Osim misije koje svako narodno pozorište ima u svojoj sredini, Narodno pozorište u Prištini ima poseban značaj u kulturološkom smislu, s obzirom na okruženje stalne i konstantne ugroženosti i jezika i kulture, pokušaja preotimanja, ali i u psihološkom smislu, jer je to pružanje neke vrste utehe ljudima koji zaista žive u geto zajednicama i kojima je pozorište dašak nečega što bi trebalo da liči na normalan život koji su izgubili, kaže Predrag Radonjić.
Narodno pozorište u Prištini sa sedištem u Gračanici izvelo je 10. marta na sceni Narodnog pozorišta Užice predstavu „Usud po Grigoriju“ Miloša Latinovića u režiji Branka Popovića. To je bio povod da razgovaramo sa direktorom ovog pozorišta Predragom Radonjićem, rođenim Užičaninom, koji je postavljen za direktora ovog pozorišta 2017. godine, a neraskidivo je vezan za Kosovo i Metohiju od 1990. godine kada je u Prištini upisao fakultet.
Narodno pozorište u Prištini sa sedišetem u Gračanici osim na Kosovu i Metohiji, izvodi svoje predstave i širom Srbije. Na primer, predstava „Usud po Grigoriju“ Miloša Latinovića u režiji Branka Popovića, do sada je izvedena u brojnim pozorištima u Srbiji, došli ste i u užičko pozorište, a već sutra ste u Kragujevcu.
– U planu je da izvedemo i ovu predstavu u mnogim mestima širom Srbije. Trudimo se da svoj rad predstavimo i šire. Na Kosovu i Metohiji nastupamo ne samo u Gračanici gde nam je privremeno sedište, već i u svim mestima gde ima naše publike, u svim domovima kulture i ne samo u njima nego i u dvorištima povratničkih kuća, portama crkava i manastira, školskim dvorištima i učionicama. Praktično, svuda gde možemo da odigramo predstavu, idemo kod naše publike, koja je, na žalost, na Kosovu i Metohiji raštrkana i u malom broju, ali obavljamo misiju igranja prvenstveno za njih, a potom, imamo „premijeru“ u Beogradu, te onda nastojimo da nastupimo i u drugim centrima u Srbiji kao što je Kraljevo, Kragujevac, Kruševac, Užice.
Kako doživljavate ovo gostovanje u Užicu, s obzirom da ste rođeni Užičanin?
– Dolazak u Užice nije gostovanje, već povratak u moj rodni grad. Za mene je to uvek posebna radost, jer dolazim među svoje ljude, a istovremeno, osećam tremu i opterećenje, razmišljam kako će članovi mog pozorišta biti ovde primljeni, kako će se osećati i da li će se užičkoj publici svideti naša predstava. Inače, za Kosovo i Metohiju vezan sam od kada sam posle odsluženja vojnog roka, 1990. upisao fakultet u Prištini. Do sada sam se bavio i novinarstvom, dokumentaristikom, uradio sam igrani film, da bih na kraju došao do pozorišta, prvo kao pomoćnik direktora, a sada i kao direktor pozorišta. Tako sam veći deo svog života do sada proveo na Kosovu i Metohiji.
Predstavite nam ukratko istoriju Narodnog pozorišta u Prištini?
– Nomen est omen (Ime je znamenje). Narodno pozorište u Prištini koje je od osnivanja menjalo svoje ime, od Oblasnog i Pokrajinskog narodnog pozorišta do ovog sadašnjeg koje je ustanovljeno 1994. godine, pratilo je sudbinu Atonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Osnovano je prvo u Prizrenu 1946, pa je 1947. prestalo da radi, a onda je 1948. godine nastavilo da radi u Prištini i ta godina se zvanično i uzima kao početak rada ovog pozorišta. Prvo je formirana srpska drama, jer albanskih glumaca i reditelja tada nije ni bilo, da bi godinu dana posle toga, srpski glumci i reditelji okupili albanske glumce amatere i formirali albansku dramu, potom su namenski u Beogradu školovani albanski kadrovi, glumci, reditelji, kostimografi, scenografi. Sedamdesetih godina albanska drama je počela da potiskuje srpsku dramu, da je gura u zapećak, da bi devedesetih, do samog rata, do 1999. godine, Narodno pozorište u Prištini uspelo da opstane kao jedna od retkih multietničkih institucija, na šta smo ponosni. Poslednja izvedena predstava u srpskoj drami bila je „Porodične priče“ Biljane Srbljanović u režiji Nenada Todorovića, a dve sedmice pred bombardovanje igrana je i jedna predstava na albanskom jeziku. Od tada, od bombardovanja, glumci Narodnog pozorišta u Prištini kao i sav srpski narod i praktično sve institucije, primorani su da napuste Prištinu, a poznato je zbog čega su morali da odu. Tako je pozorište bilo u nekoj vrsti privremenog stanja, održavalo se da se ne ugasi, da bi odlukom Vlade Republike Srbije 2004. godine obnovljen rad u njemu na čelu sa Nenadom Todorovićem. Prvo je bilo smešteno u dvosobnom stanu u Leposaviću u jednoj zgradi, potom, u jednoj kući na obodu Kosovske Mitrovice, da bi konačno, 2014, u vreme ministra Ivana Tasovca, bilo preseljeno u Dom kulture u Gračanicu koja administrativno i pripada području grada Prištine. Tako da smo se, uslovno rečeno, vratili kući. Međutim, apsurd je da smo iz zgrade koju smo izgradili i u kojoj smo stvorili i srpsku i albansku dramu, isterani i u nju nam nije dozvoljen pristup.
Koliko sada Narodno pozorište u Prištini ima zaposlenih, koliko je članova glumačkog ansambla i kako ste ga stvarali kada je počela obnova pozorišta?
– Deo zaposlenih se održao do 2004. i bili su spremni da nastave da rade, a od glumaca bilo je njih nekoliko od kojih je do danas ostalo dvoje, Branko Babović i Anika Grujić. Na Nenadu Todoroviću, tadašnjem direktoru, bila je obaveza da popuni pozorište ljudima. Uvek se nastojalo da to pretežno budu ljudi koji su rodom sa Kosova i Metohije ili bar da su završili prištinsku Akademiju. Želeli smo da zadržimo konekciju sa tim našim izvorištem, Kosovom i Metohijom, ali smo bili otvoreni, kao i sada, za sve mlade i talentovane ljude koji žele da rade u našem pozorištu. Sada imamo oko 45 ukupno zaposlenih od kojih je 14 stalno zaposlenih glumaca, a imamo i nekoliko angažovanih po ugovoru.
Šta čini vaš repertoar, koliko godišnje pripremite premijera?
– Varirao je broj premijera koje smo godišnje pripremali, ali u poslednjem periodu smo došli do četiri predstave godišnje. Što se tiče repertoara, kao i svako drugo narodno pozorište i Narodno pozorište u Prištini mora da odgovori određenim zahtevima, da u okviru svog repertoara ima i ono što je tradicionalno, ali i klasično, kao i moderno i avangardno, a da povremeno napravimo i iskorak u eksperiment. Da bi ovi zahtevi bili ispunjeni, potrebno je tri do četiri godine rada. Mi se trudimo. Evo, poslednju predstavu „Ona koja raspušta vojske“ uradili smo po Aristofanovoj „Lizistrati“ , a u režiji Bobana Skerlića, zatim, tu je „Usud po Grigoriju“ savremenog pisca Miloša Latinovića, u režiji Branka Popovića, zatim „SumLJivo lice“ Branislava Nušića, u režiji Milana Neškovića. Nastojimo da sve to vežemo za savremenu tematiku života na Kosovu i Metohiji, da li će to biti direktno pisano sa tom namerom kao što je „Hotel Kosovo“, tekst i režija Nenad Todorović, ili će se komad prilagoditi uslovima.
Finansije su izuzetno važan faktor koji opredeljuje repertoar svakog pozorišta. Na koji način realizujete planove i koliko su oni odraz želja i težnji menadžmenta pozorišta?
– Uz Narodno pozorište u Beogradu mi smo još jedino pozorište u Srbiji koje je direktno pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture. Na taj način, naša pozicija je specifična i ona je dobra što se tiče redovnih zarada zaposlenih, pokrivanja materijalnih troškova funkcionisanja, ali sam iznos sredstva za pripremu novih predstava čini mi se, da nije još na nivou potrebnom za rada jednog pozorišta takvog značaja. Međutim, i to se popravlja. Vidimo da se iz godine u godinu, malo po malo, povećava taj naš, inače, veoma skromni programski budžet. Na druga sponzorstva ne možemo da računamo zbog nedostatka srpske privrede na Kosovu i Metohiji.
Kakvi su uslovi u kojima radite u Gračanici?
– Što se tiče Gračanice, uslovi su vrlo korektni. Iz godine u godinu uz podršku Ministarstva kulture mi smo pomalo dograđivali prostor koji smo dobili od Doma kulture Gračanica na korišćenje. Trenutno se grade prostorije za glumce, garderobe i slično. Naši glumci su se presvlačili u ruševinama mnogih domova kulture, a uz baterijske lampe ili uz pomoć svetiljki na upaljačima su se šminkali. Sada imamo elementarne uslove koji možda nisu na nivou, recimo, užičkog pozorišta, ali su korektni. Gračanica je malo mesto, ima salu od 450 mesta i posle premijere i prve reprize, predstavu igramo u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Leposaviću i u drugim mestima na Kosovu i Metohiji. Posle toga u drugim delovima Srbije pa nadalje. Idemo publici u susret.
Koja je misija ovog pozorišta?
– Osim misije koje svako narodno pozorište ima u svojoj sredini, a to je pre svega očuvanje nacionalne kulture, tradicije i njeno osavremenjivanje, čuvanje jezika, pozorište na Kosovu i Metohiji ima poseban značaj u kulturološkom smislu, s obzirom na okruženje stalne i konstantne ugroženosti i jezika i kulture, pokušaja preotimanja, ali i u psihološkom smislu, jer je to pružanje neke vrste utehe ljudima koji zaista žive u geto zajednicama i kojima je pozorište dašak nečega što bi trebalo da liči na normalan život koji su izgubili.
Kako aktuelna politička situacija utiče na rad pozorišta?
– Srbi na Kosovu i Metohiji uvek su bili manje-više uz vlast koja god da je. To je sasvim normalno u rubnim područjima i nije nikakav specifikum Kosova i Metohije, tako je u bilo kojoj državi na svetu. Nadamo se da se neke stvari, koje nam se stalno nagoveštavaju da će se dogoditi, ipak neće dogoditi. Verujemo i borimo se za to da se ne dogode. Lično i profesionalno Kosovo i Metohiju doživljavam kao deo Srbije isto kao i toplički ili bilo koji drugi kraj i u skladu s tim radim i ponašam se, ali ne možemo da prenebregnemo činjenicu da su vlasti na terenu neke druge, tuđe, koje nas ne priznaju, koje traže naše gašenje, koje traže da ne postojimo, navode da kao paralelna institucija Vlade Republike Srbije nemamo šta da tražimo na „njihovom Kosovu“. Oni smatraju da je to njihova teritorija i da nijedna institucija Vlade Republike Srbije ne sme da postoji tamo. Sa tim se nekako nosimo. Uvek je teško kad god prelazimo administrativnu liniju, kao što se desilo i danas kada smo dolazili u Užice, imamo probleme, ne priznaju naše pečate, dokumenta. Problemi su svakodnevni, ali mi uprkos tome ne odustajemo. Dokle ćemo moći, videćemo.
Šta trenutno pripremate, a šta je još u planu u narednom periodu?
– Planirali smo premijeru predstave „Kasica prasica“ Ežena Labiša, u režiji Ksenije Krnajski 22. marta u Gračanici. Nadamo se da ćemo ovaj rok moći da postignemo, a za jesen planiramo da radimo predstavu „Top je bio vreo“ Vladimira Kecmanovića koju bi trebalo da režira reditelj našeg pozorišta Nenad Todorović.
Posle završenog fakulteta radili ste u Užicu i kao bibliotekar, potom profesor u nekoliko srednjih škola, a pre nego što ste postavljeni za direktora Narodnog pozorišta u Prištini, bili ste novinar i urednik RTV KIM, ali ste i pisali. Objavili ste nekoliko zbirki pripovedaka i kratkih priča. Dobili ste i značajne nagrade, „Laza Lazarević“, „Srpsko pero“, „Vidovdansku povelju“, ali i nagradu „Milutin Uskoković“ koju dodeljuje užička Narodna biblioteka za najbolju neobjavljenu pripovetku napisanu na srpskom jeziku. Da li imate vremena za pisanje?
– Na žalost ne. Doduše, pisao sam, ali nisam došao do toga da to i objavim. Nadam se da ću u dogledno vreme objaviti knjigu. Sticajem i spoljnih okolnosti, ali i nekakvih mojih unutrašnjih nemira i lutanja, jedno dugo vreme, skoro dvadeset godina sam se udaljio od pisanja. Međutim, čini mi se da ponovo počinje da vri u meni, imam dosta materijala koji je još uvek neuvezan kako treba, ali se nadam da će doći momenat kada ću i to završiti.
Reditelj ste i brojnih dokumentarnih filmova. Koje ste teme obrađivali?
– Svi dokumentarci koje sam radio vezani su ili za ljudska prava ili za kulturnu baštinu na Kosovu i Metohiji gde sam živeo. Čime bih se bavio ako ne položajem mog naroda i kulturnom baštinom koja je tamo najugroženija? Srpska etnička zajednica je dakle najugroženija u Evropi, a srpska kulturna baština pod zaštitom Uneska ubeležena je kao ugrožena kulturna baština. Zato mi je bila i dužnost, da prema mogućnostima i sposobnostima kojima sam raspolagao iskoristim da to i zabeležim i ispratim. Uradio sam osam dokumentaraca, oni su i sada vidljivi, neki su prikazani i na festivalima, a tri na RTS-u kao i jedan važan serijal o crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji od osam epizoda.
Režirali ste po svom scenariju i dugometražni igrani film „Sporazum“ koji je bio prvi srpski film potpuno snimljen na Kosovu i Metohiji posle 1999. godine?
– Film je nastao kao neka vrsta supstitucije svega onoga šta mi se izmešalo u životu, i pisanja, i iskustva, i domunentaristike, i novinarstva… Došao sam do jedne zanimljive priče o srpskom povratniku na Kosovu i Metohiji, i o tome šta mu se sve dogodilo prilikom njegovog pokušaja vraćanja na Kosovo, i, naravno, sve to značajno modifikovao. Film je, takođe, bio na festivalima, prikazan je na RTS-u. To je jedan mali film, priča koja nije obojena nikakvom etničkom mržnjom ali jeste očajem zbog nje, koji jednostavno ukazuje na ono što se dešavalo. Albanci su takođe, pretrpeli veliki bol na Kosovu i za veliki deo tog bola smo i sami krivi. Međutim, posle rata su bivše žrtve postali dželati. To se ovde kroz istoriju tako samo smenjuje i iz tog kruga kao da nema izlaska. Ali da ostanemo pri Andriću: „Krive Drine nećemo nikada ispraviti ali ne smemo prestati da ih iispravljamo“.
Šta je to što Vas tako čvrsto veže za Kosovo i Metohiju?
– Imao sam rodbinu po majci na Kosovu, koja se morala odseliti posle bombardovanja van Kosova, a kod njih sam još kao dete odlazio tokom raspusta. Onda sam u Prištini upisao i i fakultet, ali nikada nisam pomislio da ću ovako dugoročno biti vezan za Kosovo. Međutim, sticajem okolnosti, 2001. godine, moj prijatelj Živojin Rakočević, književnik i novinar koji je sada i predsednik UNS-a, pozvao me da mu pomognem u osnivanju nekoliko medija na srpskom jeziku u seoskim sredinama, jer su svi gradovi bili očišćeni, gotovo sve redakcije su nestale, pogotovo južno od Ibra, i nije bilo nikakvih izvora informisanja. Mi smo krenuli da stvaramo mrežu dopisnika iz Lapljeg Sela, Čaglavice, Kosovske Kamenice, Goraždevca… Posle toga sve se počelo odvijati samo od sebe. Srećete brojne ljude sa zanimljivim pričama, a kada obiđete sve manastire ponovo, vi ih doživite na sasvim drugačiji način i osetite njihovu moć i snagu koju do tada niste osetili u toj meri, sve vas to čvrsto veže i ostanete tu gde jeste. To mi je najbolja životna odluka koju sam doneo. Ne bih to hteo preterano da mistifikujem, ali verujte mi, ko god je iole malo ozbiljnije upoznao Kosovo i Metohiju, svako će vam reći da ga njemu vuče neka jaka snaga.
