– Od početka sam imala ideju da sve što izatkam bude jednostavno i nosivo, modernog dizajna i materijala, primereno današnjem vremenu i ova ideja me vodi i danas. Plasirala sam svoje tkane odevne predmete najpre preko “Sirogojna”, a onda je 2012. godine nastala tkačka radionica “Nićanica”. Bilo je to vreme kada sam stekla brzinu i rutinu rada na razboju i sebe pronašla u ovom divnom zanatu koji me je okupirao – seća se svojih početaka jedina vlasnica tkačke radionice na Zlatiboru iz koje se danas čuje zvuk razboja
Rođena je u okolini Višegrada. Zlatiborka postaje iz ljubavi, a na zlatnoj planini njen hobi prerasta u posao. Branka Aleksandrić je tkalja čije niti plene lepotom, a njeni šalovi, kaputići, pončo, torbe odavno su pronašli put do srca mnogih žena. Nedavno je u Brankinom umeću imala priliku da uživa i publika na Kraljevom trgu, na njenoj prvoj modnoj reviji. Kaže da je tkanje najviše učila od bake Ivke i majke Milice. U tradiciji višegradskog kraja je da sva ženska deca znaju ručne radove, i tkanje i pletenje. Ženama nije bilo lako da sednu za razboj posle napornog dana na imanju i mnoge su jedva dočekale da razboj nestane iz kuće. Ali Branka je delove bakinog razboja sačuvala nadajući se da će jednog dana imati svoj kutak u kome će tkati za sebe i svoju dušu. Ta želja joj se ostvarila posle teških godina na ovdašnjim prostorima.
Ratnih devedesetih izdržavala sam sebe pletenjem. Imala sam rođake u užičkom kraju i preko njih sam plasirala vunene prsluke, džempere, čarape… Na Zlatibor sam došla posle rata sa iglama pod rukama i tako dve godine sa tezgom u najmu. Zatim sam našla posao u turističkoj agenciji, udala se, ali sve vreme, ljubav prema tkanju nije me napuštala – pripoveda nam Branka o počecima tkačkog života dok razgovaramo u njenoj radionici u centru Zlatibora. Sa tkanjem je krenula iz hobija, najpre su to bili jednostavni šalovi posle čega su usledile pozitivne reakcije drugarica, rođaka i poznanika i prvi upiti “možeš li i meni tako da uradiš šal”. Pomoć prilikom osnivanja „Nićanice“ i izrade biznis plana pružila joj je opština Čajetina što Branka ne zaboravlja. I ovom prilikom ističe “koliko čuvamo stare zanate – toliko čuvamo sebe” i poručuje “čuvajmo svoju kulturu i tradiciju, svoje simbole i motive”.
– Sve što je autentično naše treba da prenosimo generacijama i da ga čuvamo. Moramo se svuda boriti i ovde na Zlatiboru da imamo naše autentične proizvode, domaću izradu i to oduševljava ne samo goste kada borave na planini. Mislim da se nedovoljno trudimo da sačuvamo ono što je deo nas, bilo da je vez na košulji, vunena čarapa, ili narodna nošnja – primećuje Branka i poručuje da je tkački zanat deo našeg identiteta i treba da ga sačuvamo boreći se iz petnih žila. Na žalost intersovanja mladih da nauče tkanje je slabo, a i pojedine bake kada uđu u njenu radnju unucima objašnjavaju da „teta plete na mašini“ posle čega usledi Brankina priča o razboju na kome su naši stari tkali ćilime, prostirke, platno…
Tkanje ima mnogo tajni, a prva je da stvarno morate da volite ovaj zanat, jer zahteva dobru koncentraciju, posebno u fazi pripreme koja iziskuje strpljenje i matematiku, izračunati koliko ima niti, koje su dužine, pripoveda Branka.
– Tkanje je i dobra terapija, opuštajuće za glavu i dušu, odmara i to je na neki način razgovor sa samim sobom. Kada sednete za razboj dogodi se ponekad “prekid filma” sa okruženjem i onim što vas brine. – opisuje ovaj proces naša sagovornica kao putovanje do “samoga sebe”. Odevni predmeti koje izrađuje su jako postojani o čemu svedoče i reakcije kupaca koji su pre 15 godina kupili njen kaputić ili pončo. U pitanju su kombinacije vune i pamuka, vune i lana, vune i viskoze.
Stekla sam rutinu. Za jedan kaputić ranije mi je trebalo nekoliko dana, spor je ovo zanat, dok uvedete i izračunate, posebno tkate rukave, prednjicu, leđa, kapuljaču, džepove… Nekad sam osam dana tkala jedan šal kada sam počinjala, a onda steknete brzinu – objašnjava Branka kako je sticala rutinu i kako se dolazi do sertifikata ostavljajući svoj pečat.
Dolazila je komisija iz Beograda u njenu tkačku radionicu kod kuće i posle viđenog sertifikat Ministarstva za privredu nije izostao. Komisija je proveravala sve, od magacina sa materijalima do najvažnijeg – demonstracije rada na razboju i izrade predmeta. Lepo je bilo videti Brankino majstorsko pismo na zidu njene radnje na Zlatiboru. Samo da ih je više u našem kraju.
Radost
Ne mogu da vam opišem radost kada sam plasirala prvi tkani predmet, a najviše me raduje povratna informacija ljudi da su zadovoljni. Meni to mnogo znači i za mene je to bio motiv da nastavim. Dešavalo se da u centru Beograda iznenada uočim na nekoj ženi odevni predmet koji su moje ruke izatkale i taj osećaj sreće teško je opisati… Dešava se da ljudi uđu u radnju na Zlatiboru, oduševljeni viđenim i postave mi pitanja da li sam dizajner, ili da li sam završila primenjenu umetnost… – pripoveda Branka Aleksandrić i jednostavno odgovara da je verovatno u pitanju božji dar i njen osećaj za boje i kombinacije.
Inspiracija
Inspiracija su mi boje i detalji. Na razboju možete da uradite razne mustre i šeme kao i u pletenju. Sebe sam pronašla u igri materijala sa detaljima i tako širila asortiman. Morate da osluškujete tržište. Tkanje je “spor” zanat i ovi predmeti nisu za masovnu prodaju, a verujte zaradi se jedna prosečna plata, ali sam kao čovek veoma zadovoljna što radim ono što volim – ispričala nam je Branka dok smo sa njom razgovarali na Zlatiboru
Ideje
Za venčanje sam uradila jednoj devojci šal sa zlatnim i srebrnim nitima da bude što efektniji. Za sve prilike šal može da se napravi, samo treba ideja.
Projekat “Stari zanati u digitalnom dobu” sufinansira opština Čajetina. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
