Predstavom „Očevi i oci“, po tekstu Slobodana Selenića u režiji Veljka Mićunovića, Narodno pozoroište iz Beograda se predstavilo na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu.
Kroz priču o tri generacije Medakovića u ovoj modernoj predstavi likovi se suočavaju sa pitanjem iz naslova festivala „Šta misliš o svom ocu?“.
Marina Milivojević Mađarev, doktor teatroloških nauka i voditelj okruglog stola: Ova predstava je najbliža pitanju koje postavlja moto ovogodišnjeg festivala – šta misliš o svom ocu. Gledali smo nešto sasvim drugačije, posmatranje klasičnog romana na nov način, kroz nov teatarski pristup. Divan spoj naracije i dijaloga.
Molina Udovički Fotez, umetnički direktor drame, dramaturg: Ova predstava pita – kako da mislim o sebi kao ocu, kakav sam ja otac. Bitno je to pitanje produbljivati. Ovde su očevi tri generacije, a dogovor je bio da se predstava radi iz perspektive sadašnjih četrdesetogodišnjaka.
Zoran Stamatović, selektor JPF i direktor NP Užice: Ova predstava je mene birala, našla. Plašio sam se lako zapaljivih elemenata na ovim prostorima koje sadrži. Ipak, odagnala je sve moje strahove. Divna dramatizacija me je oslobodila da vidim sve druge divne elemente.
Veljko Mićunović, reditelj: Početna ideja je pošla od Selenića, od potrebe da pričamo o svom nasleđu i našoj balkanskoj, srpskoj, večnoj raspolućenosti. Fokus kod Selenića je posmatranje toga kroz nukleus porodice. Hteo sam da sve tri generacije svedoče trenutku, da oni koji su nam nešto ostavili u nasleđe budu tu i sve vide. Sa tom intervencijom se otvorio veći deo predstave, jer su u pitanju tri ideologije. To je napravilo novo učitavanje u kom je sve življe i savremenije, ali ne dnevno aktuelno, već nešto čemu svedočimo stotinama godina.
Vanja Ejdus, kao Elizabeta Medaković: Mnogo je mladih kojima Selenić nije tako poznat. Važno je takvog pisca negovati, držati na sceni. Inače, Elizabeta već govori specifično, iskrivljenim jezikom. Bio je najveći izazov osvojiti taj jezik tako da to ne bude banalno. Ipak, iako je naše glavno sredstavo jezik i govor, da je ostalo samo na tome, bila bi to prazna ljuštura. Ona je upotpunjena događajima unutar nas.
Miloš Đorđević, kao Milutin Medaković: Sva trojica imaju jaku boju i tu već nastaje drama. Inače više naginjem jačim sredstavima u pozorištu. Zato osećam blagodeti, kao da sam bio u banji za vreme procesa. Pokušavao sam da pobegnem iz toga, ali me je Veljko vraćao. Od rada na ovoj predstavi sam počeo drugačije da komuniciram sa svojim sinom i to je najvrednije u ovom procesu.
Aleksandar Vučković, kao Mihajlo Medaković: Do sada nisam čitao Selenića, prvi put sam uzeo u ruke ovaj, a zatim ostale njegove komade i to mi je otvorilo novi univerzum. Imam potrebu za žarkim sredstima i pokazivanjem, što je bilo u suprotnosti sa onim što je Veljko želeo od nas. Na kraju smo došli do zajedničkog jezika.
Nikola Rakočević, kao Stevan Medaković: Ova dramatizacija je posebno umetničko delo, efikasno otvara važne teme. Nismo tretirali ljude kao heroje, već kao ljude. Predstava nije realistična, ali odnosi jesu. Jedna od omiljenih scena mi je kada Elizabeta kaže da je trudna – na koji način se Stevan povuče i ostavi je tetkama i babama. To nije odlika heroja, ali je odlika čoveka. Ne postoji negativac, ali postoje pozitivne i negaritne osobine likova.
Sena Đorović, kao Nanka: Nanka je meni poznata, sa Nankama sam odrasla. Bila mi je jasna, ali ne i laka za savladavanje. Trebalo je ući u njenu retoriku. Najuzbudljivije su mi bile njene slabosti, gde se lomi, šta je dira, imam li prostora da se izborim i za to. Ona je žena mitologije i epske poezije. Moja pokojna baba je čitala samo epsku poeziju i samo je to diralo. To su žene sa teškim sudbinama, u sredinama u kojima nisu imale kome da se obrate. Morale su da nastave da žive ili da ih nema.
Vanja Milačić, kao Rahela Blejk: Uopšte nisam razmišljala, imala sam poverenja, volim da radim sa rediteljem koji me vodi. Ovakvo pozorište sam uvek volela da gledam i srećna sam što u njemu mogu da učestvujem.
Iva Milanović, kao Jelena: Imala sam problem sa ideologijom. Rođena sam 1999. godine i te ekstremne određenosti nema u našoj generaciji. Jelena je imala ambiciju da svog partnera da prevali na svoju stranu. To je bio jak motor, a naš vodič je bio Veljko.
Nikola Ristanovski, kao Vidosav Prokić: Ovo su istine koje nas se tiču, vangranične, vanvremenske kao i naziv „Očevi i oci“. Ovde postoje i žene kao ličnosti, što je jako retko u dramaturgiji i mislim da je to dobra ideja za naredni moto festivala.
Andrej Čanji, pozorišni kritičar: Sjajna predstava, meni za sada favorit. Malo sam strahovao kako će izgledati jer Selenić je pisac proze i teoretičar drame. Ne čudi da u njegovim romanima postoji sukob. Ovde je i u samiim pojedincima.
Branko Popović, pozorišni reditelj: Selenić je bio Evropljanin kada mi nismo znali šta to znači, jedan od vodećih intelektualaca. Uvek je govorio da Srbija mora da bude evropska država i da mora da napreduje da bi bila deo Evrope.
Publika je predstavu ocenila sa 4,63.
U ponedeljak, 6. novembra na pretposlednje večeri pozorišnog festivala nastupa Crnogorsko narodno pozorište iz Podgorice sa predstavom „Nesporazum“, Alberta Kamija u režiji Damjana Pejanovića.
U okviru pratećeg programa u 12 časova je tribina „Kriza čitanja i savremeno pozorište“ u Regionalnom centru za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju u Užicu.
Promocija knjige o Branku Cvejiću „Sa Cvejom“ je u 18 časova u Narodnoj biblioteci Užice.
