– Nadam se da će i drugi shvatiti kakva je privilegija i čast imati novine i radio koji toliko postoje, koji su uspeli da odole ratovima, promenama u društvu, a ponajviše ekonomskim izazovima – kaže Vladimir Milanović.
Nedeljnik „Vesti“ 1.oktobra obeležava pune 82 godine od prvog broja. Od maja ove godine Vi ste direktor medijske kuće „Vesti i radio“. Da li je samim tim i veća odgovornost s obzirom na dugogodišnju tradiciju?
– Kada sam radio u ovoj medijskoj kući bio sam ponosan na tradiciju koju imaju i novine i radio, ali sam na to gledao kao na nešto što se podrazumeva. Sada kad sam direktor, shvatam tu odgovornost i šta bogata istorija i uloga ova dva medija imaju u gradu i kod stanovništva. Nadam se da će i drugi shvatiti kakva je privilegija i čast imati novine i radio koji toliko postoje, koji su uspeli da odole ratovima, promenama u društvu, a ponajviše ekonomskim izazovima.
U ovoj medijskoj kući već duže vreme radi malo novinara. Koja je vizija daljeg rada i funkcionisanja nedeljnika?
– Kada ljudima iz struke kažem da tri novinara prave novine, ne veruju. Našoj redakciji nedostaje još ljudi, osim novinara, potrebni su nam marketing menadžeri, voditelji na radiju, prezenteri vesti… Finasijska situacija diktira broj zaposlenih, ali postoji deficit kadrova i na tržištu. Malo je mladih koji bi se bavili ovim poslom. Danas biti novinar nije samo napisati tekst, već on mora posedovati i druge sposobnosti. Za našu redakciju novinar mora da zna razliku između teksta za radio, portal i novine, jer posedujemo sva tri medija. Mora biti kompleksan, mora i da ume da napravi dobru fotografiju, snimi kvalitetan ton i da pročita vest na radiju.
Kako se finansiraju „Vesti“ i Radio Užice? Za mnoge je to nepoznanica i smatraju da mediji nešto „dobijaju“ od države?
– Isključivo na tržištu i mi kao mediji ništa ni od koga ne dobijamo već se takmičimo u surovoj tržišnoj utakmici na jednom malom ekonomskom tržištu. Imamo konkurenciju i lokalnih i republičkih medija koji su veliki i imaju mnogo više marketinških kapaciteta, veći domet i tiraže. Projektno sufinansiranje znači da konkurišete za novac i da u javnom interesu radite medijske sadržaje, bilo da su u pitanju tekstovi ili radijske emisije. Ukoliko vam kažem da je to dovoljno novca za pola meseca u godini u odnosu na naše troškove plata, štampe, komunalije, struje, taksi, zakup prostora, mislim da sam vam dovoljno rekao. Dakle izdržavamo se od oglasa, reklamnih poruka na radiju, pretplate na list, jednostavno medijskih usluga. Država se odavno povukla iz medija i u Srbiji postoji samo jedan javni servis, a to je RTS.
Kakva sudbina može zadesiti lokalne medije, ukoliko zajednica ne prepoznaje njihov značaj? Koliko je prisutna korporativna odgovornost u pogledu opstanka i daljeg rada „Vesti i radio“ d.o.o.?
– Lokalni mediji lako mogu nestati, neki već jesu. Privatizacijom medija mnogi nisu uspeli da opstanu na tržištu. Takođe, nove tehnologije donose nova pravila, a i kupovna moć stanovništva je sve manja. Kada su u pitanju štampani mediji, internet izdanja su preuzela primat, jer je su mnogo manji troškovi. Da bi neke novine izašle potrebno je da budu odštampane, a verujte ti troškovi uopšte nisu mali i to je jedna od stavki koja je možda i najključnija kada je u piatnju opstanak štampanih medija. Što se lokalnog radija tiče, on se nekako drži, jer nijednu informaciju vezano za mesto u kome živite nećete čuti na medijima sa nacionalnom pokrivenošću. Svakako, problem je suma novca koja se izdvaja za reklamiranje, pojedini privrednici nisu u stanju da za to odvoje sredstva. Smatram da je izdvajanje novca za medije upravo društvena odgovornost. Znamo da ne bi bilo sporta da nema onih koji za to odvajaju sredstva. Tako je i sa nama. Zamislite da se pogase lokalni mediji, sva dešavanja u gradu bi ostala nezabeležena, ljudi ne bi znali ni da su se dogodila. Koristim priliku da se zahvalim svim firmama koje su dugo godina uz nas i zahvaljujući kojima, mogu slobodno reći gazimo u 83. godinu lista i 53. godinu radija.
Ima li lokalnim medijima pomoći? Koliko je teško obezbediti finansijska sredstva za njihovo funkcionisanje, ali i za bolji materijalni položaj novinara?
– Pomoći svakako može da ima, ali za to moramo svi da se potrudimo. Ovde svakako mislim na lokalnu zajednicu i državu, ali i na privrednike. Država i lokalna zajednica moraju naći način kako da izdvoje više novca za lokalno informisanje, jer bez njihove pomoći i naš opstanak je doveden u pitanje. Novca u lokalnom marketingu je sve manje, a troškovi poslovanja su dosta porasli. Mi se trudimo da kroz prodaju reklamnog prostora u novinama i na radiju obezbedimo ta sredstva, ona nisu dovoljna. Projektno informisanje tu pomaže, ali puno je medija, a nema mnogo raspoloživih sredstava. Ja se nadam u našu tradiciju i kontinuetet, našu profesionalnost. Nažalost, ne mogu kao direktor da se pohvalim platama koje primaju zaposleni u ovoj firmi, jer nema dovoljno sredstava za njihovo povećanje. Sve se svelo na borbu za opstanak. Plate su daleko ispod proseka Grada Užica i moj je cilj da u narednom periodu nađem način da se poboljša mterijalni položaj zaposlenih. Svakako, tu mi je potrebna pomoć lokalne zajednice i privrede.
Nedeljnik „Vesti“ je regionalnog karaktera, ali je među retkima u Srbiji koji je odolevao svim izazovima više od osam decenija? Šta mislite kakva je budućnost štampanih medija na regionalnom i lokalnom nivou u Srbiji?
– Već sam to pomenuo ranije, budućnost je neizvesna. Najveći problem je finansijske prirode, ali ima tu još mnogo faktora od kojih to zavisi. Navike ljudi su se promenile. Malo je onih koji se informišu tako što će u rukama imati neko štampano izdanje, većina je na internetu, kako listajući stranice portala, tako na društvenim mrežama. Pristalica sam novih tehnologija i smatram da treba ići u korak sa vremenom, ali uvek imam zadršku kad pročitam informaciju na društvenim mrežama. Često se događa da je vest neistinita, jer se objavljuje bez ikakve provere. Zato treba potražiti informaciju na mediju kome verujete i za koji znate da će to odraditi na profesionalan način. Kada je u pitanju nedeljnik „Vesti“ mi ćemo se truditi da što duže izlazimo kao štampani medij, ali ako nas tržište bude primoralo moraćemo da se prilagođavamo. Radio smo nekad slušali na srednjem talasu, novo vreme donelo novu tehnologiju. Zvuk je lepši, čistiji, a internet nam je omogućio da možemo da se čujemo u bilo kom delu sveta. Tako i novine, nekad su bile u crno-belom formatu, danas se štampaju u punom koloru i na kvalitetnom papiru. Ako nam je sudbina da izlazimo samo na internetu biće tako, ali svakako ne planiramo da ugasimo ni novine, ni radio, jer nas, ako ništa drugo, obavezuje tradicija.
Direktor ste preduzeća „Vesti i radio“ u čijem je sastavu su osim nedeljnika „Vesti“ i Radio Užica i portal „Infoera“. Koji su planovi daljeg razvoja i rada ovih medija?
– Dobro poznajem medije za koje sam odgovaran kao direktor, iako sam na ovoj funkciji od maja ove godine. Ne mogu da pohvalim stanje u kom sam zatekao firmu kad sam je preuzeo. Znao sam i pre prihvatanja ponude vlasnika da me čeka veliki posao. Osim uspostavljanja finansijske stabilnosti, bilo je potrebno poboljšati uslove za rad. Najveći problem bila je radijska tehnika stara i preko 25 godina. U jednom momentu bilo je neizvodljivo emitovati program, jer je tehnika stala. Imao sam razumevanje od vlasnika, pa smo uspeli da je obnovimo i osposobimo za rad. Studio je u potpunosti opremljen novom opremom, sredili smo linkovske veze za predajnikom i sam predajnik. Nažalost i pored svega toga naša čujnost je u okviru Grada Užica, jer to su zakonski okviri za našu dozvolu kojom raspolažemo. Kada je naš portal „Infoera“ u pitanju mogu da se pohvalim da smo i tu zabežili pomak, čeka nas redizajniranje i brendiranje. Ono što je najbitnije uspeli smo da budemo u vrhu među najčitanijim lokalnim portalima, što je rezultat koji su nam ukazali naši čitaoci, a i naš trud da plasiramo prave informacije. Kada pričamo o planovima neću konkretizovati, ali svakako da ide napred. Sve zavisi od mnogo faktora. Ono što je moja želja jeste da se izborimo sa izazovima koji su pred nama i da tim uvećamo sa mladim kadrovima željnim informacija i izazova. Ovo je lep posao, kad vas uhvati ne pušta!
– Našoj redakciji nedostaje još ljudi, osim novinara, potrebni su nam marketing menadžeri, voditelji na radiju, prezenteri vesti… Finasijska situacija diktira broj zaposlenih, ali postoji deficit kadrova i na tržištu. Malo je mladih koji bi se bavili ovim poslom. Danas biti novinar nije samo napisati tekst, već on mora posedovati i druge sposobnosti.
Prvi susret
– Još kao srednjoškolac postao sam saradnik Radio Užica. Sećam se prvog susreta i ta magična privlačnost radija kao medija na mene deluje i posle toliko godina. Nije me zanimao novac, bio sam željan znanja. Posmatrao sam šta kolege rade i upijao informacije. Tada nije bilo moguće tek tako da ti tekst bude objavljen u novinama ili da staneš pred mikrofon radija. Trebalo je uložiti dosta truda i rada.
Savet kolega
– Svakako svaki savet je bio koristan i bilo je dosta kolega od kojih se po nešto moglo naučiti, ali od svih izdvojiću Milu Filipović, za koju smatram da je jedan od najboljih novinara koji se pojavio na ovim prostorima. Imao sam sreću da mi je u školi predavala stručne novinarske predmete, a kasnije bila urednik na radiju. Dan danas pamtim mnoge stvari koje sam od nje naučio i uviđam greške onih koji se danas bave novinarstvom. Nažalost, ona nije više u novinarstvu, kao i mnogi dobri novinari. Mislim da je krajnje vreme da se zapitamo kuda nam je otišla profesija.
