Druge večeri Jugoslovenskog pozorišnog festivala izveden je Sofoklov “Edip”, prema prevodui Miloša Đurića, a u režiji Vita Taufera. Edipa je tumačio veličanstveni Milan Marić, a pored njega glumački ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda čine Nataša Ninković, Srđan Timarov, Bojan Dimitrijević, Aleksandar Đurica, Miloš Samolov i drugi.
Scenografiju za predstavu uradio je Lazar Bodroža, kostime Marija Markoviće Milojev, a muziku su komponovali Robert Pešut Magnifiko i Aleksandar Pešut Schatz.
Nakon odigrane predstave održan je okrugli sto sa učesnicima.
Marina Milivojević Mađarev, doktor teatroloških nauka i voditelj okruglog stola: Specifičnost ove priče nije u tome šta je Edip učinio, već šta su svi pokušali da učine na čelu sa njim, da se ne dogodi to što se dogodilo. Onda se ipak događa, baš zato što su se svi tako trudili da to spreče. Veliko je pitanje u čemu je onda Edipova krivica. Mnogi misle da je krivac svojim rođenjem i to ga čini izuzetno uzbudljivim. Ovo je jedan od najtežih komada za igranje.
Zoran Stamatović, selektor JPF i direktor NP Užice: Čini mi se da je predstava večeras imala novu energiju. Prostor u kojem se igra je tešnji, glumci su upućeniji jedni na druge i svi maestralno igraju jedni za druge. U vremenu sebičnosti to je teško videti, čak i na sceni. Odavno u užičkoj sali nisam čuo ovakav tajac, koji se na kraju pretvorio u glasni aplauz.
Milan Marić, u ulozi Edipa: Edip je zapravo u realnom vremenu, nema preskakanja, sve se desi u sat i 40 minuta. On je u početku čist političar, na konferenciji. Već u sledećoj sceni, on je 90 odsto političar. Postaje sve ličniji i u poslednje dve scene nema ništa političko. Trebalo je samo prepoznati trenutak u kojem počinje da preovladava lično i opšti interesi odlaze u treći plan. Uglavnom antički junaci imaju neki usud, grešku iz prošlosti, zbog koje stradaju. Edip nema, on sve što uradi, uradi iz neznanja. Vito je fenomenalno pročitao da ova predstava ima elemente trilera. Stalno nam je ponavljao da je ovo triler u kojem čovek traži ko je ubica. Na kraju shvati da je on ubica i eto je tragedija.
Nataša Ninković, u ulozi Jokaste: Reditelj nas je jako vešto vodio. Već na prvim probama potpuno sam ušla u priču. Toliko je dobro napisano, tako je čvrsta struktura, da moraš biti zaista prisutan u svakom trenutku. Ne razmišljaš više da li se to zaista desilo, da li je antika, jer postaje savremeno. Upravo zato se ljudi poistovećuju, jer smo mi istiniti u tome. Za Jokastu je rekao meni ključnu stvar, a to je da je ona žena koja voli život, koja je hedonista. Njoj je sve u životu nametnuto, ali poslednja stvar koja joj je nametnuta – njen mlađi muž, je čovek u koga je apsolutno zaljubljena. Između njih je velika strast. Svoje tragedije je doživela u mladosti i pomislila je da ih nema više. Sada slavi život.
Srđan Timarov, u ulozi Kreonta: Kreont ima svoju jasnu liniju suprotnu Edipu, To su dva muška tasa ove predstave, a između nas je divna žena. Njegovo ime znači „vladar“. Za razliku od ovog momka, Edipa, on je dugo u vlasti i politici, vladao je sa svojoj sestrom i njenim ubijenim mužem. Bilo im je jako dobro. Kreont je tu za Edipa, ništa mu ne podmeće, čak pokušava da mu pokaže da ide lošim putem. Kada dođe kraj, on je surov i hladan, jer je stvar rešena. Ko god da je problem, on je žrtva na putu, važno je da se država spasila. Ova predstava je veća od nas. Mi se zapravo i bavimo glumom da bismo jednog dana, možda učestvovali u ovakvim predstavama, na ovakvu literaturu, sa ovakvim ishodom.
Aleksandar Đurica, u ulozi sveštenika: Uloga sveštenika je dosta kratka. Ona podcrtava odnos crkve i države, a odnos crkve je tu uvek oportun, bez obzira da li je u pitanju sadašnji ili mogući budući vladar. Sa druge strane, ta uloga pokazuje i odnos pastira prema svom stadu, odnosno narodu, koga po potrebi hrabri, plaši, istura ispred sebe. U malom segmentu imamo različite uloge crkve, koje su uglavnom savetodavne. Nemaju veliku odgovornost, ali imaju veliku moć. Nalaze se u sivoj zoni. One osvetljavaju Edipa i predstavljaju ga kao vrhovnog političara.
Andrej Čanji, pozorišni kritičar: Ovo je jedan arhaičan tekst, odnosno u pitanju je antička drama i star prevod. Inače, Edip je u originalu tiranos (tyrannos), ali se to ne može prevesti kao tiranin. U to vreme, tiranin nema nikakav pejorativan predznak, već označava vladara koji na vlast nije došao monarhijskim putem, već zahvaljujući sopstvenim zaslugama. Ova predstava stoji na snazi glumačke igre, ali iza toga je temeljan rediteljski rad, koji nam na mnogo frontova aktuelizuje ovu dramu. To radi tako što aktuelizuje arhaične elemente.
Predstavu “Edip” publika je ocenila sa 4,80.
Treća predstava Jugoslovenskog pozorišnog festivala biće “Naš razred”, po tekstu Tadešua Slobodzianeka, a u režiji Jasmina Novljakovića I izvođenju glumaca Gradskog dramskog kazališta Gavela iz Zagreba.
FOTO: Radovan Baja Vujović
