Užičanka Dušica Vemić, bivša profesorka engleskog jezika u Užičkoj gimnaziji sa porodicom je otišla 1996.godine na Novi Zeland. Za „Vesti“ govori o odlasku, godinama provedenim u zemlji do koje se putuje dan i noć, o životu tamo i ovde, ali i o mogućnosti za povratak.
Zašto ste se odlučili da odete baš na Novi Zeland?
Jedino je tada Novi Zeland prihvatao Srbe na prilično jednostavan način, jer niko nas drugi nije hteo. Po dolasku na Novi Zeland odmah smo dobijali i finansijsku pomoć dok ne nađemo posao. Odlučili smo se za odlazak ne samo iz porodičnih razloga, već i zato što sam radila kao sudski tumač. Većinu dokumenata sam prevodila ljudima koji su odlazili i tužno ih ispraćala misleći gde idu, zašto i gde je taj Novi Zeland. Skoro ništa se tada nije ni znalo o toj zemlji. Jednog dana sam odlučila da prevedem i naša dokumenta i da ih pošaljem u ambasadu. Dobili smo porodične vize za nas četvoro, ali prvu vizu od šest meseci nismo iskoristili. Nismo bili spremni i trebalo je još da razmislimo, a onda smo tražili da nam je produže. Dobili smo i drugu vizu sa porukom da ukoliko je ne iskoristimo, da se više ne javljamo. Ta druga viza je istekla 7. decembra 1996.godine, a mi smo dva dana pre tog datuma došli na Novi Zeland. Vratili smo se u Srbiju prvi put posle šest godina.
Kako je početi sve iznova u drugoj zemlji?
Na početku nije sve bilo lako u tom privikavanju. Onog trenutka kada su se deca navikla na škole, mi počeli da radimo, kupili prvu kuću, život nam je tekao tako da smo bili zadovoljni.
Posle toliko godina da li biste to sada isto uradili ili ste se pokajali što ste otišli?
Isto bismo uradili, iako me moje drugarice ovde kritikuju da bi i nama bilo kao i njima. Moj odgovor uvek je bio da mi nije dobro na Novom Zelandu, ja bih se vratila. Nismo se pokajali nijednog trenutka. Nedostajala nam je rodbina i prijatelji, ali zato smo često dolazili.
Šta ste radili na Novom Zelandu?
Pre odlaska predavala sam engleski jezik u Užičkoj gimnaziji. Razmišljala sam kakva je moja profesionalna budućnost u zemlji gde je engleski maternji jezik. Očekivala sam da će moj suprug koji je elektroinženjer brzo dobiti posao, međutim, prvo sam ja počela da predajem engleski u nekoliko škola. Zatim, da radim u internacionalnoj školi gde sam provela 20 godina. To je privatna škola koja je pripremala strance za studiranje na Novom Zelandu. Onog trenutka kada dostignu određeni nivo znanja odlazili su na različite univerzitete.
Te godine su mi lep period u životu, tako da sam u profesionalnom smislu puno naučila ali i stekla lična prijateljstva.
Koliko se tamo radi?
Na Novom Zelandu se puno radi i ostaje malo slobodnog vremena. Postojalo je pravilo da ne možeš da ideš kući pre 16 časova, ali s obzirom da su velike udaljenosti do povratka kući trebalo je više vremena. Nastavila sam da radim kao sudski tumač, bavila sam se prevođenjem dokumenata i odlaskom u sudove. Ostatak vremena provodila sam sa porodicom. A sada kada sam otišla u penziju mogu da radim kad hoću. Radim po pozivu u školama, ali i dalje kao sudski tumač. Na Novom Zelandu profesor mora da ima registraciju, a to je po dolasku potrajalo oko dve godine. Onog momenta kad dobiješ registraciju u svim školama su ti otvorena vrata.
O čemu se posebno vodi računa na Novom Zelandu?
Više se vodi računa o zajedničkom prostoru i svest o opštem dobru je veoma izražena. I na poslu se ne gleda samo lično, nego šta je dobro za sve nas. Vrlo su predusretljivi da pomognu i to tamo nije ništa neobično, jer bez obzira na različito stanovništvo, to se očekuje od svih nas.
Kakav je odnos prema ljudima koji dolaze tamo da žive?
Mi i dalje živimo u Oklandu koji je najveći grad sa oko 1,5 milion stanovnika, dok ceo Novi Zeland ima oko oko pet miliona. Nismo imali nikakvih neprijatnosti i nikada se nismo osećali kao građani drugog reda. U stvari, ceo Novi Zeland je sastavljen od imigranata, a glavna populacija su Britanci. Svi mi koji smo došli prihvatali smo pravila i zakone te zemlje i nismo osetili diskriminaciju.
Kako vam izgleda sada Užice posle toliko godina?
Prvi put ove godine osećam da je krenulo nešto na bolje. Mnogo više je događaja i u Užicu i na Zlatiboru gde svako veče ima kulturnih dešavanja. S druge strane tužno mi je što sam posle 28 godina zaboravila puno ljudi kao što su i oni mene. LJudi su se promenili, pa možda se i ne prepoznajemo. Tamo dok smo radili u tim kolektivima se uvek nešto dešava, imaš prijatelje… Nedostaje nam druženje, sedenje, priča…
Da li razmišljate o povratku u Srbiju?
Ne, za sada. Iako smo se penzionisali i kada pričamo o mogućem povratku, ja sam ipak za to da ostanemo na Novom Zelandu. Možda ćemo doći na godinu dana, pa onda konačno odlučiti. Navikla sam da radim sa mladima, tako da bih i ovde morala nešto da radim, jer jednostavno ne mogu drugačije.
RAZLIKE U VASPITANJU
– Nas su učili da uvek budemo skromni, da ne ističemo sebe i da očekujemo da nas okruženje pohvali. Na Novom Zelandu je obrnuto, tamo moraš sebe da istakneš ako hoćeš da budeš primećen. Kada su me kolege profesori u internacionalnoj školi izabrale za vođu tima, to nisam očekivala jer je svima njima engleski maternji jezik, a meni nije. Ja nisam razmišljala u tom pravcu, a većina od njih i ne zna gde je Srbija. Nikada nisam ni imala potrebu da sebe nešto ističem, pa je u tome razlika. Dakle, mora od tebe da krene neka inicijativa, ali ima i onih koji u tome preteruju – objasnila je Vemić.
POREĐENJE U OBRAZOVANJU
– Razlike u obrazovanju su velike, jer dok sam radila u Užičkoj gimnaziji imali smo jedan udžbenik i više je to bilo pasivno učenje. Nije bilo tog živog jezika. Na Novom Zelandu sve se tako brzo menja i početni program se sve vreme dorađuje. Veoma je važno aktivirati to znanje u svakoj situaciji i osposobiti studente da svoje potrebe mogu da izraze na tom jeziku. Nastava je tako prilagođena da onog momenta kada izađu iz učionice znaju da se snađu, gde da odu… Školi je u interesu da profesore šalje na seminare i u druge zemlje i da koriste nove aplikacije koje međusobno dele na sastancima.
RAD SA STUDENTIMA U INTERNACIONALNOJ ŠKOLI
– Predavala sam u internacionalnoj školi studentima koji su došli da nauče engleski jezik za dalje školovanje. To su deca iz bogatih porodica i školarina je veoma skupa. Ja sam divno sa njima sarađivala jer sam ih razumela zato što su se odvojili od porodica i odjednom su se našli sami u nekoj drugoj zemlji. Izazov mi je bio da im pomognem, a oni su mi po završetku studija uzvratili tako što smo ostali u kontaktu. Primera radi, na poziv jedne studentinje boravila sam u Pekingu i to mi je nezaboravno iskustvo. Ta veza sa mojim studentima i dalje traje bez obzira gde oni sada žive-ističe Vemić.
