Pretposlednju predstavu koju je publika gledala na 28. Jugo9lsovenskom pozorišnom festivalu, izveli su glumci Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice. Pred publikom je bio Alber Kami njegovo delo “Nesporazum“, u režiji Damjana Pejanovića.
Osnov za ovu čuvenu Kamijevu dramu je priča o sinu koji je odbio da bude glava – otac porodice. Apsurdni nesporazum vodio je pravo u porodičnu katastrofu koja je razotkrila sav jad i bedu ljudske egzistencije.
Marina Milivojević Mađarev, doktor teatroloških nauka i voditelj okruglog stola: Za Kamija je jako važan kontekst, napisao je ovu dramu 1942. godine, u veoma teško vreme, kada su se ljudi rezolutno odlučivali. Čovek se ocenjuje prema onome što čini, ne prema onome što je zamislio, što je njegova prošlost, želja. To je svet bez Boga, nema oca, nema vrhunskog autoriteta, čovek mora sam sebi da postavi granice. Ovaj komad pita – gde su granice ljudskosti?
Vesna Vujošević Labović, umetnička direktorka CNP Podgorica: Uvek se trudimo da za sve slojeve publike imamo po jedan naslov, da imamo žanrovski bogat repertoar i mesto za mlade nade. U ovom slučaju to je bio Damjan Pejanović. Nisam ispratila ceo proces rada, ali sam sa radošću prigrlila ovu predstavu, jer sam prepoznala autentičan rukopis, veliku slobodu i misao. Konstantno me je uznemiravalo svako gledanje, ta rečenica „Evropa je tako tužna“, njihove sobe koje su sa sve manje vazduha, a sa više ritma, pa doživljavate njihove lične i našu kolektivnu sudbinu.
Damjan Pejanović, reditelj: Kami je napisao štur tekst i na prvo čitanje, ako smem reći i nezanimljiv. Ipak, taj tekst nas se danas jako tiče zbog svega što nam se dešava. Zato sam se odlučio za njega. Da bi razmišljali o njegovoj estetici, morali smo da ga udaljimo od sebe. Zato je smešten u meta prostor – tri vagona, ćelije, sobe. Hteli smo da se uverimo da smo shvatili da nas, ako se ne opametimo i u budućnosti čeka novi rat.
Ana Vujošević, kao Majka: Nisam bila oduševljena što će se raditi Kami, taj tekst je komplikovan, užasno emotivan, težak za glumca. On mnogo priča o emocijama, možemo reći i da je patetičan. Ipak, kad mi je Damjan poslao ideje, rekla sam – to je to, to je nešto novo, uhvatićemo se u koštac sa ratom, borbom, revolucijom. Zahvaljujući našoj koreografkinji uspeli smo da dođemo do svega što smo želeli. Sve smo tumačili na način koji sjajno korespondira sa mladim ljudima. Mnogo njih dolazi da gleda predstavu u Podgorici, oni je odlično razumeju.
Jelena V. Đukić, kao Marta: Nisam članica ovog ansambla, već jako srećna i ponosna gošća. Jako sam se radovala ovom tekstu i radu sa Damjanom i celom ekipom. Bilo je teško izgraditi uloge, zahtevno je i fizički, ali se ne radi samo o tome u kojem vam je položaju telo. Zahtevna je ta metrička reakcija, emotivno, fizički i psihički. Marta je sama po sebi izazov, jer je izuzetno mračna i nemilosrdna. Želela sam da budemo svesni zašto je takva – jer je nevoljena, zaboravljena, usamljena. Ona je prototip moje generacije.
Petar Novaković, kao Jan: Veliki je to mazohizam. Išao sam od toga da ako je već pobegao iz te kuće i zatim se vratio u horor u kome su majka i sestra monstrumi, mora da shvati da je jedini način da bude bolje, da on umre. Jan je sin, ali i muž. Veliki je fokus na porodici, a tu je suština. Muškarac ne prepušta sebe toliko ženi zbog tereta porodice. Zato žena ispašta.
Radmila Božović, kao Marija: Ona je najtrpniji lik u celoj drami, neko ko je ni kriv ni dužan doživeo stradanje. Sve što želi je da popravi stvari zbog predosećaja. Oseća da nešto nije u redu i da treba da se vrate kući. Taj predosećaj je nama ženama porodično nasleđe, nasledile smo brigu i strah da će nešto pogrešno da se desi muškarcima koji su odlazili s nadom da će nešto da poprave. Kod nas se to ciklično ponavlja. Nadam se da neće zauvek.
Zoran Rakočević, kao Bog/Sluga: Počastvovan sam što igram u nacionalnom pozorištu. Ovaj projekat nas je posle mnogo godina ponovo okupio. Jedna apstraktna uloga se može kvalitetno ostvariti, ako postoji poverenje. Pisac kaže da lik sluge ima položaj božanstva, glasnika, vrstu komunikacije sa nadnaravnim. To je i kontekst ove predstave. Mislim da se ona tako najbolje konceptualizuje. Sluga ovde ima više teksta nego kod Kamija, jer mu se dodaje jedno od jevanđelja na početku. On ostavlja trag začudnosti, kao apstraktna ličnost koju više ne vide nego što je vide. Ovo je komad o unutrašnjim borbama, psihologijama. Kad pričaju o Evropi, zemlji, svetu, oni pričaju o apstraktnim pojmovima. Mislim da je to najveća vrednost ovog teksta.
Andrej Čanji, pozorišni kritičar: U predgovoru za američko izdanje ovih drama, Kami je rekao da je ovo „moderna tragedija“. Kaže da je to „redak cvetak“ koji se u civilizaciji javlja samo dva puta, onda kada se dešavaju tektonske civilizacijske promene. U ovoj drami zapravo imamo snažne osvrte na klasne razlike, u suštini drame imamo sukob između materijsalističkog pogleda na svet i brata koji zadržava ljudsku empatiju, emociju, ljubav. Stavili ste predstavu u koncept distopije. Meni je bila jako pesimistična, što ne liči na Kamija. On sam kaže da je ovde ostavio dva prostora za optimizam. Prvi je to da Jan može da kaže da je on Jan, a drugi je sam kraj, kada sluga kaže – ne, a mogao je da odluči da će pomoći. Ova predstava je dala perspektivu da je svet toliko podeljen da nam se crno piše. Ipak, krajnji pesimizam može da ima suprotan efekat i podstakne nas na dobra dela.
Publika je ovoj predstavi dala ocenu 3,91, što je do sada najniža ocena.
Poslednja takmičarska predstava ovogodišnjeg festivala je „Otac“, Atelje 212 iz Beograda, po tekstu Florijana Zelera, a u režiji Paola Mađelija.
