– Na jednoj radionici čula sam ženu koja je na pitanje: „Zašto ste Vi ovde?“, rekla: „Da pomognem sebi i drugima“. Ta rečenica je postala i moj moto – kaže Radmila Gujaničić koju je borba za prava žena u potpunosti ispunila i vodila je neizvesnim putem koji je bio i lep i težak
Takav entuzijazam, požrtvovanost i istrajnost retko ko poseduje kao Užičanka Radmila Gujaničić po čemu je prepoznatljiva ne samo u Užicu, već i znatno šire. Ceo svoj život posvetila je borbi za poboljšanje položaja žena. Još 1998. godine osnovala je prvu feminističku grupu u zapadnoj Srbiji, Ženski centar Užice, u kome je do 14. marta ove godine bila predsednica Upravnog odbora i uvek se bavila razvijanjem programa, rodnim studijama, ekonomskim osnaživanjem žena uopšte i posebno žena sa sela kao i borbom protiv diskriminacije po osnovu pola i roda. Autorka je i realizatorka velikog broja obuka za ekonomsko osnaživanje žena. Radila je na osnivanju ženskih grupa u zapadnoj Srbiji i osnivanju zadruga. Inicirala je i pomogla pokretanje brojnih projekata, jedan od njih je „Prikupljanje i reciklaža tekstila prema održivim socijalnim uslugama“ 2010. godine. On je prepoznat od strane Nacionalne službe za zapošljavanje i drugih institucija kao važan za zapošljavanje žena iz ranjivih grupa. Na njegovim temeljima nastao je „Retex“, inovativni centar za prikupljanje i reciklažu tekstila koji zapošljava žene iz ranjivih grupa. Dugogodišnja je članica Viktimološkog društva Srbije.
Radmila Gujaničić je 2015. godine u okviru Ženskog centra Užice pokrenula novu uslugu SOS telefona, koja je u junu 2018. licencirana. Od 2015, pored aktivnog rada na ekonomskom osnaživanju žena, bavi se i zagovaračkim procesima za regionalizaciju SOS telefona i izgradnju sigurne kuće na području Zlatiborskog okruga. Aktivna je u Mreži „Žene protiv nasilja“, u okviru koje je 2022. godine radila na „Mapiranju kapaciteta i usluga Mreže žene protiv nasilja“. Sinergija rada na ekonomskom osnaživanju i pomoći i podršci ženama žrtvama nasilja jedan je od najboljih načina da im se pomogne da izađu iz nasilja. Uporedo, Radmila je pohađala niz obuka za pružanje podrške ženama žrtvama nasilja i stekla odgovarajuće sertifikate.
Radmila Gujaničić živi na Beloj Zemlji i ne može biti zaboravljeno njeno angažovanje u toj mesnoj zajednici i njen izuzetan doprinos u akciji dovođenja vode u ovo prigradsko naselje Užica. Od 2002, kao predsednica Odbora Bela Zemlja, u programu od strane CRDA u Užicu, bila je angažovana pet godina i zastupala je 15 seoskih mesnih zajednica sa područja Užica i Čajetine.
Mali je prostor da bismo samo nabrojali sve akcije u kojima je učestvovala, pokretala i sprovodila Radmila Gujaničić, ali značajno mesto u tome zauzimaju, svakako i humanitarne akcije radi pružanja pomoći ljudima u nevolji koje samo potvrđuju koliko je široko srce ove Užičanke.
Posle završetka Užičke gimnazije, na Pravnom fakultetu u Sarajevu stičete zvanje pravnika VI stepena i nekoliko godina u porodičnom preduzeću bavite se, ne samo pravnim, već i ekonomskim i komercijalnim poslovima. Međutim, 1998. godine sa još 14 žena osnivate prvu feminističku grupu u zapadnoj Srbiji, Ženski centar Užice koja će vrlo brzo izgraditi svoju poziciju u javnosti koju unapređujete do današnjeg dana. Koji je bio prelomni momenat da krenete ovim, veoma trnovitim putem, šta Vas je podstaklo na to?
– „Slučajan“ susret sa školskom drugaricom Slavicom Simić i razgovor sa njom o potencjalnom osnivanju udruženja žena doveo me je na radionicu „Žensko ljudsko pravo na odmor“ koju su vodile Sonja Drljević i Vesna Nikolić Ristanović iz Beograda, koja je bila sudbinski susret sa nečim i nekim za čim sam ceo život žudela. Odmah sam znala da sam našla nekoga sa kim se suštinski razumem i u potpunosti sam se predala radu na tom polju koji se u najširem smislu može nazvati borba za prava žena. Inače, to je bio po mnogo čemu težak period u mom životu pa me je ta nova strast u potpnosti ispunila i dala mi ishodište koje me je usisavalo kao pijavica i vodilo neizvesnim putem koji je bio i lep i težak. Na jednoj radionici čula sam ženu koja je na pitanje: „Zašto ste vi ovde?“, rekla: „Da pomognem sebi i drugima“. Ta rečenica je postala i moj moto.
Šta Vas je održalo u ovim aktivnostima sve protekle godine? Da li ste dolazili u situaciju da od svega odustanete, kada ste se pokolebali prvi put i zašto? Kada „potonete i padnete“ šta Vas je podizalo?
– Sve ove godine sam bila potpuno ubeđena da je moje delovanje na polju borbe za ženska prava ispravno i da je mnogim ženama jako potrebno ovakvo udruženje. Kao što se dešava u svim oblicima ljudskog organizovanja, pogotovu u oblastima koje obuhvataju ideologiju, dolazi do raznih situacija u kojima sam često ostajala sama i najveće dijaloge i monologe sam vodila sama sa sobom. Svaki put kada sam pomislila: Ovo je kraj, desilo se nešto što me je vratilo i učvrstilo u uverenju da moram istrajati. Bilo je gotovo svake godine bar jedno iskušenje, Neko veće neko manje. U tranzicionom periodu u kome je mnogo žena ostalo bez posla i porodica bez prihoda nije bilo uvek lako naći novac za programe koji bi ženama omogućili takvu vrstu podrške koja bi im dala rešenje za njihovo neskrivljeno ostajanje bez posla, bez prihoda i osnaživanje koje bi ih ohrabrilo da se bore. Donatori su imali svoje strategije koje nisu u dovoljnoj meri izlazile u susret potrebama žena. Ono što je ženama bilo najpotrebnije tada, a to je podrška za razvijanje malih ekonomskih inicijativa, najmanje se finansiralo. To je bio često izvor mojih moralnih dilema i borba da ne odustanem. S druge strane, veoma su finansirani programi za koje sam smatrala da nisu našim ženam važni, ali tada nismo imale uticaj na politiku donatora. Kasnije se to promenilo. Moram da kažem da nam je zajednica dugo vremena bila naklonjena pa smo u jednom trenutku kada nismo imale novac za zakup prostora, potražile pomoć od lokalne kompanije MPP „Jedinstvo“ i dobile prostor na besplatno korišćenje u bivšoj fabrici „Cveta Dabić“. Tu smo ostale punih 11 godina . U nedostatku novca vodila sam humanitarne akcije za pomoć ženama, deci i porodicama i tu se zajednica odazvala što ukazuje da uživamo poverenje građana i građanki. Najteži momenat tokom svih 25 godina rada bio je vezan za uspostavljanje usluge SOS telefona za žene žrtve nasilja. Veliki broj veoma moćnih aktera organizovano je radio na tome da Ženski centar Užice odustane od pružanja te usluge i nisu birali sredstva. Ali uspele smo.
Zašto se godinama bavite i poboljšanjem položaja žena u ruralnom području?
– Ja sam dugo godina sa Sonjom Drljević bila jedna od kordinatorki projekta „Ženski pokret ženska mreža“ koji je imao za cilj da organizovano širi aktivizam među ženama i da im pomaže da se organizuju. Posle deset godina procenile smo da su ženske organizacije u gradskim sredinama dovoljno osnažene i da je potrebno da krenu u osnaživanje i organizovanje žena u seoskim sredinama. Nije bio lak proces, trebalo je dosta terenskog rada da bi se uspostavilo elementarno razumevanje i poverenje. Posle 15 godina možemo biti ponosne, jer sada postoje mnogobrojna udruženja na području cele Srbije, a mi kao Ženski centar Užice imamo sjajnu saradnju sa 12 seoskih udruženja Zlatiborskog, Moravičkog i Raškog okruga čije smo organizovanje inicirale i pomagale. Jako je važno da seoske žene budu osnažene da govore u svoje ime. One imaju važnu ulogu u razvoju zajednice i svakodnevno se nose sa mnogobrojnim preprekama, a pre svega, mislim da ne dobijaju poštovanje i da ne uživaju ista prava kao žene u gradskim sredinama. Zato je potrebno da se organizuju i da se bore za svoja prava.
Ženski centar prepoznatljiv je i po „Retex“-u kojem ste posvetili dosta pažnje. Koji su planovi njegovog daljeg rada?
– „Retex“ je veoma važan program za zajednicu i želimo da ga održimo bez obzira na sve teškoće koje prate njegov razvoj. Kada pogledate ciljeve održivog razvoja i Agende 2030 vidite da je „Retex“ bio i ostao vizionarski projekat. Nažalost, mnoge okolnosti su doprinele da se još uvek ne razvije „Reciklažni centar za proizvodnju tekstilnog vlakna iz otpadnog tekstila“. Investicija nije bila prevelika, ali nažalost, donošenje Zakona o socijalnom preduzetništvu predugo je trajalo, potencijalni investitori gledaju samo visinu profita, ne zanimaju ih socijalni benefiti i zaštita prirode, a predstavnici lokalnih samuprava nemaju još uvek razvijene mehanizme za partnerstva sa udruženjima građana. Ipak, mi idemo ka svom cilju i samo je pitanje vremena kada ćemo ga ostvariti. Sada imamo zaokružen model prijema polovne garderobe i rada humanitarnog servisa kao i rada radionice za apciklažu (predmeti koji su izrađeni u kombinaciji novih i starih materijala). U ovom momentu većinu novca za zarade moramo da ostvarimo kroz donacije, a jedan deo ostvarujemo od prodaje proizvoda i pružanja usluga šivenja. Posebno bih istakla da je zahvaljujući ovom programu jedan broj žena sa invaliditetom i drugim oblicima socijalne isključenosti ostvario pravo na penziju. To bi svi trebalo da imaju u vidu kada se obraćamo i komapnijama i zajednici za pomoć.
Kakva je uloga SOS telefona u borbi za zaštitu žena od nasilja za čije uspostavljanje ste, takođe, Vi pokrenuli inicijativu?
– SOS telefon za žene sa iskustvom nasilja ima veliku ulogu u borbi za prava žena. Žene imaju sigurno mesto da kažu najosetljivije stvari, jer SOS telefon radi na feminističkim principima koji su zasnovani na anonimnosti, poverljivosti, verovanju da žena nije kriva i verovanju iskazu žene, kao i verovanju da su žene ekspertkinje za svoj život, zato nema savetovanja. Broj poziva i broj žena koje su nam se obratile za podršku svedoči o važnosti ove usluge i potrebi njenog postojanja.
Dobitnik ste i značajnih nagrada za svoj rad i angažovanje. Da li ste ih očekivali i koja Vam je najdraža?
– Iskreno, dok sam radila nikada nisam mislila o nagradama jer sam osećala ispunjenost u stvaranju. Nagrade su zaista važne, jer vam daju potvrdu da zajednica ili neki ljudi cene vaš rad, ali za mene su najveća nagrada ljudi koji su uz moju i podršku mojih koleginica i programa koje smo razvile, uspeli da krenu nekim boljim putem ili u potpunosti razreše svoje probleme. Takvih priča je zaista puno. Ova rečenica je zlato na mojim grudima: „Draga Rado, posle vaših radionica toliko se osećam osnažena da reči o kojima nisam smela ni da mislim, sada izgovaram punim plućima: ja neću, ja hoću, ja želim.“ (poljoprivrednica 60 godina)
Koji su Vaši dalji planovi?
– Uskoro ću otići u penziju, ali nameravam da ostanem aktivna u nekoj meri. Svoju ulogu vidim u povezivanju žena, pravljenju kontakata i pružanju podrške svake vrste u domenu svog isksutva, a ono nije malo. Posebno ću se posvetiti izgradnji Fondacije „Sonja Drljević“ na kojoj radim još od 2018. Ta Fondacija počiva na feminističkim principima rada, a svoj program zasniva na teorijskoj obuci usmerenoj ka ženama u unutrašnjosti, van velikih centara i akadamske zajednice. U prošloj godini 14 žena je pohađalo obuku i sa uspehom položilo test znanja. Jedan broj polaznica je uz mentorsku podršku spremio i održao svoja predavanja. U sledećoj godini planiramo da promovišemo što više njihova predavanja u Srbiji i u regionu, ali i na međunarodnoj sceni. Pored toga, za Fondaciju radimo i intervjue sa ciljem pamćenja istorije organizovanja žena i pojedinki koje su je stvarale. Planiramo i izdavanje knjige o Sonji Drljević i rad na sređivanju arhive AŽINA koji je ona vodila.
