– Pišem čista srca, kako verujem, kako vidim stvari. Da li će se to ljudima dopasti ili ne, drugo je pitanje. Za sada vidim da im se dopada i to me raduje – rekao je Majić
U punom Čitalištu Narodne biblioteke Užice, 24. novembra, održana je promocija knjige „Rudnik“ Miodraga Majića (1969), njegovog trećeg romana, objavljenog prošle godine koji je izazvao veliku pažnju čitalaca i do sada je doživeo 22. izdanje, kao i druga dva njegova romana „Deca zla“(2019) koji je do sada imao 66. izdanja i „Ostrvo pelikana“ (2020). Majić je autor i zbirke priča „U ime naroda“ (2019). Izdavač svih njegovih dela je Vulkan izdavaštvo. Kako je istakla Biljana Davidovski, diplomirani bibliotekar savetnik koja je vodila razgovor sa autorom, Majić je u proteklih pet godina među najčitanijim domaćim piscima u užičkoj biblioteci.
Miodrag Majić je sudija Apelacionog suda u Beogradu, doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast u okviru koje je učestvovao u izradi najznačajnijih zakona. Upitan „kada, kako i zašto se dogodio prelazak iz sudnice u književnost“, Majić je rekao da je književnost njegova prva ljubav, ali i „nesuđene studije“, a zašto se dogodilo da se vrati toj svojoj prvoj ljubavi.
– Verovatno je razlog sticaj nekakvih okolnosti, jedna zapitanost nad svim onim što sam viđao u svom osnovnom zanimanju i nemogućnost da o svemu ili o većini stvari progovorim na adekvatan način. O nečemu sam kao sudija mogao da govorim, ali me je jelo i kopkalo što o mnogim stvarima nisam mogao da govorim kao sudija. Onda se književnost pojavila kao jedan od logičnijih i vrlo pogodnih kanala komunikacije mene i čitalaca za koji u prvom trenutku nisam shvatao koliko će postati značajan. Kroz ovu komunikaciju jednako sam i ja učio i dobijao ukoliko sam nešto uspevao i da predam. To je prvenstveno jedna unutrašnja jaka potreba da se progovori o nekakvim stvarima na jedan drugačiji način drugačijem forumu.
Ovom prilikom, govorilo se i o prva dva Majićeva romana za koje je on, između ostalog, rekao da je za njih podloga bila stvaran događaj koji je kasnije uronjen u fikciju, ali je „Rudnik“ plod čiste fikcije. To je roman koji govori o „tačnim i vrlo važnim stvarima o kojima je nužno progovoriti“.
– Pišem čista srca, kako verujem, kako vidim stvari. Da li će se to ljudima dopasti ili ne, drugo je pitanje. Za sada vidim da im se dopada i to me raduje – rekao je Majić i naveo da kad sedne da piše, prvo mora „da ubije sudiju u sebi“ , jer sudije i pravnici „katastrofalno“ pišu, opterećeni su stručnim jezikom koji je „rogobatan“.
U središtu Majićevog romana „Rudnik“ nalazi se junak koji čitaoce od prve do poslednje stranice vodi kroz sopstvena sećanja. „Kako ovu priču priča iz sanatorijuma, sve što bude kazao biće dovedeno u pitanje i podvrgnuto dodatnom preispitivanju. Međutim, to ga neće sprečiti da se još jednom zagleda u krhotine nekadašnjeg života. Njegova potreba za pričanjem zapravo jeste poslednji pokušaj da rekonstruiše prošlost ne bi li od njenih delova sastavio celovitu sliku i tako konačno došao do istine“.
– „Rudnik“ mi je, verovatno, bio najteže štivo da sklopim, bilo je komleksno zato što je ovo dosta metaforična, teška priča višestrukog preispitivanja, rudarenja i po psihi i po sećanjima, po percepciji glavnog junaka – rekao je, između ostalog, Majić.
Tokom promocije, odgovarajući na pitanja publike, Majić je između ostalog rekao da je „oduvek želeo da kaže mnogo više, a ne manje“, o svemu onome u šta veruje i ono što zna, tako da mu je za to „književnost došla kao jedan od sjajnih medijuma“. Kako je naveo, on nema dilemu da li sme ili ne sme nešto da kaže, jedini problem je kako to da saopšti da bi našlo dobar put do čitaoca, a da ne bude način koji će poniziti „nekakva pravila stila i pisane reči“.
