U Narodnoj biblioteci Užice, sinoć je održana promocija knjige Slobodana Ristovića (1952) „Golubovi na štrikanoj zavesi“ u izdanju čajetinske Biblioteke „Ljubiša R. Đenić“. Na ovaj način ujedno je obeleženo i 50 godina stvaralaštva ovog poznatog užičkog književnika, pre svega, pesnika. O knjizi, osim autora, govorio je docent dr Rade Vučićević, a stihove Momčilo Murić, glumac Narodnog pozorišta Užice u penziji.
Prva knjiga koju je objavio Slobodan Ristović bila je, kako navodi dr Rade Vučićević, knjiga priča „Svetlica“ iako je već pisao poeziju kojoj se kasnije potpuno posvetio. Prvom svojom pripovetkom „Hasanov konj“ konkurisao je za književnu nagradu „Milutin Uskoković“. Do sada je objavio 16 zbirki poezije i šest knjiga proze, zastupljen je u više antologija i prevođen na nekoliko stranih jezika. Piše i likovne impresije, eseje, a bavi se i duhovnom tematikom. Po zbirkama pesama „Kućne guje“ i „Čemerište“ snimljeni su i istoimeni filmovi. Za svoje stvaralaštvo do sada je dobio brojne nagrade, dugogodišnji je član Udruženja pisaca Srbije.
– Čovek izuzetnog jezika, književnog dara koji na jedan zaista neobičan, arhaičan način piše, stvara i govori. Teško je danas, zaista, naći pesnika njegovih perfomansi, jezičkih, leksičkih, stilskih i fundamentalnih, jer ono što Slobodan piše, to više ne piše niko na takav način. Kod njega je vokabular odavno zaboravljenih reči i on time spašava, čuva, neguje i baštini to naše nematerijalno blago koje mi zovemo jezikom, a uz to i neke običaje i druge kakvoće u društvenom i socijalnom životu naše sredine – ističe dr Rade Vučićević i kaže da je Slobodan Ristović svestrani stvaralac, a da su njegove zbirke poezije od početka bile neobične. Međutim, i „njegova kratka pripovedna narativna forma je isto sjajna“. U suštini je „potpuno realan i što je veoma bitno, pozitivan“. Ristović je „pesnik, čudastvenik, neobičnik i posebnik“, ističe dr Rade Vučićević.
Knjiga poezije „Golubovi na štrikanoj zavesi“ prema rečima autora Slobodana Ristovića nastala je još u njegovom ranom detinjstvu, kada ni slova nije znao, „kada je čitao slikama“ i kada je njegova komšinica, kako mu je majka rekla, štrikala golubove na zavesi.
– Od tada su prošle decenije, a ja i sada više ne čitam svoje pesme, gledam ih kao film, kao slike – kaže Ristović.
Svojih prvih pesama Ristović se rado seća, prvu je objavio 1972. u „Pogledima“ na Ubu, ali je tada poslušao savet Ljubiše Đenića i Dragiše Vitoševića da ne žuri i da bude strpljiv.
– „Vesti“ su mi objavile prvu knjigu „Vilin točak“ i na to sam veoma ponosan, ali i na „Vesti“ koje su me kao i Milutin Jovičić odgajile kao pesnika – kaže Ristović i ističe da je poezija za njega san.
– Poezija treba sve nas, mene, tebe, svakoga, pa kada nekoga nađe, onda ti to postane kao rod, kao familija – navodi Ristović koji je prepoznatljiv po stalnoj potrebi za istraživanjem srpskog jezika.
– Srpski jezik je moj jezik, a pismo je moja ćirilica. Kada čitate moju poeziju nije vam potreban Vujaklija. Nemam ništa protiv, radujem se ljudima koji su obrazovaniji i inteligentniji od mene, ali se ne radujem rogobatnim stvarima kojima hoće da pokažu da su oni neko, veliki. Ja hoću da budem i mali, ali sa svojim slovom, jezikom, rečima – rekao nam je Ristović i istakao:
– Pesnici koji žive poeziju, ne treba im inspiracija. To je njihov život. Ja prepričavam sebe, živim, doživljavam, nadživljavam i zato kada otvorim svoju knjigu, kažem, to je bilo, to jesam. Poezija se ne izmišlja. Da ne pominjem nikoga, ali veoma me zbunjuje kad kažu: „Radim na pesmi šest meseci.“ Šta imaš da radiš, ne šmirglaš, ne turpiajaš? Pesma se dogodi ili ne.
