Biljić je morao sam da dolazi do uspešnog razrešenja svih problema koje zahteva jedna slika. Izvlačio je najdublje genetske linije lavirinta istinskog dara, talenta.
Ko je u stvari Vladislav Biljić? Novinar, pisac, kulturni poslenik ili nadasve – slikar. Jednom rečju, slobodno se može reći, njegov teren je ono što je lepo, poetično, produhovljeno, neobično, ali pre svega, potraga za istinom. Međutim, iako je integrisan u sve te „lepotinje“, Biljić je sebe najviše dao u slikarstvu. On je umetnik sa velikim sentimentom, a njegovo energetsko čvorište je likovna oblast. Koliko je moguće prodreti u njegovo dušu, on samom sebi nije voljan da prizna. Čini se da tkivo stvaralaštva koje se u njemu mrvi čini balans između očekivanog i ostvarenog pa je prijatno iznenađenje više za njega nego za druge.
Na maloj retrospektivi u Galeriji Ustanove „Kultura“ u Bajinoj Bašti izloženo je pedesetak radova manjih dimenzija, a po redu to je 14. samostalna izložba počev od 1980. godine. Integrisane kompozicije na njegovim platnima više daju utisak školovanog (akademskog) umetnika nego autodidakta. Školovane umetnike u okviru raznih predmeta uče i „razglabaju“ sve komponente teorije forme počev od zlatnog preseka, kompozicije, harmonije, kontrasta, oblika, veličine, strukture i svaki likovni element ponaosob. Biljić je morao sam da dolazi do uspešnog razrešenja svih problema koje zahteva jedna slika. Izvlačio je najdublje genetske linije lavirinta istinskog dara, talenta. Na izložbi su radovi, po nekoj gruboj odrednici, podeljeni u tri celine.
Prva celina od petnaestak slika, nastala od 1980. do 1985. godine, izražena je sa komponentom nadrealizma, ali naravno na osoben način. Kompozicije su ubedljive, kolorit je u dosluhu sa temom. Međutim, tema prati planetarne, opšte poznate nedaće, te one koji vide na slikama samo „cveće“, neće im se mnogo dopasti. Ovakav ili sličan pristup u slikarstvu je poznat još u renesansi, a kasnije su ga razvili Boš i Brojgel, a u savremenom svetskom talasu još i Munk, Šagal, Dali i drugi. Kodnas je najbliži stilski, idejno i koncepcijski poznati beogradski slikar Branko Dimić. Da je Branko počeo pre Biljića, moglo bi se reći da je uticao na njega, a obrnuto se ne zna.
Druga celina je po broju radova najzastupljenija. Ovo je vremenska elaboracija, neprevaziđena ideološka konotacija: često su sakrivene poruke lokalnog karaktera. Tu ima satire, ironije, podsmeha, istorijskih nadahnuća, ali ipak najviše domanovićevske „retorike“. Inače, dobro su oslikane sve kompozicije, koloristički briljiraju, daju efektan dojam, te često temu skrivaju. Ako niste iz Bajine Bašte, nećete ni znati o čemu se radi pa će vam biti potreban „prevodilac“. Treća celina odnosi se na pejzaž: poznati predeli Bajine Bašte, gradski motivi i, naravno, poznata kućica na Drini. Slike ovog ciklusa majstorski su oslikane sa snažnim koloritom. Sve slike su ukusno uramljene i svako bi poželeo da ih ima u kućnoj kolekciji.
Tekst: Mr Dragan Dimić, muzejski savetnik u penziji
Foto: Privatna arhiva i Vladislav Biljić
