Umni kaluđer Teodosije, koji je znajući našu zaboravnost i kratko pamćenje, ostavio nekoliko rečenica kao podsetnik, dragoceniji od mnogih drugih napisanih knjiga. On iz skromnosti nije mogao više saopštiti; na primer, nije zapisao da je „Rujansko četvorojevanđelje“ prva štampana knjiga kod Srba, i da je on, Teodosije, prvi srpski štampar – navodi Dragiša Milosavljević
– Još nas je Crnjanski podsećao da se o prošlosti malo zna, jer se malo i može znati. Ne zato što je prošlost od nas surovo odvojena, već što smo mi te provalije između nas i stoleća – kopali i dubili. Pa kada se danas iza sebe osvrnemo ima malo tragova, malo drumova a nikakvih putokaza jer smo ih izmestili, utrli da ih neko slučajno ne otkrije. Strah da nas ogledalo ne pokaže u pravom svetlu – onakve kakvi jesmo – biće da je taj povod. Malo je i zaostavšina predaka za koje znamo da su postojale, a koje su nam u sumornim vremenima bile podarene. Mnoge su kradene i pljačkane, neke su raznete u nedrima i bisagama na sve četiri strane sveta prilikom brojnih seoba. I na drugim mestima o nama svedoče. A ono što je u skromnosti ostajalo, prodavano je ili se još uvek prodaje, na bazarima lakomih hedonista koji pouzdano znaju da se za novac od siromašnih može sve kupiti. A zaostavština je kuća i okućnica, knjiga i crkva, list papira ispisan u nevolji i gomila kamenja ostala od ruševina spaljenog manastira. Da li ćemo, otkrivajući ih, i sebe nešto bolje spoznati, da nas možda i ogledalo pokaže u drugoj vizuri? – počinje razgovor za „Vesti“ o monahu Teodosiju, Dragiša Milosavljević, istoričar umetnosti.
Da li postoje pisani tragovi o manastiru Rujan u Vrutcima?
– Do potapanja zemlje u selu Vrutci nedaleko od Užica sedamdesetih godina XX veka i podizanja brane za snadbevanje vodom kažu da su bili vidljivi temelji davno srušenog manastira Rujna. O građenju kao i rušenju manastira nema nikavih pisanih tragova. Još više iznenađuje, da nema (ili ih je sasvim malo) podataka u usmenoj, epskoj memoriji koja nesreće temeljnije objašnjava i o njima svedoči posebnim jezikom. Hroničari Rujna još u XIX veku, pisali su da su zidovi bili veliki a na istoku zapazili su sačuvanu kamenu ploču – Časnu trpezu. Ostaci izgorelih sveća svedočili su da su ih meštani palili svakog Đurđevdana, jer je manastir bio posvećen sv. Đorđu. Do početka Drugog svetskog rata izgleda da svetilište nije bilo zaboravljeno pa su i krstonoše iz Rujna polazile i u Rujno se vraćale. Obilazili su njive i livade u Vrucima i Biosci i sobom nosili drevni blagoslov monaha Teodosija. Dok su kameni tesanici postojali imali su i sakralnu težinu pa su ih samo retki koristili za neke druge građevine i zidove. Neki stubovi sa drevne rimske vile koji su bili ugrađeni u rujansko svetilište, kasnije su rasprodati, i to onima koji su najviše platili. Tako su se, vitki i majstorskom rukom klesani nosači rujanske priprate, vremenom obreli na jednoj užičkoj školi i kao podupirači terase kuće jednog profesora iz Užica.
Teodosije je ostavio zapis.
– O temeljima i vitkim rujanskim stubovima i manastiru pokraj vode Đetinje, verovatno se ništa ne bi ni znalo da nije zapisa na kraju jedne davno štampane knjige. Taj kratki tekst ispisao je na kolofonu (poslednjoj stranici) „Četvorojevanđelja“ umni kaluđer Teodosije, koji je znajući našu zaboravnost i kratko pamćenje, ostavio nekoliko rečenica kao podsetnik, dragoceniji od mnogih drugih napisanih knjiga. On iz skromnosti nije mogao više saopštiti; na primer, nije zapisao da je „Rujansko četvorojevanđelje“ prva štampana knjiga kod Srba, i da je on, Teodosije, prvi srpski štampar. I mnoge druge podatke Teodosije nije zabeležio. Možda nije bilo ni mesta, ili je bilo od manje koristi. Naša radoznalost bila bi zadovoljena kada bi, na primer znali koliko je posao na štampi „Četvorojevanđelja“ trajao, koga je meseca počeo a koga završio, i ko je sve sa Teodosijem radio? I mada se dugo verovalo da je taj tekst osoben i stereotipan, pisan jezikom drugog vremena – on je jasan, čitak i svevremen. U mogućem prevodu zapis glasi:
„…Po volji Oca, po zapovesti Sina i naklonosti svetoga Duha i pomoći Boga koga slavimo u Trojici, i prečiste Vladičice majke njegove i naše, Bogorodice, napisana (štampana) je ova božanska knjiga godine 7045. (1536 – 1537) u manastiru koji se zove rujanski, pod potkriljem planine koja se zove Ponikve, na reci koja se zove Beaska (Bioska) na selu koje se zove Vrutci, pri hramu svetoga i slavnoga velikomučenika i pobedonosca Hristova Georgija (Đorđa). Trudio se o ovome ja grešni, ubogi umom, a bogati grehom, i Hristu sluga, monah Teodosije. No o ovome molim se braćo vama, ili vi koji budete čitali ili prepisivali (preštampavali), ispravljajte, a ne kunite, zaradi Boga i svoje duše, jer ovo nije pisao Duh sveti, ni anđeo već čovek malouman i slabomoćan, i šta više sam. Slava svršitelju Bogu. Amin”.
To što nam na kraju knjige saopštava Teodosije, daleko je od uobičajenog monaškog zapisa koga se i on u granicama pridržavao. Pokazalo se, da su njegovi podaci tačni ali i skromni u delu koji se odnosi na njega i njegov udeo u ogromnom poslu pripreme i štampanja „Rujanskog četvorojevanđelja“. Teodosije ništa ne kaže o zanatu koji je negde morao naučiti, nema pomena o opremi, o drvenim ili olovnim slovima, o saradnicima i pomagačima. On daje tačne kordinate manastira Rujna, pominje toponime u okolini, kao da je slutio da kada se njegove reči budu tumačile, manastira možda i neće biti. Odnosno, da će sve, kao što se i ranije zbivalo, prekriti veo zaborava. Zato Teodosije piše upravo ono što se njemu tada činilo značajnim i što će se za potomke zaista pokazati dragocenim.
Šta je zaostavština monaha Teodosija?
– Nekoliko decenija mlađi a možda i savremenik Teodosijev, monah Mardarije iz (ne tako daleke) Mrkšine crkve u potkrilju Crne Gore pri hramu svetago Vaznesenija pribeležio je ono što Teodosije nije. Štampajući „Četvorojevanđelje“ 1562. godine, on je zapisao da je slova rukodelisao on lično od željeza i mjedi, i da ga je svršio s velikim trudom i podvigom. Kako drugih podataka nema kao što Mrkšinu crkvu ne nalazimo u drugim dokumentima niti katastarskim popisima turskih administratora – to danas, kao i pre jednog stoleća o lokalitetu Mrkšine crkve ništa ne znamo, a o mestu gde je postojala i radila štamparija ima malo i pretpostavki.
Pokazalo se dakle, da ono što je bilo dobro poznato Teodosiju iz Rujna, možda nije bilo znano jeromonahu Mardariju iz Mrkšine crkve. A to je, da su kameni temelji, mermerni stubovi sa neke rimske građevine ugrađeni u rujanski manastir i zidovi prekriveni krovom – krhka tvorevina koja često ne nadživi ktitora a ni tvorca. Ali reč, pisana reč – znao je to rujanski monah – nadživeće mnoge a možda i vreme. I sudiće pouzdanije o svima, o onima koji su se o svemu trudili i knjigu štampali, kao i o onima koji su preko sakralnih ostataka i manastira lako navodili vodu ili temelje pokrivali betonom.
Ali da se vratimo zaostavštini monaha Teodosija iz Rujna. Nisu temelji, zidovi niti vitki stubovi davno srušenog manastira njegovo delo koje nam je u nasleđe ostavio. On nije bio ktitor Rujna ispod planine Ponikava, a da jeste, zapis bi bio na drugom mestu i pisan na drugi način. On se možda zamonašio u nekom susednom manastiru gde je i štamparsku veštinu izučio a u Rujno je došao voljom vladike i igumana. Njegova je dakle, zostavština, oni sačuvani primerci „Rujanskog četvorojevanđelja“, štampani njegovim trudom i rukom.
To su koliko se zna, nekoliko skromnih i naknadno kompletiranih knjiga, zatim, pojedinačnih listova rasutih po našim muzejima i bibliotekama. Ali, njegovi su, nema sumnje i oni primerci za koje pouzdano verujemo da postoje, i da se nalaze kod nekih kolekcionara koji će tek izaći na svetlo dana. Sva je prilika da se i na nekim prašnjavim manastirskim tavanima kriju delovi „Rujanskog četvorojevanđelja“, jer su u vremenima posle Drugog svetskog rata beogradske antikvarnice nudile stare knjige i pojedinačne listove donete odnekuda i kupovane po bagatelnoj ceni. Među njima pronađeni su i neki sačuvani listovi sa rujanske knjige.
Veoma je značajno da je manastir Rujan obnovljen?
– Na kraju, kao što je monah Teodosije iz Rujna zasigurno znao, da su rujanska slova tvrđa građevina od mermera, cigle i kamena, znao je i da će se Rujno nekad ponoviti. I njemu je moralo biti teško pronići u sumornu budućnost, ali je zacelo slutio da sve što se poruši da se i sagradi. Znao je i još nešto Teodosije iz Rujna, da je na primer, jedini zalog obnovi, dubina vere kojom se mogu premostiti obale kao i vekovi. Tako je početkom trećeg milenijuma sazrela misao da se Rujno mora obnoviti. Stari lokalitet i ostaci drevnog manastira bili su odavno pod vodom. Zato se Rujno našlo na bregu sa koga se vide i okolna brda i vode reke Beaske, ispod planine Ponikava. Ali se rujanska duhovnost primila i procvetala na livadama iznad jezera, na mestu novog manastira. Božija promisao bila je data vladici Žičkom Hrizostomu, kome pripada i ogromna zasluga za ponovljeni manastir, u koji je ponovo ugrađen mermerni stub sa užičke medrese. Može li se i nešto od novog, obnovljenog svetilišta smatrati zaostavštinom monaha Teodosija iz Rujna?
Projekat „Pišem i čuvam ćirilicu“ sufinansira Ministarstvo informisanja i telekomunikacija Republike Srbije.
