Treće festivalske večeri Gradsko dramsko kazalište Gavela iz Zagreba izvelo je predstavu Naš razred Tadeuša Slobođaneka u režiji Jasmina Novljakovića.
„Naš razred“ je istinita priča o građanima jednog mesta u Poljskoj koji su pomogli ubijanju 1.600 svojih sugrađana Jevreja tokom Drugog svetskog rata i uselili se u njihove kuće.
Marina Milivojević Mađarev, doktor teatroloških nauka i voditelj okruglog stola: Ovaj komad pogađa izuzetno važan problem – kako je zlo u suštini banalno i kako se ponavlja. Dogodi se užasan zločin, a oni koji su preživeli nastavljaju dalje. Posledice se vuku kroz decenije. Život hoće da ide dalje, ali nesreće se gomilaju, a suočavanje sa onim što je učinjeno se izbegava. Zbog tog opšteg bežanja od učinjenog, ovaj komad je izuzetno aktuelan.
Zoran Stamatović, selektor JPF i direktor NP Užice: Bio sam siguran da će jedna od predstava sa ovim naslovom doći na Festival, a opredelio sam se upravo za ovu, jer je u nekim elementima harmoničnija i bolje učitava pisca. Ovo je univerzalna priča. Mogla je biti priča Hrvatske, Srbije, mogla se dogoditi bilo gde. Kao takva, zaslužuje mesto u pozorištu. Ona dramatizuje kako je moguće da se ljubav u jednom razredu pretvara u smrt, užas i bes. Zatim odjednom, kao da se ništa nije desilo, završava se rat i ponovo počinje ljubav. Da li je čovečanstvo time blagosloveno ili prokleto, nisam siguran.
Natalija Đorđević, kao Rachelka, kasnije Marianna: Probe su bile zahtevne, ali i prekrasne. Mi smo jedan organizam. Ako neko malo padne, ostali ga podižu. To je divno zajedništvo za koje verujem da se oseća i u publici. Nakon nekog vremena, osećali smo se kao da smo zaista zajedno u školi.
Antonija Stanišić Šperanda, kao Zocha: Hteli smo da ovu priču povežemo sa današnjicom, ali i pokažemo da niko od nas nije samo dobar ili samo zao. Okolnosti su te koje čine ubicu. U nekim okolnostima, to može biti bilo ko – vi ili ja. Mesec dana posle početka naših proba, počeo je rat u Ukrajini. Bilo je devastirajuće shvatiti da to nije stvar prošlosti, već da se iste stvari ponavljaju. Pol Valeri je rekao da ratove vode ljudi koji se ne poznaju i ne mrze zbog odluka ljudi koji se poznaju, mrze, ali se ne ubijaju. Mislim da je to suština ovog komada.
Janko Rakoš, kao Menachem: Kada se ljudi dovedu do takvih situacija, verovatno moraju pribeći krajnjim potezima, kao što je napuštanje doma, porodice, zemlje. U jednom trenutku se desi da čovek kome je naneto zlo mora da počne da se sveti. Inače je sve uzalud i izgleda kao da pristaje na sve.
Ivica Pucar, kao Heniek: Heniek pokušava da nađe razloge i način da nastavi dalje. Svako mora naći svoj način. Naš režiser je studirao u Poljskoj i dobro nas je uputio u istoriju te zemlje. Mi na ovim prostorima mislimo da imamo najtežu prošlost. Shvatili smo da je njihova prošlost teža od naše – sa jedne strane Nemci, sa druge Rusi, sa treće Jevreji, a između sebe se dele na leve, desne… Kako sve to preživeti i naći način da se ide dalje? Zaista teško. Moj lik je put tražio u veri.
Filip Križan, kao Zygmunt: Mislim da je reditelj želeo da završi sa decom, da bi se završila sprirala, prekinuo krug zla. Želeli smo da mi kao izvođači budemo identični vama u publici, na kraju i na početku.
Martina Čvek, kao Dora: Često zaboravljamo da određene priče koje su deo istorije u sebi već poseduju zapisanu veličinu. Meni se sviđa taj dokumentarni pristup. Davanje poverenja priči za koju svi znaju i tekstu koji već poseduje veličinu, na neki način raspiruje ličnu maštu kod gledalaca.
Ivan Grčić, kao Jakub Kac: U toku proba smo shvatili da publika emotivnije doživljava delove koje prepričavamo ako ih kao izvođači „ohladimo“ , nego kada ih mi proživljavamo. Tada publika emocije preuzme na sebe. Zato pripovedamo hladno. Razred počinje i završava zajedno, na groblju.
Enes Vejzović, kao Władek: Władek pripada telu političke apatije. To su ljudi koji jednostavno žive između dobra i zla i ne zanimaju ih okolnosti, kakve god one bile. Sve se spaja sa pesmom Martina Nimelera: „Kada su došli po komuniste/ ja sam ćutao/jer nisam bio komunista. /Kada su zatvorili socijaldemokrate/ja sam ćutao/jer nisam bio socijaldemokrata. /Kada su došli po sindikalce/ja se nisam pobunio/jer nisam bio sindikalac./Kada su došli po mene/nije preostao niko da se pobuni.“
Hrvoje Klobučar, kao Rysiek: Do destrukcije u ovom komadu, ali mislim i inače, dolazi zbog uskraćene ljubavi. Ovde je razlog banalan – uskraćena ljubav jedne devojke. Osim toga, izdali su ga prijatelji, mučen je. Sve to u njemu stvara želju da uzvrati još jače. To je krug koji ne možemo zatvoriti. Nadamo se da pozorištem možemo bar probati zatvoriti krug nasilja. Zato, svi u pozorišta, a ne u ratove.
Andrej Čanji, pozorišni kritičar: Brzo mi je bilo jasno da je ovo savremeni dramaturški oblik koji je zaživeo i kod nas. To je naizmenično smenjivanje dva modusa izražavanja – dramskog koji govori u prezentu i narativnog, koji govori u perfektu.
Užička publika je Naš razred ocenila sa 4,1.
U subotu, 4. novembra na repertoaru 28.JPF je predstava Ivanov, Antona Pavloviča Čehova u režiji Paola Mađelija u produkciji Narodnog pozorišta iz Sarajeva.
U okviru pratećeg programa festivala 4. novembra od 17.30 časova na maloj sceni Narodnog pozorišta biće izvedena predstava Neodustajanje, autorski projekat Marije Medenice.Karte za predstavu su besplatne i mogu se preuzeti na biletarnici pozorišta.
