemo bez najstarijih dokumenata koji su zapravo dokaz da su postojali Srbi na tim prostorima.
Na čemu posebno insistirate?
Arhivi su ustanove svih nas. Svaka strategija kulturne politike treba u prvoj svojoj rečenici da glasi: ,,Moramo prvo da zaštitimo sve ono vredno što smo nasledili, jer to
je garancija da će biti zaštićeno i ono vredno što danas nastaje“.
ARHIVSKA GRAĐA BIA
Postoji veliko nerazumevanje šta su arhivi i arhivska građa. Državni arhiv Srbije od 2004. godine prima arhivsku građu službi bezbednosti koju predaje Bezbednosno – informativna agencija (BIA) i postoje dve vrste te arhivske građe. Jedno su zbirke dokumenata a drugo su personalna dosijea. U Državnom arhivu Srbije postoji oko 80.000 personalnih dosijea i koji nisu dostupni za istraživače, zato što odlukom Ustavnog suda iz 2003.godine ta materija mora da se reguliše posebnim zakonom.Taj zakon nije donet i do donošenja zakona su nedostupna, a Državni arhiv mora da postupa po zakonu. Ova druga vrsta građe su zbirka dokumenata i od 2009.godine su otvorena za naučno- istraživačke svrhe.
Istoričari iz Instituta za savremenu istoriju su započeli čitavu jednu kampanju protiv Državnog arhiva Srbije jer mnoge od tih stvari ne razumeju.Oni smatraju da sam ja prepreka ili Arhiv tome da ta građa koja je otvorena za naučno-istraživačke svrhe bude otvorena i za građane. Nažalost,to nije moguće iz više razloga, a najpre što je sa izvesnog broja tih dokumenata Vlada skinula oznaku poverljivosti. Državni arhiv mora da poštuje i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. To znači da moramo da minimizujemo određene osetljive delove dokumenata koji se tiču nečije privatnosti i to nije specifičnost naša, tako je u svim arhivima u svetu. Postoje kolege koje su istraživale u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu, pa više je zatamnjeno nego što je ostalo da se pročita na dokumentima. Zato se kod nas, pre svega, radi o nerazumevanju materije i zakonskih okvira. Moralno pravo svakog građanina o kome je nekadašnja služba vodila neke beleške da ima uvid u to. Ali kao istoričar moje mišljenje je da treba da se proširuje ta izvorna osnova i da budu u mogućnosti da to istražuju, ali kao direktor Državnog arhiva dužan sam da upoznam javnost da osim modaliteta kako bi se to uradilo i zakona, arhiv onda mora da dobije prostorna proširenja, kadrovska pojačanja, tehnološku opremu. Primera radi, ako postoji samo jedan zahtev za dosije, a imamo ih 80.000 koja će onda čitaonica to da primi, koji će arhivisti to da opsluže, ako imamo u vidu da je jedan dosije po nekoliko hiljada strana, koji treba da se kopira pa da se vrši anonimizacija. To je jedan veliki posao koji ne može da se uradi preko noći i to je stvar države i političke volje. Državni arhiv Srbije radi po zakonu, a kada on bude promenjen onda ćemo tako raditi. Neki istoričari misle da zakon je jedno, a da praksa može da bude drugačija. Nažalost, ne može-istakao je direktor Perišić.
Dragica Cvijović
