Obavezujuće je da se iz kulture digne zastava ćirilice, pisma nerazdvojivog od našeg nacionalnog identiteta. Kultura vaspostavlja. Ne držimo mi do našeg pisma, no ponajviše naše pismo ističe nas, navodi za „Vesti“ Željko Marković, direktor Istorijskog arhiva Užice, član Nacionalnog saveta za kulturu republike Srbije i član naučnog tima koji je uključen u realizaciju Muzeja ćirilice u Rači
Kada i zašto ste se uključili u aktivnosti osnivanja prvog Muzeja ćirilice u Srbiji planiranog u budućem Domu ćirilice koji će biti smešten u rekonstruisanoj školi u neposrednoj blizini srednjovekovnog manastira Rača?
-Predlog je samo dopunio aktivnosti lokalne zajednice i njenih predstavnika. Na Nacionalnom savetu sam predložio da Savet iznese inicijativu Ministarstvu kulture o osnivanju Muzeja ćirilice u staroj školi kod manastira Rače. Još davnih godina, videvši napušten objekat škole, bilo mi je žao da se takvo zdanje urušava. Opština Bajina Bašta čini dosta zadnjih godina na negovanju i očuvanju ćiriličnog pisma. Upoznat sam bio sa njihovim nastojanjem da u Rači naprave muzej. Dobio sam njihovu saglasnost da iznesem predlog na Nacionalnom savetu i Savet je taj predlog jednoglasno prihvatio. Dakle, od 2022. godine intenzivirane su aktivnosti i saradnja Ministarstva kulture i Opštine Bajina Bašta na otvaranju Muzeja. Najpre na infrastrukturnim radovima, a uskoro i na stalnoj postavci. A zašto? Zato što je to tako prirodno, a i obavezujuće da se iz kulture digne zastava ćirilice, pisma nerazdvojivog od našeg nacionalnog identiteta. Kultura vaspostavlja. Ne držimo mi do našeg pisma, no ponajviše naše pismo ističe nas.
Mesto budućeg Doma i Muzeja ćirilice nije odabrano slučajno?
-Kaže Andrić u „Mostu na Žepi“: „Kad dobra uprava i plemenita veština pružiše ruku jedna drugoj, nastade ovaj krasni most.” I ovaj muzej je most – spona od Ćirila i Metodija, Miroslavljevog jevanđelja, Svetog Save, račanskih monaha iz čuvene prepisivačke škole, Sent Andreje, vekova, prostora, nas samih sa našim obrazovanjem i našim poukama koje ostavljamo i koje će neko prihvatiti. Pod okriljem manastira, u staroj školi na Drini – spojnici srpskog kulturnog prostora, u andrijadnom nizu od Cetinja, preko goraždanske Sopotnice, evo Rače, sve do Vukovog Tršića. Mesto nije odabrano, ono postoji, samo mu treba vratiti dah. Dobra uprava i plemenita veština su tu, most će uskoro biti vidljiv. Da parafraziram Andrića u pomenutoj priči – na radost podanika, diku našu, na oba sveta.
Zašto je važno očuvati i negovati ćirilicu? Koja je uloga Muzeja ćirilice?
-Zašto bismo se odrekli nečega što je savršeno i jedinstveno u svetu? Pismom se neguje naš život, čini ga plemenitijim, u okolnostima pod kojima živimo – reći ću dostojanstvenijim. Pošto imamo obavezu da živimo i da budemo plemeniti i dostojni vremena, negovanje ćirilice jedan je od puteva kojim se ostvaruje taj imperativ. Uloga muzeja je da pokaže kako smo pod teškim okolnostima istrajavali i bili nepokolebljivi. Opismenili smo se iz knjiga, uneli reči svetog duha preko ćirilice u domove. Sa komercijalnih reklama, vulgarizovanih novinskih članaka i sokoćala, provlačila su nam se ispod tepiha, a sada i na otvorena vrata, tuđa slova, a sa njima ko zna kakvi sve duhovi. Muzej ćirilice će raditi u okviru Doma ćirilice. Muzej mora biti ugrađen u osnovni obrazovni sistem. Mora biti program đačkih ekskurzija, letnjih škola, mora imati širok, bogat i na nacionalnoj kulturi zasnovan sadržaj. Svako u ćiriličnom pismu ima slova svog imena. Svako se svojim imenom mora tom pismu odužiti braneći ga od bujice i drugih nepogoda koja ophrvljavaju naš narod, ali mu neće moći ništa, jer su duboki temelji naših utvrda.
Koje su konkretno buduće aktivnosti?
-Tim stručnih ljudi svojim znanjem, iskustvom i nadasve ljubavlju prema srpskoj povesnici iz Srpske akademije nauka i umetnosti, Matice srpske i Filološkog fakulteta u Beogradu radi na osmišljavanju stalne postavke. Letos u Užicu mogli smo razaznati njene obrise. Moj predlog je da osnivačka prava budu podeljena između Republike i Opštine, kao što je nekad bio primetan koncept u Muzeju na otvorenom „Staro selo“ u Sirogojnu. Tako obezbeđujemo trajnost postojanja i kvalitet rada. Sigurno je lokalnoj zajednici potrebna pomoć i podrška, ali i aktivno učešće u ostvarenju ove zamisli. Predložio sam da članove Upravnog odbora imenuje Republika, da odobrava Program poslovanja i da se njoj podnosi Izveštaj o radu. Time ne kontrolišemo lokalnu zajednicu, nego obogaćujemo i usmeravamo njen rad. Režijske troškove bi, po mom predlogu, snosila Opština, zarade zaposlenih Republika, dok bi se programi finansirali iz oba i drugih izvora. Mi u samom početku moramo napraviti da to bude valjano i održivo, da ne zavisti od trenutnih okolnosti. To bez Republike ne možemo u ovom trenutku i sve što je do sada urađeno, urađeno je uz saradnju sa Ministarstvom kulture. Koristim se prilikom da se zahvalim svim članovima Nacionalnog saveta za kulturu što su prepoznali i podržali ovaj predlog 2022. godine, jer bez njih ništa ne bi započelo i razvijalo se ovako dobrim smerom.
Šta Vi mislite, kakva je sadašnja pozicija ćiriličnog pisma kod nas? Da li ima pozitivnih trendova što se tiče njegovog korišćenja i da li ga možemo očuvati?
-Najpre, mi smo odgovorna, zrela lica i iz toga proističe svest o tome da ćirilično pismo moramo očuvati. Nisu samo teritorija i stanovništvo odrednice jednog društva i države. Da bi to društvo sazrelo, ono mora držati do toga da održava i odražava put prosvećenosti i reći ću: oboženosti. Podsetiću da je termin kultura najpre nastao u poljoprivredi i označava izdvajanje i uzgajanje jestivih biljaka od onih koje to nisu. To je dobra hrana. Šta je naše polje delovanja, naš vrt? Naš put da budemo i ostanemo zdrav narod? Odabiranje iz tog vrta onoga što je jestivo od onoga što smeta našem sistemu za varenje je cilj. Ćirilica je pismo i kamen kojim je naš put popločan. U ogledalu prošlosti ono nam u našim dokumentima odslikava naš najlepši lik, naš krasnopis i naše zakone. Ne radi se o očuvanju ćiriličnog pisma, no o poziciji celokupnog kulturno-vrednosnog miljea. Kažu stari majstori da je najbolje kuću praviti od prirodnih materijala koji se nalaze na mestu gde se kuća gradi. Takođe, najbolje je hraniti se onim što raste u našem klimatskom podnebvlju. Najbolje je našu kulturu graditi pismom kojim su ispisana naša najstarija akta, zabeležen i naznačen naš put, preko hiljadu godina. Ako nije naše pismo – čije je? Ako ga mi ne ubaštinimo – ko će? Ako nije naša prošlost – uzeće nam je neko. A ako nam uzmu prošlost, sa koje pozicije iz savremenosti krećemo ka budućnosti? Vreme traži od nas da reagujemo. Dosta loših iskustava imamo kada nismo u pravom trenutku na neke pojave u društvu reagovali. Ako ne znamo sada, onda kada? I kao što prethodno rekoh, imamo najsavršenije pismo na svetu. Zašto bismo se toga odricali? Nacionalni savet za kulturu, Akademija, Matica, Fakultet – svi su se aktivno uključili u ono što je Opština Bajina Bašta započela. I došli su u Bajinu Baštu. Privukla su ih svetla Račana. Poslušajmo šta kažu ljudi iz ovih ustanova, nastavimo da radimo onako kako nam oni savetuju.
Koja je uloga zakonodavstva u očuvanju i negovanju ćirilice?
-Ko i uvek – temeljna i krovna. Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma donet je 2021. godine. Naši susedi donosili su zakon o zabrani upotrebe našeg pisma. Možda su njihovi zakoni van pravne snage, ali ih oni još doživljavaju kao prirodne obligacije. Ima, stoga, u upotrebi ćirilice nešto čojstva i junaštva, jer po definiciji ova dva pojma označavaju čuvati druge od sebe i sebe od drugih. Čuvamo li pismo od sebe, ili od drugih – pitajmo se. Budimo čojstveni i junačni, a u naizgled malim stvarima se junaštvo i čojstvo dokazuje. Podzakonskim aktima izvršne vlasti moramo razraditi materiju Zakona i stvoriti ambijent kojim ćemo, što je obaveza zakonodavca, stimulisati građane, privredu, da koriste ćirilično pismo. I ne samo da ga koriste, već da ga vole i zavole. Ali najvažnije: Evropa treba da ćirilično pismo postavi na pravo mesto. Zar je čovek u Evropi „kulturan“, ako ne zna i ne koristi ćirilicu? Toliko jezika govorimo, ali pismo svoje evropsko ne znamo, rekao bih za evropskog čoveka. Dosta aktivnosti u srpskom društvu finansirano je projektima Unije. Pitam se da li je jedan projekat o upotrebi ćirilice i njenoj zaštiti podržan od Unije, da li smo aplicirali za sredstvima u tu svrhu? Zašto se štampaju knjige u Srbiji pretežno na latinici? Kažu, da bi ih čitali van granica Srbije, tamo gde nam se jezici podudaraju. Ako volite i poštujete pisca, poštujte i volite i pismo kojim piše, naročito kada bez prevoda čitate razumete i nadam se shvatate njegov jezik..
Nedavno ste izjavili da je logično u narednom periodu razraditi i realizovati ideju o osnivanju muzeja štamparstva u Užicu. Zašto?
-Da preciziram – srpskog štamparstva. Upravo u Užicu, ukraj reke Đetinje gde je „grešni, ubog umom, a bogati grehom“ monah Teodosije pečatao prvu knjigu u Srbiji. Osvrnuću se na tumačenje mr Dušice Grbić bibliotekara savetnika iz Matice srpske, koja navodi da je jezik ove knjige srpskoslovenski (srpska redakcija staroslovenskog jezika), a pismo je ćirilica. U godini kada je Užice prestonica kulture Srbije, svedoci smo bogatog i raznovrsnog sadržaja, ali Prestonica treba da pokrene zamajac da se posle ove godine obogati kulturni sadržaj, a ne utroši. Ambijent u gradu možemo mnogo poboljšati novim ustanovama, što je najbitnije i naša obaveza – time zadržati ljude ovde da žive. Nije bitno samo koliko nas je, bitno je kakvi smo.
Nacionalni savet za kulturu Republike Srbije do sada je podržavao sve aktivnosti stvaranja Muzeja ćirilice u Rači. Šta Vi mislite, da li će tako biti i ubuduće?
-Tako će biti i ubuduće. Podržao je taj predlog, kao što će ove godine podržati moj predlog o podizanju spomenika svim srpskim stradanjima u dvadesetom veku. To jedinstveno spomen- obeležje (predložio sam rešenje u vidu najvećeg krajputaša, a kompozicijski da imamo obrazac spomenika na Zebrnjaku kod Kumanova), bilo bi postavljeno ili u području grada Užica, ili njegovoj okolini, a apostrofiraću Jelovu Goru. Neophodno nam je to kao i hleb naš nasušni. To je obrazac koji dovodi konsolidaciji našeg nacionalnog bića, naše građanske svesti, našeg duhovnog opstanka.
Treća „Ćirilična biciklijada“ održana 1. septembra okupila je oko 300 učesnika koji dele istu strast prema biciklizmu i ljubav prema nacionalnom pismu. Vozili su 13 kilometara dugu stazu od Parka ćirilice koji je prvi park ovog tipa u Srbiji i zemljama srpskog govornog područja, do manastira Rača gde se završava buduća nova kulturna institucija, Dom ćirilice, zadužena da čuva i neguje ćirilicu, a u okviru koje će biti smešten Muzej ćirilice.
