– Svi pismeni među našim precima, pisali su ćirilicom. Odustajanjem od ćirilice, na neki način se odričemo svojih predaka i svoje kulture – ističe prof. dr Aleksandar Milanović
Profesor Filološkog fakulteta dr Aleksandar Milanović, predsednik Saveta za srpski jezik, između ostalog i član naučnog tima koji priprema stalnu postavku u budućem muzeju ćirilice u Rači, ističe da je ćirilicu važno očuvati jer tako čuvamo sopstveni identitet, a „srpska knjiška kultura od svog nastanka pa do danas podrazumeva primenu isključivo ćiriličnog pisma“. To što smo kroz istoriju osim ćirilice koristili glagoljicu, a danas i latinicu, „ne znači da ćirilica nije naše nacionalno pismo“.
– Mogli bismo satima pričati o tome zašto je ćirilica praktično deo našeg kulturnog identiteta, našeg kulturnog bića. Čini mi se da u novije vreme, a naročito od stvaranja prvo, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potom Kraljevine Jugoslavije pa do danas, malo zapostavljamo taj identitetski aspekt kada govorimo i o kulturi i o naciji. Došlo je, čini mi se vreme, da ipak shvatamo koliko je ćirilica važna. Moram reći da ono što vidimo u poslednje vreme u Beogradu i u drugim gradovima u Srbiji, budi u svima nama optimizam. Čini mi se da je ćirilice danas mnogo više nego pre 30 ili 40 godina i duboko sam ubeđen da je njen status danas u Srbiji bolji – izjavio je dr Aleksandar Milanović prilikom nedavne posete Užicu.
– Ako ostanemo bez ćirilice, ostajemo bez jednog od ključnih uporišta našeg identiteta. Nadam se da ćemo uskoro svi prestati da se pitamo zašto nam je ćirilica važna. Plašim se da smo mi jedina nacija u svetu koja se pita zašto je njoj važno nacionalno pismo. Dakle, ćirilica je naše nacionalno pismo i mislim da je sazrelo vreme da se ne pitamo zašto je važno čuvati ćirilicu, već da se samo pitamo koji su to mehanizmi koji treba da posluže čuvanju ćirilice danas. Mislim da je jedan od sjajnih mehanizama, ne samo za očuvanje nego i za usavršavanje, negovanje i razvoj ćirilice u budućnosti, to da približimo mladima na način koji je moderan i koji predstavlja odgovor na napade na ćirilicu koji se našim sunarodnicima neprestano veoma suptilno plasiraju– ističe dr Mladenović.
O muzeju ćirilice koji će biti u sastavu Doma ćirilice koji će biti smešten u rekonstruisanoj staroj školi u Rači u blizini srednjovekovnog manastira Rača kod Bajine Bašte, dr Aleksandar Milanović ističe:
– Ćirilica nije u muzeju zato što je mrtva, naprotiv, baš zato što je više nego živa, poput savremene umetnosti. Zato je prisutno zadovoljstvo i osećaj da radimo pravu stvar. Svima nama sve više je jasno da bez ćirilice budućnosti nas kao nacije ima, ali ne na onaj način i u onom smeru u kojem bismo voleli da to bude.
Ovo je, prema rečima dr Aleksandra Milanovića, suština razloga za sve aktivnosti koje se u poslednje vreme sprovode ne samo u vezi budućeg muzeja ćirilice, već i u Savetu za srpski jezik, u Odboru za standardizaciju i u svim drugim telima koja brinu ne samo o srpskom jeziku nego i o pismu kao njegovom integralnom delu.
– Mladima moramo objasniti da je ćirilica više nego moderno pismo, da apsolutno odgovara fonološkom sistemu srpskog jezika i da je, kada govorimo o srpskom jeziku, neuporedivo funkacionalnije nego latinica. Sve to moramo uraditi na način koji će mladima biti privlačan. Upravo to pokušavamo da ostvarimo u muzeju ćirilice – kaže prof. dr Aleksandar Milanović.
Da bi ćirilica bila očuvana, jedan od načina je, kako ističe dr Milanović, inače, istoričar srpskog jezika, da se kod mlađih generacija probudi ljubav prema ćirilici i da im se objasni da ona nije „nešto anahrono, seljačko, primitivno, komunističko“. Prema njegovim rečima, bilo je raznih priča kojima su „trovali“ brojne generacije. Tim naučnika srpskog jezika među kojima je i dr Milanović, koji radi stalnu postavku za budući muzej ćirilice u Rači, težiće da mladima približi ćirilicu moderanim pristupom koristeći digitalne tehnologije i da kod njih probudi ponos što su im i dedovi, pradedovi i čukundedovi pisali ćirilicom.
– Svi pismeni među našim precima, pisali su ćirilicom. Odustajanjem od ćirilice, na neki način se odričemo svojih predaka i svoje kulture. Bez te ćirilice naši mladi nisu naslednici svojih predaka na onaj način kao što bi bili ako prihvate latinicu ili ko zna koje pismo budućnosti.
Prof. dr Aleksandar Milanović smatra da je značajan doprinos izučavanju ćirilice dao veliki Užičanin, Ljubomir Stojanović. Ključna saznanja o ključnim trenucima definisanja savremene ćirilice ponudio je na kompetentan način. Sve što je rečeno u njegovoj kapitalnoj monografiji „Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića“ predvukovskoj, vukovskoj ćirilici „nepomerljivo je ni za milimetar“, ističe dr Milanović.
Prema rečima prof. Milanovića, za očuvanje ćirilice značajno je i to što je Ministarstvo kulture konačno dobilo inspektore koji kontrolišu primenu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama u državnim i javnim preduzećima. Prvi put u srpskoj istoriji, smatra prof. Milanović, postoje mehanizmi da budu kažnjeni oni koji ne poštuju srpski Ustav i srpske zakone, a koji precizno definišu da ćirilica mora biti prisutna. Ipak, nije dobro da sve bude svedeno na represiju, već je potrebno probuditi ljubav za naše nacionalno pismo.
– Duboko sam ubeđen da će muzej ćirilice u Rači probuditi ljubav za ćirilicu kod naših najmlađih generacija, a pojačati je za naše nacionalno pismo – ističe prof. Milanović.
Kako ćirilicu vratiti na mesto koje joj istorijski pripada zavisi i od države, ali i od svih nas pojedinaca, kaže prof. dr Aleksandra Milanovića. Prema njegovim rečima, jedan od načina jeste i da Srbija konačno dobije Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, a ne da se još uvek primenjuje Zakon iz 1991. godine koji je imao neke manje modifikacije, a koji je donet u vreme bivše Jugoslavije. Prof. dr Milanović je pohvalio aktivnosti Udruženja ćirilice „Dobrica Erić“ koje čine entuzijasti koji svoje slobodno vreme i svoju energiju žrtvuju ukazujući na one koji krše važeći Zakon.
Prema mišljenju prof. dr Aleksandra Milanovića, stvaranje muzeja ćirilice u Rači je kapitalan projekat. A Bajina Bašta sada se osim po prirodnim lepotama, prepoznaje i po tome što je prestonica ćirilice. Ima Park ćirilice, opštinsku deklaraciju o primeni nacionalnog pisma, manifestaciju „Ćirilična baština“, a izgradnja Doma ćirilice u okviru kojeg će biti muzej ćirilice, počela je prošle godine. U toku je druga faza građevinskih radova na rekonstrukciji stare škole i upućeni smatraju da će muzej ćirilice biti otvoren za posetioce, ako ne do kraja ove, ono, najkasnije početkom naredne godine. Muzej nije slučajno nedaleko od manastira Rača, zadužbine kralja Milutina, u kojem su u najtežem periodu srpske istorije kaluđeri, prepisivači, umnožavali knjige i bili začetnici savremene srpske pismenosti. U vreme Drugog svetskog rata u manastiru je čuvana najznačajnija srpska ćirilična knjiga „Miroslavljevo četvorojevanđelje“.
Država nije razvila dovoljno dobre mehanizme da promeni odnos prema ćirilici, smatra prof. Milanović. Jedan od pravih mehanizama je ono što nastaje u Rači kraj Bajine Bašte, odnosno, muzej ćirilice, ali i realizacija ideje za osnivanje muzeja štamparstva u Užicu koji bi podrazumevao ćirilička livena slova.
Projekat „Pišem i čuvam ćirilicu“ sufinansira Ministarstvo informisanja i telekomunikacija Republike Srbije.
