Zapošljavanje osoba sa invaliditetom za poslodavce je i dalje izazov uprkos kvotama i podršci koju nudi država. Izgleda da su predrasude i dalje najveća prepreka uprkos željama i potencijalima OSI koje moramo ceniti ne po onome što ne mogu, već po onome što mogu raditi. Prilika za posao je i dalje malo, ali sagovornica «Vesti» Marija Karadarević ističe da je «problem i u njima, jer izostaje potrebna vidljivost» i za naš list izlaže svoje viđewnje
Otvorena za svaku vrstu razgovora i čest sagovornik medija na razne teme koje se odnose na probleme OSI, Marija Karadarević odmah postavlja pitanje šta je sa ženama sa invaliditetom koje su u potrazi za poslom kao adekvatnijim sagovornicama na ovu temu od nje. Odgovaramo da uprkos naporima nismo uspeli u nameri da javno govore. Po struci ekonomski tehničar iza Marije je skoro dvodecenijsko radno iskustvo u „Telekomovom“ kol-centru na bazenu. U svom radnom veku osam godina bila je pod raznim ugovorima, i na svakih tri, šest meseci pitala se da li će joj ugovor biti produžen, dok nije dobila posao za stalno.
– Osnovni problem osoba sa invaliditetom, naravno i žena je strah. Nezavisno od invalidiosti nikad nisam držala do klišea i to je za mene uvek bila „dupla borba“, teže je, ali vredi i ne znam drugačije – navodi Marija koja smatra da su od arhitektonskih barijera za OSI bitnije „prepreke unutar sebe“.
– Problem je u nama, jer treba da budemo vidljiviji po bilo kom pitanju pa i po pitanju zapošljavanja. Evo recimo kada su u pitanju arhitektonske barijere, nije isto da se pojavi nas deset i traži rešenje, ili jedna osoba sa invaliditetom na mestu gde je samo jedna rampa za prolaz invalidskih kolica ili hodalice. Verujem da bi bilo drugačije. Tako je sa svim drugim problemima, pa i sa zapošljavanjem žena sa invaliditetom – navodi ona, jer smatra da je veliki problem to što su osobe sa invaliditetom u suštini zatvorene i zaključane u sebe. Upozorava da bi „neko znao za tvoje potrebe on mora znati da ti postojiš i da zato moraš biti otvoreniji“. Navodi i primer organizovanosti i prepoznatljivosti osoba čiji su zaštitni znak dugine boje koje imaju svoje parade, traže svoja prava za seksualnu orijentaciju i postižu vidljivost u celom svetu. I bez obzira na stavove po ovom pitanju, a za Mariju sve drugo bila bi diskriminacija treba im čestitati na upornosti i vidljivosti.
Kritički stav ima i prema medijima kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, jer su uglavnom prisutne dve teme: zapošljavanje i arhitektonske barijere. A pored njih kaže OSI imaju milion nerešenih stvari koje zahtevaju borbu.
– I zato ponavljam moramo biti vidljiviji! Ističem veoma važnu stvar – osobama sa invaliditetom je potrebna psihološka podrška, jer je veliki problem to što se povlače u sebe i što nije dobro ni za sferu rada. I ne samo psihološka podrška njima već i roditeljima koji često odbijaju da prihvatae invaliditet dece. Recimo i dalje su tabu tema muško-ženski odnosi osoba sa invaliditetom i zašto o tome ne govoriti javno? – pita Marija koja se slaže da živimo u takmičarskom vremenu neokapitalizma u kome nema milosti ni za koga. I zato o zapošljavanju OSI koji je u sebi sadrži kompleksan odnos poslodavca i radnika treba krenuti od obrazovanja i jednih i drugih, naročito poslodavaca koji moraju biti upoznati šta znači pojedina medicinska dijagnoza, vrsta i stepen invaliditeta i šta to znači za radni angažman.
– Predlažem da bar jednom godišnje, a poželjno je i češće svaki poslodavac, da li je u pitanju državna ili privatna firma uči o dijagnozama bez straha, šta osoba sa invaliditetom može da radi, recimo ukoliko je u pitanju cerebralna, osoba koja je slepa ili slabovida, bez sluha -predlaže Marija. Tvrdi da sve osobe sa invaliditetom rade dobro, možda i bolje od onih koji nemaju ove zdravstvene probleme zato što su svesne da su stalno pod lupom. Ona se zalaže za rešenja koja će osobama sa invaliditetom obezbediti kontinuitet posla, za socijalna preduzeća, zaštitne radionice koje bi nastale na osnovu ispitivanja potreba na tržištu. Prema njoj javni radovi kratko traju, svega tri meseca i pita šta će preostali deo godine OSI obezbediti kao sredstva za egzistenciju i zato po njoj prednost treba dati kontinuitetu rada.
Socijalno preduzeće
– Smatram da u socijalnom preduzeću, svi od direktora do posledljeg manuelnog radnika, treba da budu osobe sa invaliditetom i to je pravo socijalno preduzeće. Zatim da u okviru firme imaju asistente koji će im pomagati. Imali smo primere u svom okruženju, davno da su jedno ovakvo preduzeće “preplavili” ljudi koji nisu bili invalidi što je po meni ubrzalo njegovo propadanje – priča Marija i dodaje da ukoliko poslodoavac zloupotrebljava sredstva namenjena osobama sa invaliditetom tražeći više nego što takvoj osobi motorika dozvoljava, država treba da ga sankcioniše i da vrati dodeljena sredstva.
Ne volim kada nas „štikliraju“
– Lično ne volim 3. decembar, Dan osoba sa invaliditeom kada se pažnja skreće na nas. Za to nema potrebe i za mene je ovaj dan kao svaki dan i nikada nisam volela ni da čitam svoju poeziju, niti da prisustvujem nekoj pozorišnoj predstavi na Svetski dan OSI. Zašto da nas neko na ovaj dan “štiklira” i “deklariše”, zašto to radimo sebi! To što jesam, ja jesam svaki dan – glasna je Marija.
Protok vremena
Poslodavci moraju da se upoznaju sa potrebama i mogućnostima osoba sa invaliditetom. Da hvate da neko od njih posle protoka vremena ne može da radi osam sati. Logično je da osoba koja ima problem sa motorikom nije isti radnik posle deset godina i da ne može imati istu koncentraciju i sa ovim problemima treba upoznati poslodavca.
Ljubav u stihovima
Marija nema omiljenog pesnika, ali po senzibilitetu i načinu pisanja voli Jesenjina i Desanku Maksimović. Kaže da nije imala poetski uzor, već se samo jedne noći probudila, i stihove koji su iz nje potekli stavila na papir i tako se rodila njena prva pesma. A kasnije i zbirke „Most na vetru“ i „Pametna žena“.
Pametna žena
Dok si bio tu
plakala sam često;
kad se ne javiš,
i kad hleb u pekari zaboraviš,
Kad se javiš,
kad me prevariš
(a misliš da ne znam),
Kad prespavaš dan,
kad želiš da budeš sam,
kad grmi i seva,
a tebe nema,
kad ne dođeš u nedelju,
kad utakmicu prodaju,
isključivo kad me ne vidiš.
I tako u krug…
Al`nisam suzu pustila
kad si dolazio.
Isplakah se na vreme.
Tako rade
pametne žene.
ON
Slamaš mi srce kao granu preko kolena,
u jednom potezu
Brojim poslednje otkucaje,
borim se za vazduh.
Pojavljuje se on.
Lep,
Lepši nego što ćeš ti ikada biti.
Tvojim rečima
Daje mi veštačko disanje,
usta na usta,
Prodisala sam.
Preživeću.
PROJEKAT „ŽENE SA INVALIDITETOM – VREDNE RADNICE BEZ POSLA“
